Глас Српске, 4. 7. 2024, Др Зоран Станковић – могао да каже и да докаже

Плакат документарног филма „Свједок“ о животу и раду др Зорана Станковића Фото: Глас Српске

Ми смо у нашој земљи веома незадовољни неким одлукама које су судска већа у Хагу донела, то се пре свега односи на ослобађајућу пресуду Насеру Орићу. Ако би погледали моје изјаве, описе повреда, начин убијања људи у Сребреници и околини од стране јединица Насера Орића, та пресуда је срамна. Ја то могу да кажем и да докажем.

Ријечи су ово покојног др Зорана Станковића, патолога, генерал-мајора, великог човјека о којем је снимљен велики филм “Свједок” аутора Дениса Бојића, који је у сриједу навече премијерно приказан у Бањалуци.

Ријечи су дио једног од бројних Станковићевих свједочења у Хашком трибуналу, институцији основаној искључиво да би одредила карактер рата на подручју бивше Југославије и то на начин који не одговара истини.

Тај сегмент свједочења који је емитован у филму може се назвати сижеом свега онога што је током грађанског рата у бившој Југославији радио најпознатији српски патолог.

Током тих крвавих година обдуцирао је више од 7.500 српских жртава из 50 масовних гробница и разговарао са 20.000 чланова њихових породица. Све злочине уредно је документовао, жртвама је “дао” име и презиме, али његови налази нису били важни ни Хашком трибуналу ни, у већини случајева, бројним другим судовима који су се бавили ратним злочинима.

У монологу који је, видљиво је то на снимку, бар наизглед шокирао судско вијеће, Станковић је поменуо и масовну гробницу у Мркоњић Граду у коју су хрватски злочинци након заузимања тог града у акцији “Маестрал” бацили 181 тијело.

– Нашао сам 181 тело цивила и војника у Мркоњић Граду, међу њима и 36 стараца преко 60 година старости. И ништа. И то је огорчење грађана моје земље када је у питању овај трибунал – навео је др Станковић у свом свједочењу.

“Свједок” је капитално дјело од огромног националног значаја. Аутор је кроз причу о животу и раду Зорана Станковића јавности, на отворен и искрен начин, кроз свједочанства чланова породица жртава које је покојни љекар обдуцирао, приказао и показао нека од највећих стратишта српског народа на подручју бивше Југославије, од Вуковара и Госпића, преко Брода и Мркоњић Града, до Скелана, Јелачића, Кравице и Глођанског брда.

Премијерно приказан филм „Свједок“, капитално дјело о др Зорану Станковићу и страдању Срба

Др Станковић је годинама на терену учествовао у ексхумацији и идентификација српских жртава највећих злочина, од којих већина никад није процеусирана. Да није било њега, а то напомињу и чланови родбине страдалих током цијелог филма, њихови најмилији би вјероватно били сахрањени као Н. Н. лица, пуки бројеви. Документујући личне трагедије др Станковић је својим дјелом сачувао и доказе на неке од најбруталнијих злодјела почињених над Србима деведесетих. Злодјела која су већином остала без судског епилога. Отуда је овај филм од круцијалног значаја.

– Ово је један огроман филм, и по капацитету и садржају али и по националном сегменту који је битан за српски народ, јер обухвата један географски простор бивше Југославије и на видјело износи чињеницу за коју смо можда мислили да је знамо, а чини ми се да ће тек послије филма бити јасна и видљива не само припадницима српског народа – истиче Денис Бојић.

У филму су комбиновани потресни снимци из рата, највише они које је забиљежио легендарни сниматељ ТВ Београд Милован Урошевић, изјаве чланова породица жртава које је аутор пронашао 30 година касније и поново интервјуисао, истовремено будећи старе ране, али и осјећај захвалности према љекару који није дозволио да њихови сродници буду заборављени. Посебно велик утисак остављају приче Цветка Ристића из Скелана и Бојана Калања из Госпића, али и приче свих осталих преживјелих из свих крајева у којима су људи страдали само зато што су Срби.

Масовне сцене одлазака великог броја чланова породица и пријатеља жртава на гробља и мјесто страдања и велико финале филма током којег сви они обилазе гроб Зорана Станковића у Београду дају посебан емоционални печат цијелој причи. Ако Станковић није дозволио да српске жртве за вријеме рата буду само бројеви, Бојић је три деценије касније учинио да оне заувијек остану забиљежене у историји. Филм “Свједок” је огромно свједочанство о размјерама српског страдања и трајан документ у нашој борби за истину.

“Урадио је велики посао”

Директор Завода за судску медицину Републике Српске Жељко Каран истакао је да је његов колега и познаник генерал Зоран Станковић радио свој посао квалитетно, одговорно, професионално и без грешке.

Каран је за Срну навео да је прије рата у БиХ сарађивао са Станковићем на Војно-медицинској академији у Београду.

– Када сам дошао на специјализацију, он је већ био завршени специјалиста и током цијеле моје четворогодишње специјализације смо заједно радили и сарађивали. Познавао сам га веома добро – испричао је Каран.

Каран је додао да се по завршетку специјализације, крајем 1992. и почетком 1993. године, вратио у Бањалуку и да су им се путеви тада на неки начин раздвојили.

– Он је више радио на подручју источне Босне, дринском и тако даље, а ја више на овом и на простору некадашње Републике Српске Крајине. Станковић је на простору на којем је био урадио велики посао и без грешке, на чему му се само може честитати – рекао је Каран.

Форма и суштина

Филм “Свједок” првобитно је замишљен и базиран на документацији и свједочанствима Зорана Станковића. Његова смрт непосредно пред почетак снимања мијења форму, али не и суштину.

– Ово сматрам четвртом сахраном. Прва је регуларна, друга по снимању филма, трећа када смо га одгледали у Београду, а ово је сада четврта. Тако да бол не јењава – рекла је супруга Зорана Станковића Марина Станковић.

 
Жарко Марковић