Глас Српске, 26. 11. 2024, Како су побијени чланови угледне србачке породице Стегић [Мапа]

Србац, Разбој: Споменик затртој породици Стегић, 1944. (1987) Фото: Глас Српске

СРБАЦ – Сјећање на масакр који је почињен прије осам деценија над породицом Стегић из Разбоја биће сачувано од заборава захваљујући монографији о овом селу србачког публицисте Драгана Ђурђевића, која би наредне године требало изаћи из штампе.

До тада незапамћен злочин у србачком крају десио се крајем марта 1944. године, када је око стотину усташа изненада дошло у Разбој и опколило заселак Стегића ада на обали Врбаса, а затим масакрирало двадесет чланова ове угледне породице.

Ђурђевић каже да сви детаљи овог монструозног чина до сада нису били познати широј јавности, а пренијеће их међу корице књиге захваљујући потресном свједочанству јединог свједока Велезара Новаковића из Пријебљега и разговора са преживјелим потомцима ове породице.

– У том фаталном јутарњем часу, посљедњег викенда у марту 1944. године, Стегићи су обављали редовне послове и нису ни слутили да им је непријатељ пред вратима. Када су схватили да их је опколила усташка јединица остали су затечени и запрепаштени у немогућности да пруже било какав отпор. Убрзо су се зачули језиви урлици, плач и врисак, а према изјавама Велезара Новаковића, који се крио иза дрвета са друге стране Врбаса, породица је страдала на звјерски начин – рекао је Ђурђевић.

Међу страдалима је чак једанаесторо њих било млађе од 16 година, а једини који им се успио супротставити, по наводима Ђурђевића, био је 55-огодишњи Милутин Стегић који је, иако ниског раста, успио оборити на земљу двојицу усташа, али га је трећи убо ножем са леђа.

– Шансу да побјегне имао је Михајло Стегић који је успио да преплива Врбас, али је зачуо узвик своје три кћерке које су завапиле: „Јао оче, зашто нас остављаш“, што му је испарало срце и пливајући назад покосила га је рафална паљба метака. Вода га је носила до Бајинаца гдје је пронађен и једини сахрањен, а остала тијела која су бачена у воду, Врбас је однио у непознато – појашњава Ђурђевић и додаје да су у овом свирепом чину страдала и два члана породице Вишњић.

Будући да су Стегићи за вријеме Краљевине Југославије били међу богатијима у селу, усташе су након крвавог пира опљачкале њихова два дућана и покупиле све жито и стоку, а по повратку су запалиле куће у којима су живјели. Тек што су кренули напуштати заселак, према ријечима Ђурђевића, из једне од кућа зачули су дјечији плач.

– Била је то тринаестомјесечна Петра, најмлађи члан породице, коју је Даница Стегић сакрила под кревет у нади да ће јој спасити живот. Међутим, бебу је пробудио дим и чувши њен плач, џелатима као да је било мало смрти тог дана, вратили су се и извадили је из колијевке, починивши непојмљив злочиначки ритуал – каже Ђурђевић.

Додаје да су разлози за овакав крвави поход нејасни и до данас нису расвијетљени.

– Највећи разлог могао би да буде превоз лица преко Врбаса, јер су Стегићи посједовали лађе, односно три чамца од великог стабла па су поред мјештана, неријетко превозили партизане и четнике. Постоји и прича да су усташе дошле по наговору доушника или сарадника, лажно оптужујући породицу, а мотив те освете лежи у неоствареној емотивној вези. Невиђен покољ преживјела су свега четири члана породице који су тог дана, пуком срећом, били одсутни из села – рекао је Ђурђевић.

Стегићи су, како каже, пуне 43 године палили свијеће и оплакивали жртве на неуређеном стратишту све док група виђенијих мјештана није иницирала 1986. године од СУБНОР-а и општинске власти да се на овом мјесту подигне спомен-обиљежје, што је учињено годину дана касније.

– Централно мјесто споменика заузима фигура мајке као извора топлине и сигурности, а њен лик са одсјеченим рукама и ногама даје наду да ће се из њих појавити изданци, што симболизује неуништивост нашег народа, његову обнову и узрастање са угашених огњишта. По свом мозаику споменик је јединствен у Републици Српској – истакао је Ђурђевић.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

Надахнуће

Текст Драгана Ђурђевића о страдању породице Стегић, под називом Ада у пламену, недавно је уступљен за објаву и у новом броју Градишког зборника, а према његовим ријечима, ово је био први текст кога је писао за будућу монографију о Разбоју.

– Рад на монографији је у поодмаклој фази и некада радим и по 12 часова дневно. Највећи дио писаних поглавља урадио сам боравећи под манастиром Острог, по благослову игумана Сергеја Рекића, гдје сам добио додатну надахнутост и самопоуздање – рекао је Ђурђевић, који је написао и монографију о родном селу Кладари.

Дејан Јовичић