Глас Српске, 7. 7. 2024, Срето Танасић: Језички инжењеринг руши цијелу нашу културу

Мирослављево јеванђеље (12. в), детаљ Фото: РТ Балкан

Закон о родној равноправности под плаштом заштите равноправности озакоњује управо неравноправност, ограничава основна права грађана као што је слобода мишљења, слобода на властити језик и очекујем да ће бити укинут.

Каже то за „Глас Српске“ предсједник Одбора за стандардизацију српског језика и дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске Срето Танасић, лингвиста, након што је Уставни суд Србије донио одлуку којом се до окончања поступка за оцјену уставности обуставља доношење аката на основу Закона о родној равноправности. Овај закон због дијела који се односи на родно осјетљив језик подијелио је Србију на двије стране.

ГЛАС: Уставни суд је донио одлуку којом се до окончања поступка за оцјену уставности обуставља доношење аката на основу Закона о родној равноправности. Шта она значи?

ТАНАСИЋ: Уставни суд Србије је донио одлуку на основу своје процјене. Зато у Решењу Уставног суда стоји изричито: „Обуставља се извршење појединачног акта или радње предузете на основу одредаба Закона из тачке 1″ (тј. Закона о родној равноправности).

Средства информисања су пренијела да је из суда образложено да би примјена тог закона могла изазвати крупне посљедице ако би се установило да је он неуставан. Нисам ја позван да преводим шта то значи, али мислим да су у суду установили да је врло извјесно да је он неуставан. Он се упознао и са образложењима осам достављених му иницијатива за оцјену уставности тог закона; извјесно је да је аргументација убједљива. Цјелокупни текст овог документа Уставног суда је доступан и види се да је он врло озбиљно разматрао образложења и анализирао спорни закон.

На основу онога што је језичка струка, прије свега оличена у Одбору за стандардизацију српског језика, износила и на основу тога што су друге позване струке износиле – као, на примјер правна струка, социолошка струка и друге, и посебно Српска православна црква (СПЦ) очекујем, а то сам више пута већ рекао, да ће се овај закон укинути, он је као закон немогућ, неспорно противуставан. То је закон који под плаштом заштите равноправности озакоњује управо неравноправност, ограничава основна права грађана као што је слобода мишљења, слобода на властити језик; он је срачунат да разори српску културу и српски национални идентитет изграђиван вијековима на српском језику и у окриљу СПЦ. Да поновим: српски језик и СПЦ су у темељима српског културног обрасца.

ГЛАС: Шта је његов највећи проблем?

ТАНАСИЋ: Он је штетан зато што практично хоће да укине српски језик. То значи да укине и на њему изграђену српску културу, па и изграђене обрасце мишљења; и експлицитно се у њему говори да се жели утицати и на мишљење, укида се право на слободу научног рада, хоће да „уродни“ све у нашем животу, почев од вртића, преко образовања посебно. Заиста – да уништи српски народ и произведе неки нови, неке србоиде.

То шта је његов највећи проблем – проблем је оних који су хтјели да га наметну: направили су нешто што један жив народ, у овом случају Срби, не може примијенити, што и они увиђају. То видимо на основу неких усмених тумачења која сад дају, другачија од онога што су написали у том закону, не би ли га спасли, па би послије опет притиснули.

ГЛАС: Одбор је још 2018. године издао упутство „Како именовати занимања и титуле женског рода„?

ТАНАСИЋ: Одбор за стандардизацију српског језика се још и раније од године коју сте навели изјашњавао против оваквог закона и оптуживања српског језика да је дискриминаторан према било коме, па и према особама женског пола.

Истицали смо да језик има у својој структури и рјечнику механизме за означавање особа женског пола, односно занимања, звања носилаца особина, положаја… и да има стваралачке механизме да према потреби ствара и нове ријечи за то – у складу са својим законима, али то се никако не може наметати језику. Посебно то не могу наметати појединци са позиција било које идеологије.

Ми смо све то имали и језиком се у том смислу служили прије доласка ове „џендерске идеологије“ и нисмо размишљали о томе као што ћемо, на примјер, на различите начине у српском језику одредити вријеме радње исказане у некој реченици, а да и не размишљамо. Чинимо то другом реченицом у сложеној реченици, прилошким ријечима, именицама у различитим падежним облицима, глаголима… Како би текло најобичније споразумијевање кад бисмо сва та средства увијек ставили на списак преда се па бирали шта ћемо кад узети – као кад играмо домина. Па још да онда неко каже, нека група: не желимо више да се субјекат у реченици исказује обликом номинатива, ми хоћемо да то буде у инструменталу, имамо право на слободу.

