Глас Српске, СРНА, 25. 2. 2019, Живи и мртви сарајевски Срби у истој избјегличкој колони – Збогом Сарајево

Сарајевска голгота Срба 1996. Фото: В. новости

Пале – Ових дана навршава се 23 године од егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је око 150.000 Срба трајно напустило своја прадједовска огњишта и када су оставили своје домове и све што су прије њих генерације и генерације Срба вијековима стварале.

„Фебруар и почетак марта 1996. године… Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац – и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину“, наводи Славко Јовичић Славуј у ауторском тексту објављеном на свом блогу.

Он је подсјетио да је егзодус сарајевских Срба почео 17. фебруара 1996. године, те да су тог дана биле Задушнице. „Сарајево а ни православни Срби не памте црње Задушнице од тадашњих“, истакао је Јовичић.

„Моји Хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверогодишњег рата било је дана кад је дневно на сам град падало и више од 1.000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подручју Хаџића. Злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије“, истакао је Јовичић.

Он је нагласио да је народ био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. „Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама такозване међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима“, додаје се у тексту.

Такође, у исто вријеме или дан два касније, подсјећа Јовичић, двије хиљаде људи на гробљу поред православне цркве посвећене Светом пророку Илији у Илијашу, опраштало се од својих огњишта која су бранили и одбранили током посљедњег рата.

„И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће. Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Тешко је било распознавати мртве и преживјеле, тешком трагедијом сломљене и унесрећене Србе“, наглашав Јовичић у тексту.

Јовичић подсјећа да Срби сарајевских општина (Хаџићи, Илиџа, Илијаш и Вогошћа) ископавају своје мртве и носе их са собом и тако заједно и живи и мртви у истој колони крећу на пут неизвјесности и без повратка…

„Тог фебруара и почетком марта 1996. године кренуло је 150.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу… Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика трајно су се опраштали Срби од својих огњишта. Били су то нијеми свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле међународне снаге за такозване брзе интервенције. Биле су то злочиначке снаге НАТО савеза које су данима гађале српске положаје.

У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је снијег. Страшно је било хладно. Опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Туга је стизала до неба, али је нико други није осјећао осим Срба у незабиљеженом егзодусу. Бол и туга су били незамисливи и неописиви“, наводи Јовичић.

Према његовим ријечима, главни проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба.

„Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара иако је првобитни рок утврђен у Дејтону био 19. март. Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.

Уз стихове Шантићеве пјесме ‘Остајте овдје’/!?/, исписаним на тим листићима, Србима је предочено да федерална полиција прво улази баш у те општине. Народ је био затечен и збуњен. Услиједиле су дуге и бесане ноћи у кратком временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и вогошћанским насељима“, додаје Јовичић.

Он наводи да ништа није било од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требало да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине становништва је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два дана. Народ је са кесама у рукама бјежао спашавајући голе животе.

И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.

„Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима. Бјеше то поздрав ‘за срећан’ пут Србима, упућен од бивших комшија и ратних противника који за три и по године рата нису успјели ни педаљ да заузму српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 23 године од преживљене голготе носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима као сјећања и успомене.

Да су могли умјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би са собом понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда“, констатује Јовичић, који је био заробљен у логору „Силос“ у Тарчину.

Брзо као муња, каже Јовичић, прошао је мјесец и још пар дана од како је био на слободи.

„Тада сам вријеме мјерио на сате. Дани као да нису ни постојали. Након 1.334 дана проведена у муслиманским конц-логорима (из муслиманских логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. године) опет сам морао да кренем у неизвијесност. Морао сам опет тражити нови дом. Морао сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје дјеце и супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша прошлост. О будућности нико није ни размишљао“, наводи Јовичић, додавши да је тугу преживио срећан, јер је био са својом породицом.

Дјеца су на трактору, каже, Јовичић, нијемо све посматрала, јер мало шта су могла да разумују.

„Тракториста ме плачљивим гласом питао гдје треба да нас вози. Нисам знао гдје идемо. Размишљао сам да ће ме негдје неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па гдје се зауставимо… биће то српска земља за нови почетак. И било је тако… Колективни центар, један собичак без пећи, без дрва … Неколико конзерви и тврд хљеб били су једина нада да постоји живот…“, истакао је Јовичић.

Он је подсјетио да је прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву живјело 157.000 Срба. По попису становништва из 1971. Срби су чинили већински народ у Сарајеву као и деценијама раније.

Попис становништва у БиХ из 2013. године показује да су Срби по бројности у Сарајеву на нивоу статистичке грешке, а да у цијелој Федерацији БиХ има око четири одсто предратних становника српске националности.

„Остаће забиљежено да нас више нема тамо гдје смо некада били и да нас више никад неће ни бити… Све је то живот и он траје… до када, е то нико не зна. Збогом Сарајево“, каже Јовичић.