Глас Српске, 8.11.2020, Драган Мијовић: Од боја на Лозници прошло је равно 210 година, Ајте, браћо, да данас свршимо шта имамо

Бој на Лозници, илустрација Фото: Глас Српске

Прије равно 210 година, у октобру 1810. године устаничка српска војска извојевала је једну у низу бриљантних побједа на Дрини против војске босанских Турака. Био је то чувени бој на Лозници или бој на Тичару пољу, који је по свом значају раван оном на Мишару и спада у ред најзначајнијих побједа Карађорђевих устаника.

Турци су јаким снагама по овом правцу у више наврата неуспјешно покушавали продријети у Србију, с циљем гушења устанка. То је углавном резултовало њиховим вишеструким тешким поразима (Чокешина, Чучуг, Братачић, Јеленча, Ново село, Бадовинци, Шабац, Крњић, Думача, Мишар, Соко, Ранитовац …), при чему су и Срби плаћали веома високу цијену. Још од половине љета 1810. године, под командом босанског везира Ибрахим Халеми-паше, вршена је концентрација трупа на потезу од Сребренице, преко Зворника до Јање и Бијељине за нови поход на Србију. Војском је непосредно командовао Али-паша Видајић зворнички те Хасан-паша Фајтовић, Салих-паша и Хасан-паша сребренички. Средином октобра ова војска јачине више од 30.000 људи у три колоне форсирала је Дрину, која у то вријеме због суше бијаше толико плитка да се на многим мјестима могла прегазити, што убрза и олакша пребацивање трупа.

Опсада

Прва колона је прешла Дрину код Зворника, друга се нешто ниже пребаци ка Лозници, а трећа пређе ријеку у рејону Црне баре. Војска која пређе код Зворника упути се ка Ваљеву и поплијени и попали око 20 села на том правцу. Колону према Лозници предводио је Искандер Фестетић, бијељински капетан. Они опколише српску посаду у Лозничком шанцу на пољу Тичару, насрћући пуних 12 дана безуспјешно на невелику посаду бранилаца која је јуначки одбијала нападе. Одбраном шанца (око 1.000 људи) командовао је војвода Антоније Богићевић са Милошем Поцерцом и Бакал Милосавом и чак су више пута учинили херојски испад у многоструко надмоћнију опсаду.

Турци код Црне баре потиснуше српске граничаре, али им Црни Ђорђе већ 18. октобра прискочи у помоћ са 10.000 устаника и снажним ударом сузбише турску навалу, одбивши их енергично назад у Босну. Одатле одмах похиташе према Лозници у помоћ угроженом шанцу и ту силовито ударише на Фестетића, који је и даље имао знатну бројчану надмоћ. Вожд први извуче сабљу и подвикну: “Ајте, браћо, да данас свршимо шта имамо” и јурну напријед.

Овом приликом у саставу устаничке војске био је и одред од 200 Козака под командом руског пуковника Никића, којем је Карађорђе повјерио заповједништво над свом коњицом и руском и српском. Ова групација се као олуја сјурила у непријатељске редове и пробила турски центрум. У страховитом окршају који је потом настао погибе око 1.000 турских војника, међу којима и сребренички Хасан-паша те доста официра, док се остали послије два сата грчевите сјече сабљама нададоше у паничан бијег. Битка је окончана на Томиндан, када и посљедњи Турци умакоше на лијеву обалу Дрине.

И српски губици су били знатни, из строја је избачено око 400 бораца рањених и изгинулих. О жестини боја говори и чињеница да је већина заповједника на српској страни била рањена, међу којима командант српске коњице поп Лука Лазаревић, војводе Лазар Мутап, Стојан Чупић и Цинцар Јанко те руски пуковник Нико Никић. Кад је Ибрахим-паша чуо за исход битке на Лозници, он у страху одмах окрену назад у повлачење и војску усмјерену ка Ваљеву. За њима се са својим снагама у потјеру натури Јаков Ненадовић, наносећи им велике губитке, док се коначно 21. октобра, у потпуном нереду и те јединице не пребацише у Босну.

Током ових операција српски устаници извели су и један смио диверзантски подухват вриједан дивљења. Наиме, одред Петра Молера, који је чувао соколско утврђење у тренутку када се турска сила пребацила преко Дрине у Мачву, 17. октобра изврши дрзак подухват прешавши на босанску страну, у позадину наступајућих трупа. У тој акцији попалише неколико турских села, а потом заскочише и разбише пометене и изненађене резервне јединице паше Видајића. Молеров одред при повратку у Мачву доведе доста заробљеника, уз богат плијен.

Примирје

Овај тешки дебакл босанске војске довео је до потпуног растројства и дефетизма у њиховим логорима, дневно је бјежало својим кућама и по 1.000 војника. Под утиском силине српског контраудара, а због расула својих трупа, Ибрахим-паша одмах понуди примирје Карађорђу, које вожд прихвати почетком новембра због наступајуће зиме. Везира на овај корак највише нагна страх од могућег продора Срба у Босну, као што су то већ чинили претходне а и ранијих година, када енергично продријеше према Бјељини, Зворнику, Сребреници и Вишеграду.

Тај снажни замах српске војске 1809. године, који је за коначан циљ имао продор према Сарајеву и подизање устанка у Босни, није капитализован и, на жалост, морао је бити прекинут због кризе која је наступила на јужном и источном бојишту, посебно послије српске трагедије на Каменици.

Операције према Босни и њено ослобађање и овај пут су били осујећени због велике развучености Карађорђеве војске на више страна те због отимања великих сила Француске, Русије и Аустрије за превласт на Балкану. Беч је, у ствари, прижељкивао слом устанка и тајно компромитовао покушаје његовог преливања у Босну.

Повремени успјеси, без помоћи са стране, нису могли спријечити слабљење устанака због великих губитака те замора дуготрајним борбама, уз сталне оскудице, са пострадалим раскућеним народом по збјеговима и он је коначно доживио пропаст послије повлачења руских снага са Дунава у сусрет Наполеоновој офанзиви.

“Неком црн, а неком и бео”

Послије жестоког пораза Турака на Лозници, Ибрахим-паша одмах посла парламентарце да преговарају о примирју. Пошто их доведоше у логор међу војводе један упита: “Бива, ко је међу вама Црни Ђорђе?” Карађорђе иступи: “Којекуде, ја сам, неком јесам црн, а неком сам и бео”.

Турци га са невјерицом гледаше у обичном гуњу и опанцима и још са поцијепаном кошуљом коју му раздера лафет, док је ко прост војник гурао топ на положај у претходном боју. А све војводе око њега били су господски обучени у свилу и чоју, а са њих сијаше злато и сребро. Не вјерујући да је то вожд главом, кад се свршише преговори, онај Турчин понизно рече: “Поздравите, бива Карађорђа од наше стране”.

Драган Мијовић