Ово што су они замислили исто је или много горе. Апсолутно против природе, структуре и логике језика. Језик, па и српски дабоме, увијек прати развој и промјене у друштву, никада не каска за тиме; он би у том случају изгубио своју функцију. И никад, историја не познаје такав случај, нису људи било ког звања и знања морали да лијече језик, то јест да чине ово што су покушали носиоци те идеологије. Није то чинио ни озлоглашени вођа Црвених Кмера у Камбоџи Пол Пот, ни други диктатори.

ГЛАС: Видите ли могућност за неки компромис?

ТАНАСИЋ: Како компромис са идеологијом која хоће да наметне језички инжењеринг, насиље над српским језиком, да разори српску културу? Да ли ишта што је из таквог домена може ући у један језик?

Ето, научници су осмислили како лети авион. Сад се појави неко и из одређених својих разлога тражи да се укину пропелер и крила. Онда се каже у име компромиса: укинућемо пропелер и једно крило. Апсолутно исто логике то има колико и ово насиље над српским језиком.

ГЛАС: Законом о родној равноправности из 2021. године уведен је и дефинисан родно осјетљив језик као „језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца…“ Ово је и главни аргумент оних који овај закон подржавају?

ТАНАСИЋ: Наравно, то је апсолутна неистина, не мислим ни да је у питању истинска намјера за подизање нивоа права и равноправности. То је само параван иза кога се жели спроводити једна погубна идеологија, са неслућеним посљедицама за српски народ, што сам већ укратко рекао: да се од српске културе и српског идентитета направи Картагина!

Па каква је то равноправност ако се врши дискриминација над огромном већином – мушког и женског пола! Није случајно што се против тог закона оштро боре управо жене, посебно оне образоване, којим се не може подметнути мућак. Па није случајно ни то што се у свим анкетама послије разговора на електронским средствима информисања, у којим учествују и заговорници ове идеологије, огромна већина изјашњава против тога зла прописаног овим законом.

Да апсурд буде већи, а на несрећу носилаца ове идеологије, овај закон највидљивије удара на српски језик. А сви знамо да је, одавно прије појаве њих над нашим српским културним небом, вишеструко више жена него мушкараца међу стручњацима за српски језик. Да ли да у име равноправности уведемо пропорционално запошљавање: пет мушкараца – пет жена. Да ли, с друге стране, да ловимо и убацујемо у рударска окна пропорционалан број особа женског пола? Куд год погледамо преко овог закона: немогуће нам се намеће.

Сви ми знамо да се на други начин поправља друштвени положај жена. А називи занимања, звања и др. нису ни жене ни мушкарци ни они који су нешто треће, пето. То су називи звања и занимања и они немају пол, зато именице и јесу неутралне, биле мушког рода, било рјеђе женског, и средњег. А особе које носе та звања разликују пол.

ГЛАС: Шта одлука суда значи за Српску, посебно у свјетлу Декларације са Свесрпског сабора?

ТАНАСИЋ: Значи исто што и у Србији. Нема примјене тзв. родно осјетљивог језика и ничега из те идеологије. У Републици Српској је такође српски стандардни језик. Ми смо имали и имаћемо јединствен српски стандардни језик. Мада овдје није усвојен сличан закон, у пракси је било утицаја ове идеологије.

Није непознато да се активисти ове идеологије и тамо ангажују, да има неких других прописа, чини ми се, који промовишу ту идеологију. То и видимо на разним странама, и у средствима информисања. Може ту бити и незнања. Ако је јасно да у Србији, према одлуци Уставног суда, не може бити ништа чињено над српским језиком и у српском језику са позиција прописа закона о родној равноправности, да је српски језик ослобођен тога утицаја, то значи да све оно што му је било наметано или наметнуто има да нестане из њега јер није дио српског стандардног језика. Исто то значи и за српски језик у Српској.

Не може се рећи да је нешто већ постало обично, не може ништа што је ушло у језик као резултат овог насиља бити дио стандардног језика. Има и других појава раширених у пракси, али неће ући у српски стандардни језик. То морају знати сви који се служе српским језиком: у свим институцијама – државним и приватним, у свим средствима информисања без обзира на власништво, у науци, образовању, увијек кад се користи српски језик.

