Глас Српске, СРНА, 30.4.2017, Канонизовани злочин

Илустрација Фото: Интернет

Бијељина – Злочин у Добровољачкој улици 1992. године, формално је злочин над војницима ЈНА и цивилима који су радили у војсци, али, суштински, то је била брутална и крвава порука Србима и свим заговорницима било какве мултиетничке државе: „Бјежите или умрите“.

Током 2. и 3. маја 1992. године у Сарајеву, припадници снага лојалних тадашњем муслиманском лидеру Алији Изетбеговићу и паравојних јединица убили су 42 војника ЈНА и цивила – у Дому ЈНА, Радничком универзитету „Ђуро Ђаковић“, на Скендерији, у Добровољачкој улици и на другим локацијама…

Према националном саставу, убијена су 32 Србина, шест Хрвата, два муслимана и два Албанца, од тога десет официра, 28 војника и четири грађанска лица која су радила у ЈНА.

У нападима је било и много рањених – у Дому ЈНА 26, Радничком универзитету три, на Скендерији три, у Команди Друге војне области 30, у Добровољачкој шест, на другим локацијама 26.

Укупно, рањено је 71 војно лице, од тога десет официра, четири грађанска лица и 28 војника ЈНА. Заробљени су прошли кроз тортуре, многи су осакаћени, а један број је одмах након размјене подлегао посљедицама батинања.

Надлежне институције у Србији и Републици Српској оптужиле су за ове нападе тадашње високе политичке, полицијске и војне званичнике унутар муслиманских влсти, који су имали моћ и који су утицали на одлуке о нападу, а међу њима су – Ејуп Ганић, Харис Силајџић и Хасан Ефендић.

Међу одговорним лицима наводе се и Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић, Заим Бацковић, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић, Керим Лончаревић и Стјепан Кљујић.

Међутим, ни четврт вијека након злочина – нико није одговарао за убиства.

Узалуд су била свједочења високих официра УН, који су били гарант да ће план о повлачењу ЈНА бити испоштован, а који су потврдили да је колона нападнута на превару, а људи погубљени. Узалуд су била бројна свједочења преживјелих.

Два крвава дана, у којима су припадници ЈНА безочно нападани, убијани и рањавани, као што је то и случај са осталим, наводним, „историјским датумима“, у Сарајеву данас славе као „побједу над агресорима“.

Особе за које постоје више него јасни докази или бар веома јаке сумње да су били умијешани у тај, али и друге тешке злочине, сваке године прослављају погубљење војника и цивила који су се повлачили из Сарајева.

Осмјех на њиховим лицима сваке године све је шири, јер свака година значи да су шансе да икада одговарају за овај низ убистава са предумишљајем – све мање.

Злочин из 2. и 3. маја 1992. године у Сарајеву, за муслиманске фундаменталисте који су са Изетбеговићем ступили на власт 1990. године на првим вишестраначким изборима, веома је симболичан. Он представља увод у коначан прогон сарајевских Срба.

Отуда се склањање сваког букета цвијећа у некадашњој Добровољачкој улици, који заврши у канти за смеће чим породице страдалих окрену леђа, може, на симболичкој равни, посматрати као стално уклањање трагова српског присуства у Сарајеву.

Данас, 25 година након почетка прогона из некадашњег заједничког главног града, Срби у Сарајеву постоје само као „агресори“, „четници“, „злочинци“ или „српски фашисти“ – и то на „спомен-таблама“ широм града, на којима су оптужени за све могуће и немогуће ратне злочине.

Ван тога, вијековно присуство Срба у Сарајеву сведено је на пуку политичку мимикрију, као што су то показали и резултати посљедњег пописа.

Зато, данашњи бошњачки естаблишмент, као и они прије њега, настоји да игнорише, фалсификује или, једноставно, занемари размјере и нарочито циљ тог злочина – пошто би судски епилог, са садашњим доказима и свједочењима, умањио „сјај“ прогона цијелог једног аутохтоног народа из Сарајева.

С обзиром на чињеницу да Изетбеговићеве војне снаге нису биле у стању да за три и по године рата напредују на било којој линији фрона у Сарајеву и око њега, бошњачком естаблишменту је низ убистава 2. и 3. маја над незаштићеним војницима и цивилима, заправо, једина „побједа“ на коју могу да се позову када славе „ослобађање од агресије“.

Начин на који главноосумњичени ликови из те злочиначке приче пребацују одговорност на друге или негирају да се тада десило било шта ван нормалних ратних дешавања, показује размјере лицемјерја, али и страха који се крије иза позе лажне самоувјерености и бахатости.

Тактика по којој су жртве – кривци, а крвци – жртве, употријебљена 2. и 3. маја у Сарајеву, данас је уобичајена пракса у глобалним обрачунима, када се за потребе медија и због политичких интереса, безочно фалсификују и искривљују чињенице.

Отуда су војници ЈНА криви јер су 2. маја, као регуларна војска, у војним возилима пролазили кроз Сарајево, а паравојне убице које су их спалиле у струјном колу на Скендерији су „браниоци града“.

