Глас Српске, 8. 4. 2023, Истина о страдању народа Козаре скривана 80 година: Сутра промоција књиге у Расавцима код Приједора

Козарачки збег Фото: Глас Српске, ЈУСИП Доња Градина

ПРИЈЕДОР – Промоција зборника радова „Кад прошлост проговори: Козара 80 година касније 1942-2022“, одржаће се сутра у Духовном центру „Патријарх Павле“ код Храма Вазнесења Господњег у приједорском насељу Расавци, са почетком у 18.30 часова.

Зборник садржи стручне радове историчара и публициста из Републике Српске, Србије и Хрватске, те бројне до сада необјављене фотографије и документе о страдању народа Козаре у Другом свјетском рату.

На промоцији ће говорити аутори зборника Зоран Кос, Раденко Вујасин и Радоја Рацановић. У програму учествује КУД „Шареница“ из Расаваца, а организатори промоције су Књижевна заједница „Васо Пелагић“ из Бање Луке и Српска православна црквена општина Расавци.

Радове у зборнику имају историчари, Борис Радаковић из Приједора, др Немања Девић из Београда и др Владимир Шумановић из Загреба. Рецензенти су проф. др Бојан Димитријевић и проф. др Вељко Ђурић Мишина, а у зборнику су садржани и публицистички радови и осврти Зорана Коса, Ранка Прерадовића, Раденка Вујасина, Радоја Рацановића и Зорана Мачкића.

Један од аутора зборника, Зоран Кос казао је да је прошло више од 80 година од страдања народа Козаре, а исто толико нам је требало да јавно проговоримо о тим страдањима на исправан начин.

– Да побједници пишу историју, потврђено је и верзијом историје Босанске Крајине 1941-1945. године коју већ 80 година слушамо као једину и свету истину. Народ Козаре добро зна да није било онако како се јавно приповједало. Првенствено мислим на то да Козару посматрамо као дио српске историје, и да дешавања на Козари називамо правим именом. Кроз овој зборник, кога чине стручни и публицистички радови, докумената, фотографије и свједочења, жеља нам је да те догађаје посматрамо на исправан начин – каже Кос.

Додао је да су, обиљежавајући значајан датум, 80 година од офанзиве на Козари, покушали да историјски реално сагледају козарачку катаклизму.

– Ослобођени идеолошких предрасуда, жеља нам је била да што објективније сагледамо страдање нашег народа, прије свега зарад неких будућих историјских истраживања и комплетирања историјске истине о отпору и козарачкој борби у којој су недужни, голоруки народ тукли њемачки тенкови и авиони, те бројчано надмоћнија усташко-њемачка пјешадија. У свему је учествовало и квислиншко домаће становништво, а жртве су били припадници српског народа, православне вјере, оба пола, свих животних доба. Покољи су чињени у кућама, на кућним праговима, у двориштима, на путевима, по шумама, ораницама и ливадама, у православним храмовима и црквеним домовима те у логорима, дјечијим и сабирним на челу са злогласном усташком фабриком смрти Јасеновац – казао је Кос.

Додао је да се у зборнику говори и о лијевим скретањима и мало познатим догађајима као што је Шошин јарак.

– Добро је познато да је Босанска Крајина звана и „Крвава Крајина“ јер нема генерације да није била у рату. У Другом свјетском рату уз помоћ Италијана и Нијемаца, прије војног пораза Краљевине Југославије, проглашена је Независна Држава Хрватска. Усташко вођство планирало је да Бања Лука буде главни град што је значило да на овим просторима треба српски народ побити, протјерати и преселити у Србију. Схвативши шта му се спрема, након великих злочина у Далматинској загори, Лици, Банији, Кордуну и Босанској Крајини, српски народ је устао и почео организовање отпора – наводи Кос.

Да несреће буде већа, вође устанка и отпора су се убрзо због идеологије подијелили и закрвили.

– Један од угледних Срба и устанички вођа био је и учитељ Лазар Лазо Тешановић. Историчари још нису до краја разјаснили његове активности у ратном вихору. Зна се да је као ратник припадао Југословенској војсци у Отаџбини, губитничкој страни у рату. У народу је остало сјећање да због њега и сабораца није било великих страдања у јаворанском крају и дијеловима које су штитиле Тешановићеве чете. Мало је познато како је страдао, а не зна се ни гдје му је гроб. Остала су сјећања која се већ трећа генерација усмено преноси млађима – истиче Кос.

Он је нагласио да је комунистичка идеологија била темељ тумачења прошлости те да стога и не треба да чуди да има штива са неумјерено много података о комунистима и НОВ Југославије.

– Народ са подручја који су бранили четници, својевремено је проглашен кривим за смрт др Младена Стојановића, а они и данас носе тај крст. Треба подсјетити да је, док се припремала офанзива на Козару, Комунистичка партија Југославије радила на разбијању „великосрпске хегемоније“ зарад револуције и прокламованих циљева. Осам деценија живјела је лаж да су четници учествовали у офанзиви на Козари, а једина је истина да су имали на свом кућном прагу окршаје са партизанским јединицама и многи су због тога главу изгубили. Укратко, то је био братоубилачки сукоб за потребе револуције – рекао је Кос.

Проф. др Вељко Ђурић Мишина у својој рецензији похвалио је напор редакције да сачини зборник радова о Козари.

– Неки текстови су засновани на научним истраживањима, а неки на изворима другог реда (сећања и слично) које историографија критички прихвата као валидне. За похвалу је и ограда редакције од садржаја прилога. То указује на њихову решеност да у оквирима једне непресушне теме, као што је велика трагедија српског народа Козаре и Поткозарја, заслужује да се каже и нешто ново у односу на оно што је објављено у протеклих осам деценија – наводи Мишина.

Додаје да намјере редакције могу бити оправдане ако су жељели да потврде да трагедија није била само посљедица односа Независне Државе Хрватске према српском народу већ да је знатно дубља и због српско-српских односа (партизанско-четничких), што се одразило на потоње догађаје, нарочито у првим послијератним годинама.

– Приметан је критички однос према извесним личностима и догађајима везаним за партизански покрет чега до сада готово да и није није јавни изречено или написано. Можда је и ту требало направити симетрију са четницима? Зборник није класичан продукт научно-истраживачких пројеката већ збир научно-популарних прилога. У зборнику је много тога први пут јавно речено о стварима о којима се деценијама ћутало јер то није било корисно за опште оцене прошлости које су биле пуне анационалне идеологије – наводи Мишина у рецензији.

 
С. Ђ.