Глас Српске, 30.8.2020, Тужни принц Сријема: Сава Шумановић је стварао срцем и страдао као жртва усташа

Сава Шумановић Фото: Википедија

Велика Госпојина, 28. Август 1942. године био је тужан дан у Шиду.

Око 150 Срба власти НДХ окупиле су још у 6 ујутру на градском тргу. Одатле су утоваривани у камионе и одвођени некуда у непознатом правцу. Био је то посљедњи пут да их је ико од Шиђана видио. Након страшног мучења, стрељани су два дана касније. Тог 30. августа 1942. у Сремској Митровици усташе су стрељале око 150 Шиђана српске националности, међу њима и 46-годишњег сликара Саву Шумановића. Тако је трагично и напречац завршен живот свестраног сликара, невјероватно образованог појединца и једног од највећих међуратних умјетника Србије.

Сликар испред свог времена

Сава Шумановић рођен је 22. јануара 1896. у Винковцима, гдје му је отац радио као шумарски инжењер. Када је имао четири године породица се преселила у Шид, град за који ће Сава остати судбински везан до краја живота. Сава је одрастао у имућнијој грађанској породици оног времена и, како је био јединац, примио је најбоље могуће образовање.

Успротивио се очевој жељи да постане адвокат и 1914. у Загребу уписао Вишу школу за умјетност и обрт. Њу је четири године касније и завршио и од тада почео јавно да излаже своја дјела. Јесени 1920. Сава је отишао у Париз и изнајмио атеље на Монпарнасу. Учитељ му је био славни Андре Лот, истакнути ликовни педагог и кубиста. Може се оправдано рећи да је овај сликарски језик Сава Шумановић донио у Србију и да његова дјела остају најрепрезентативнији примјер домаћег кубистичког сликарства. Балканска средина није била спремна за овај нови талас умјетности.

Након повратка у домовину, Шумановићева дјела наишла су на велику критику и одбацивање јавности, а он, млад и амбициозан какав је био, из протеста је почео да се потписује на својим дјелима француском транскрипцијом. Разочаран, поново је отишао у Париз, али ни „град свијетлости“ није имао много разумјевања за младог умјетника. Ту је за седам дана и ноћи интензивног рада насликао „Пијану лађу“, дјело које је изложио на салону независних полажући у њега велике наде само да би га критичари „дочекали на нож“.

Исцрпљен радом, Сава је јако тешко поднио негативан пријем. Уморан од тешких услова живота, рада и лоших критика вратио се у Шид 1928. и почео да слика сријемске пејзаже. Његову самосталну изложбу у Београду критичари су веома позитивно оцијенили, а новац од продаје слика омогућио му је да поново оде у Париз гдје су у овом периоду настале слике – „Луксембуршки парк“, „Црвени ћилим“, „Мост на Сени“… Био је то његов посљедњи боравак у граду који га је знатном дјелом обликовао.

Шид као лијек

Поново притеран уза зид, Сава се 1930. вратио на једино мјесто на којем је знао да ће бити прихваћен – родни Шид. Био је видно сломљен, а забиљежено је и да је по повратку једно вријеме боравио на београдској клиници Др Станковића. Болница, са свом документацијом, потпуно је уништена у бомбардовању за вријеме Другог светског рата, те нису сачувани подаци о Шумановићевој дијагнози и лијечењу.

Након тога, Сава Шумановић све вријеме проводи у завичају сликајући и трајно, осим актова, сви његови мотиви постају Шид и Сријем.

Отац му умире 1937. године и Сава преузима вођење породичног имања. Мјештани су причали да се и поред тога што га таква врста послова није занимала, Шумановић крајње озбиљно посветио бизнису и да му је то годило.

Завичај је благотворно утицао на умјетника. Почео је да учи енглески, похађао је часове играња, посјетио изложбу француског сликарства 19. вијека, која је гостовала у Народном музеју у Београду и непрекидно сликао. Своју велику изложбу имао је у септембру 1939. године на Новом универзитету у Београду на којој је изложио 410 слика и она је доживјела велики успјех. Једно вријеме је дјеловало као да ће се за умјетника на крају ипак све добро завршити.

А онда је дошао рат…, преноси Историсјки забавник.

Умјетник без гроба и споменика

Године 1942. после капитулације Југославије Шид улази у састав Независне Државе Хрватске. Ћирилица постаје забрањено писмо, а Сада из протеста наставља да слика, али не потписује своја дјела већ само означава годину настанка.

У једној бесмисленој акцији, на Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, усташе хапсе око 150 виђенијих Срба из Шида и камионима одводе у затвор у Сремској Митровици. Покупљен је и Сава Шумановић.

Догађаји након тога никада нису до краја расвијетљени. Зна се да су ухапшени мучени и након тога стрељани, вјероватно 30. августа, па се овај датум узима као дан смрти славног сликара.

Саву је надживјела мајка. До краја живота није успјела да пронађе посмртне остатке свог сина јединца. Сава Шумановић заувијек је остао крај својих суграђана у масовним гробницама у Сремској Митровици и његово тијело никад није идентификовано.