Војници опкољени у команди гарнизона су „терорисали град“, а они који су их дан и ноћ гађали снајперима и пуцали из аутомобила по њима су „жртве ЈНА и великосрпске тираније“.

Свакоме ко зна шта се дешавало у Сарајеву у априлу и мају 1992. године или се бави изучавањем рата у БиХ, јасно је да би пресуда за злочине у случају „Добровољачка“ озбиљно наштетила миту о незаштићеном граду и агресорима.

Тај мит није само историјска мантра бошњачког естаблишмента, доведена на ниво непорециве истине, готово изједначене са вјерским канонима /што је случај са још једним бројем сличних дешавања попут Маркала, Улице Васе Мискина, Тузланске капије и Тузланске колоне/.

Ријеч је о медијском „покривачу“ за западну политику тих година, која је све то надгледала и, на крају крајева, одобравала.

Отуда су шансе да жртве беспризорне егзекуције 2. и 3. маја и њихове породице икада добију правну сатисфакцију једнаке шансама да се више од 100.000 сарајевских Срба врати у град.

Проблем је што тог града, као ни правде, више нема.

Ненад ТАДИЋ

Без права на спомен-обиљежје и приступ мјесту злочина

Епилог крвавог пира су 42 мучки убијена припадника ЈНА и цивила, 71 је рањено, док их је 207 заробљено… Војници и цивили убијани су у Дому ЈНА – једно лице, Радничком универзитету „Ђуро Ђаковић“ три, на Скендерији 14, у Добровољачкој улици девет и 13 на другим локацијама у Сарајеву…

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 30. АПРИЛА /СРНА/ – Злочин паравојних муслиманских наоружаних формација над припадницима ЈНА 2. и 3. маја 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву, један је од првих и најкрвавијих злочина над Србима у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату чије ране и данас боле, јер породице жртава никада нису добиле правну сатисфакцију, а федералне власти никада нису дозволиле постављање спомен-плоче невиним жртвама на мјесту злочина.

Одбор Владе Републике Српске за његовање традиција ослободилачких ратова донио је одлуку да се обиљежавање злочина у Добровољачкој улици у Сарајеву ове године организује 3. маја, на дан страдања припадника ЈНА, само у Миљевићима у Источном Сарајеву, а не и у федералном Сарајеву, и та одлука је изнуђена понашањем кантоналних и федералних власти, изјавио је недавно Срни предсједник Пододбора Велимир Дуњић.

„Ове године донесена је изнуђена, али привремена одлука да се не иде у федерално Сарајево и то из оправданих разлога“, рекао је он.

Према његовим ријечима, свих ових година власти у Сарајеву нису дозволиле постављање спомен-плоче у знак сјећања на невино страдале припаднике ЈНА, нису дозволиле ни приступ српским делегацијама на право мјесто злочина, а нису реаговали ни на константне провокације присталица озлоглашених „Зелених беретки“ током скромних церемонија полагања цвијећа и обављања вјерског обреда.

Парастос жртвама из Добровољачке улице ове године биће служен у цркви Светог великомученика Ђорђа у Миљевићима 3. маја у 10.30, након чега је превиђено обраћање званичника и полагање цвијећа на Централно спомен-обиљежје на гробљу у Миљевићима.

Злочин над недужним војницима, официрима и грађанским лицима на служби у ЈНА, током договореног мирног повлачења из Сарајева, почетком маја 1992. године починили су припадници такозване Армије БиХ, Територијалне одбране и паравојних муслиманских фаланги којима су командовали освједочени предратни криминалци, силеџије и шљам сарајевског подземља.

Нападом на колону ЈНА у Добровољачкој, која се мирно повлачила из Сарајева у складу са споразумом и уз гаранцију мировних снага УН на челу са генералом Луисом Мекензијем, руководили су тадашњи члан Предсједништва БиХ Ејуп Ганић и руководство тадашње такозване РБиХ.

Иако је за безбједност војника гарантовао тадашњи предсједник /крњег/ Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић, колона ЈНА није безбједно изашла из Сарајева, већ је прекинута и нападнута.

Тог 2. маја 1992. године око 11.30 часова, око 200 припадника јединица територијалне одбране такозване РБиХ и „Зелених беретки“, међу којима су били Сакиб Пушка, Јусуф Јука Празина, Емин Швракић и други, као и јединица којима је командовао сарајевски криминалац Исмет Бајрамовић Ћело, држали су у блокади, а потом извршили и напад на Дом ЈНА у Сарајеву, отварајући ватру из цјелокупног расположивог наоружања.

Један од наоружаних припадника паравојних муслиманских јединица, пуцањем из ватреног оружја, ранио је у груди и руке начелника Дома ЈНА потпуковника Богоја Божиновског, а у истом нападу убијен је портир Дома Џевад Биџо.

Том приликом заробљено је десет припадника ЈНА и грађанских лица на служби у ЈНА, и то: потпуковник Божиновски, војник Дуцан, пословођа ресторана Драгослав Митровић, затим грађанска лица Селвер Шврака, Ђорђе Соколовић, Тодор Соколовић, кувар Мустафа Чаушевић, конобарица Мунира Буга, радница Милка Шуша и домаћин Дома ЈНА Петар Станишић.

