Глас Српске, СРНА, 14. 3. 2024, Опстали у рату, страдали у миру: 28 година од егзодуса сарајевских Срба

Егзодус Срба из Сарајева 1996. Фото: Катера

Прошло је 28 година од егзодуса сарајевских Срба који су морали да напусте своја огњишта у сарајевским насељима Илиџа, Илијаш, Хаџићи, Грбавица, Враца, Рајловац и Вогошћа.

У марту 1996. године исписане су бројне појединачне трагедије локалног становништва, због чега је Дејтонски мировни споразум за сарајевске Србе асоцијација на највеће послијератно протјеривање народа са својих огњишта.

Српски борци Сарајевско-романијске регије током Одбрамбено-отаџбинског рата зауставили су 35 офанзива муслиманско-хрватске војске и одбранили своје домове.

За одбрану ових простора, живот је дало више од 4.000 бораца, око 3.500 их је рањено, око 1.000 сахрањено на Војничком гробљу „Нови Зејтинлик“ на Сокоцу.

Према релевантним историјским и званичним подацима, егзодус је почео 17. фебруара 1996. године на православни празник Задушнице, јер је планирано исељавање Срба са ових подручија требало да буде 19. марта 1996. године.

Међутим, представници тадашњег ИФОР-а дијелили су летке да је тај рок помјерен за 23. фебруар, односно мјесец дана раније од договореног.

Осим тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће и Центра кренули су да откопавају посмртне остатке својих најмилијих не желећи да муслимански вандали скрнаве њихове гробове.

Посебан проблем представљала је управо чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба.

Бројни извори указују на чињеницу да је Српско Сарајево тада представљало јединствен случај у бившој БиХ по томе што се Дејтонским мировним споразумом од најмање 120.000 људи који су одбранили свој град захтијевало да у миру пристану на власт ратних противника.

Између дејтонског и париског самита сарајевски Срби су референдумски одбацили диктат да морају прихватити муслиманску власт, остати у ФБиХ и бити шеријатски озакоњени.

Међутим, паришки скуп, одржан 14. децембра 1995. године, осим церемонијалности и протоколарности, онога што је инфериорној Европи и остављено по питању рјешавања кризе у бившој БиХ, није се ни осврнуо на демократски изражену вољу народа Српског Сарајева.

Међународна заједница је саопштила да ће 23. фебруара полиција муслиманско-хрватске федерације ући у Вогошћу, Нови Град и Центар, 29. фебруара у Илијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, а 19. марта у Ново Сарајево и Стари Град.

Тадашњи високи представник Карл Билт и његов замјеник Михаел Штајнер позивали су Србе да не напуштају своје домове и да остану да живе под влашћу муслиманско-хрватске федерације, дијелећи им летке са стиховима познате пјесме Алексе Шантића „Остајте овдје“.

Међународна мисија у БиХ је дозволила да ратни муслимански лидер и тадашњи предсједник СДА Алија Изетбеговић, путем медија, поручи да ће „сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд“.

То је тада, практично значило да би, осим жена и дјеце, сви Срби завршили у муслиманским затворима.

Током егзодуса Срба из Сарајева, велики број предузећа, културних и образовних институција и установа пресељен је на територију Републике Српске.

„Технички ремонтни завод“ из Хаџића је пресељен у Братунац, Фабрика монтажних кућа „Интал“ из Илијаша је пресељена у Милиће, Ваздухопловни завод „Орао“ је из Рајловца пресељен у Бијељину, док је „Фамос“ из Храснице пресељен у Лукавицу.

Велики број бивших сарајевских предузећа, фирми, организација и установа нашао се у објектима бивших војних касарни „Славиша Вајнер Чича“ и „Слободан Принцип Сељо“ у данашњем Источном Новом Сарајеву.

Основна школа „Радојка Лакић“ из Новог Сарајева, три основне школе са Илиџе, библиотеке из Новог Сарајева и Илиџе, факултети и средње школе, пресељени су из дијелова Српског Сарајева који су припали муслиманско-хрватској федерацији на територију Српског Сарајева у Републици Српској.

Начелник општине Трново Драгомир Гаговић изјавио је да егзодус сарајевских Срба почетком 1996. године симболизује велико страдање српског народа, те да ова огромна жртва никада не смије и неће бити заборављена.

Гаговић је рекао да су сарајевски Срби прије 28 година морали да напусте вијековна огњишта која су у рату часно одбранили и изгубили најближе чланове породица јер им нико није могао гарантовати безбједност, након што су Дејтонским мировним споразумом ти крајеви припали Федерацији БиХ.

– То су тешки дани за бивше становнике Сарајева, јер су по огромном невремену, уз надљудске напоре, успјели да изађу према одредиштима. У првој фази то су били Соколац и једним дијелом Пале – подсјетио је Гаговић.

Он је навео да Срби нису смјели да остану у Сарајеву, јер им нико није гарантовао безбједност, те су морали да напусте домове и имања, али не и кости својих најмилијих које су ископавали и носили са собом.

– Остала ми је слика старице која је чекала са ковчегом, у којем су биле кости њеног сина, да се укрца на један камион и да иде – прича Гаговић.

Гаговић је истакао да су се сарајевски Срби тада настанили широм Републике Српске и поново изградили своја огњишта.

– Срби су били већински народ прије рата и на Илиџи, у Илијашу, Виогошћи… Морали су да оставе све и да оду у неизвјесност – рекао је Гаговић.

Он је напоменуо да су Срби, који су изашли из Хаџића, имали великих здравствених проблема од посљедица НАТО бомбардовања у којем је кориштен осиромашени уранијум.

– Ту је НАТО највише бацао бомбе са уранијомом. Данас веома мали број Срба живи у Сарајеву, а често имамо скрнављење српских гробова и вјерских објеката – истакао је Гаговић.