Инструменте српског стандардног језика објављује Матица српска у сарадњи са Одбором за стандардизацију српског језика. Сви уџбеници и приручници морају се изводити из њих; то морају поштовати и писци других уџбеника и приручника, не само српског језика и књижевности.

Ово би важило и да нема Декларације са Свесрпског сабора. А Декларација само додатно истиче, у њој је директно наглашена обавеза за бригу о српском стандардном језику. Она је стални обавезни оријентир за све. Не мора држава сваки дан да подсјећа на обавезу из Декларације која се тиче очувања српског стандардног језика и културног идентитета, али не би било сувишно, и потребно је чак, с обзиром на вишедеценијску небригу о српском језику, да се надлежни министри, до предсједника Владе, с времена на вријеме и огласе.

ГЛАС: У прошлом интервјуу за „Глас“ истакли сте да не може бити напретка, када је о положају српског језика ријеч, док се не утврди српска језичка политика као један од централних стубова српске националне политике. Има ли каквих помака?

ТАНАСИЋ: Ако знамо, а знамо – све више нас зна, да је српски језик у основи српског националног идентитета, да, посебно у вријеме кад живимо подијељени у више држава, представља онај златни прстен који нас обједињује, чува на окупу и чува нашу свијест о припадности једном народу који има своју историју, не увијек лаку, своју прошлост са врло богатом културом од Мирослављевог јеванђеља као једног од најскупљих бисера у европској и свјетској ризници култура, и да нам осигурава будућност, онда знамо и шта за српски народ значи језичка политика. Она се изграђује у доброј сарадњи државе/држава и језичке струке.

Одбор за стандардизацију српског језика је увијек спреман да свој дио обавеза прихвати и извршава. Има помака у том погледу. Па и чињеница да се у помињаној Декларацији не заобилази српски језик већ нам говори о томе. Имали смо и одређених разговора о томе са одговорним представницима у Републици Србији и договора да на томе радимо. Наравно, не заборављајући ни Републику Српску и сарадњу, а имајући у виду и српски народ и његов, српски, језик у Црној Гори. Могу рећи да заиста има промјена које указују да ћемо се овим озбиљно позабавити и доћи до резултата. Тако видим те ствари данас.

ГЛАС: У првом уписном року на Филолошком факултету у Бањалуци пријемни испит за студије српског језика полагало је само пет кандидата?

ТАНАСИЋ: Познато је да већ неколико година влада мање интересовање за изучавање српског језика на факултетима, поготово у првом уписном року. То је посљедица више чињеница. На почетку морам рећи да су статус српског језика и његово достојанство урушени, ни издалека немамо статус српског језика који би он морао имати као национални језик. Морамо повратити статус и достојанство школе и наставника, наставника српског језика посебно – и њихову одговорност истовремено. Угледамо се често на Европу, а у овом погледу значајно заостајемо. Морамо повећати број часова српског језика, према нормама за матерњи језик у европским земљама, вратити лекторске службе као обавезну категорију свуда гдје је српски језик у употреби. Према значају српског језика поштовати ту професију. То ће значити и знатно већу потребу за професорима српског језика. Наравно, то подразумијева и пристојно плаћање те професије. Ето, у Србији већ није такво стање, јавља се већи број средњошколаца на ове студије. Они као да већ иду у сусрет овим промјенама које захтијевамо и које сигурно долазе.

Рекао бих и то: студирање српског језика и књижевности значи да ће се човјек цијелог живота бавити професијом која га истовремено и оплемењује и уљепшава му живот. Истовремено значи и преношење млађима знања о нашој богатој култури, упознавање и других с њом; значи и патриотизам. Бити један међу многим српским просвјетарима и културним радницима. Од Ђуре Јакшића до Ђуре Дамјановића, од Десанске Максимовић до Милоша Црњанског, да не заборавимо ни Доситеја Обрадовића. Бити на путу који су нам зацртали и освјетљавају света браћа Ћирило и Методије и Свети Сава.

Небинарне особе

ГЛАС: Врло сензационалистички у посљедње вријеме приступило се теми родне небинарности. Да ли се Одбор бавио тиме како ове особе ословљавати и постоји ли за то рјешење у српском језику?

ТАНАСИЋ: Све је то на истом трагу и ни у чему идеологије неће пресуђивати српском језику. На крају крајева, све што се јавља представља појаву у друштву и она се у свакој земљи и регулише. Језик прати оно што јесте неко друштво, не могу ексцеси мијењати језик, он прати промјене у друштву.

Сандра Кљајић