Командант Друге армијске области ЈНА генерал Милутин Кукањац упутио је пуковника Шупута са 40 људи са наредбом да одблокирају опкољене војнике, међутим, они упадају у засједу. Тада је убијено шест припадника војске и уништен транспортер. Остали војници остали су опкољени и, касније, заједно са особљем Дома ЈНА, заробљени.

Према свједочењима неких од жртава злочина у Добровољачкој, 3. маја око 8.00 часова одлучено је да генерал Кукањац напусти Команду, међутим, војска и официри то нису дозволили.

Око 13.00 часова канадски генерал Луис Мекензи /први командант УНПРОФОР-а у БиХ/ и генерал Кукањац договорили су размјену – предсједника /крњег/ Предсједништва РБиХ Алије Изетбеговића за извлачење војске и официра из Команде на Бистрику ка Лукавици. Размјена је договорена за 15.00 часова.

Међутим, у Команду долази лично Изетбеговић са кћерком Сабином и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки људи из Изетбеговићевог врха.

Према ранијем исказу једног од учесника колоне Маринка Милидрага, „уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбједан“, војска је напустила касарну у 18.00 часова.

На челу колоне, која је бројала око 40 возила са око 300 људи, били су генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина. Доласком колоне у Добровољачку улицу, у близини Миљацке, отворена је ватра на колону.

„Пуцали су на нас са свих страна. Са кровова и прозора“, рекао је Милидраг. Он је навео да је ватра отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине.

„Пуцано је и на обиљежено санитетско возило у којем је погинуо примаријус доктор пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Припадници `Зелених беретки` и Патриотске лиге извлачили су официре из возила и хладнокрвно их убијали“, истакао је Милидраг у једном од својих ранијих исказа.

Епилог крвавог пира су 42 мучки убијена припадника ЈНА и цивила, 71 је рањено, док их је 207 заробљено. Војници и цивили убијани су у Дому ЈНА – једно лице, Радничком универзитету „Ђуро Ђаковић“ три, на Скендерији 14, у Добровољачкој улици девет и 13 на другим локацијама у Сарајеву.

Према националном саставу, убијена су 32 Србина, шест Хрвата, два муслимана и два Албанца, од тога 10 официра, 28 војника и четири цивила која су радила у ЈНА.

У Дому ЈНА рањено је 26 припадника ЈНА и цивила, у Радничком универзитету „Ђуро Ђаковић“ и на Скендерији по три лица, у Команди Друге војне области 30, у Добровољачкој шест особа, на другим локацијама 26.

Јавност у Републици Српској огорчена је неефикасним процесуирањем злочина у Добровољачкој улици, иако су у истрагама најчешће помињана имена Јована Дивјака, Ејупа Ганића, Јусуфа Пушине, Хасана Ефендића, Заима Бацковића Загија, Драгана Викића, Јовице Беровића, Емина Швракића, Дамира Долана, Јусуфа Кецмана, Ибрахима Хоџића, Џевада Топића, Фикрета Муслимовића, Решада Јусуповића, као и неизоставног Исмета Бајрамовића Ћеле.

У свим досадашњим извјештајима Тужилаштву БиХ, МУП Републике Српске је наводио да напади 2. и 3. маја 1992. године на објекте и припаднике ЈНА, а посебно у Добровољачкој улици у Сарајеву представљају кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва, рањених и болесних, ратних заробљеника, противправног убијања и рањавања непријатеља, као и повреде закона и обичаја рата, који је потом прерастао у безочни, нехумани и планирани атак муслиманских паравојних јединица на чланове породица војника, официра и грађанских лица у бившој ЈНА.

Према сазнањима и доказима којима располаже МУП Српске, након стравичног злочина почињеног 2. и 3. маја 1992. године над припадницима ЈНА у Сарајеву, припадници „Зелених беретки“, „Патриотске лиге“, „Бисера“ и других озлоглашених паравојних муслиманских јединица отпочели су прогон њихових породица, тако што су им дјецу и супруге насилно отимали из сарајавских станова, да би их потом уцјењивали и размјењивали с циљем стварања атмосфере страха и панике међу Србима почетком рата у Сарајеву.

Обимне истражне радње МУП-а Српске резултовале су Извјештајем од 45 страница, а у 122 прилога уз извјештај Тужилаштву достављено је 117 докумената са око 470 страница, три фоно записа – аудио касете, два компакт диска са пресретнутим разговорима и два видео записа, који доказују постојање наведених кривичних дјела и непосредно учешће поменутих осумњичених лица, а посебно генерала Јована Дивјака у њиховом извршавању.

Докази о злочинима у Сарајеву, на Скендерији, 2. маја и у Добровољачкој улици, 3. маја 1992. године, те докази о одговорним лицима, налазе се и на снимцима страних и домаћих телевизија, а те снимке посједује и Тужилаштво БиХ.

Нажалост, и правосуђе БиХ и сарајевска политичка чаршија остали су нијеми не само на ове доказе и примједбе српске стране да је у Сарајеву током рата било 126 логора, као и да је око 3.200 цивила српске националности страдало у том граду. За њих правде нема.