Глас Српске, СРНА, 6. 2. 2024, Миловановић: Стално подсјећати да је само из Возуће у Јасеновац депортовано 400 Срба

Возућа Фото: Глас Српске

У времену бескрупулозног ревизионизма и отворених намјера да српске жртве Јасеновца буду умањене важно је документовати и огласити сваки злочин, те истаћи да је само из Возуће, која је од тог НДХ стратишта удаљена на стотине километара, у фебруару 1942. године депортовано и тамо погубљено око 400 Срба, мушкараца, рекао је Срни професор Анатолиј Миловановић.

Миловановић је рекао да је то имало далекосажне посљедице и да су многа српска огњишта затрта. „Одведени су 4. фебруара, усред зиме, у отежаним логистичким условима. Можемо да замислимо колико је Срба одведено у мјестима која су била ближе Јасеновцу. Гуслари и свједоци су опјевали тај трагични догађај стиховима: Четристо бијеше мушких глава, угаси се многа крсна слава. / Писну Ћиро, низ Кривају вије, никад нико вратио се није„, рекао је Миловановић, аутор научног рада „Страдање Срба Возуће – заборављени злочин„.

Он је навео да је депортацији претходило масовно убијање цивила и да је у тој такозваној јануарској офанзиви, која је трајала од 27. јануара до тог 4. фебруара, снага Вермахта, усташко-домобранских јединица и муслиманске „Зелене легије“, према подацима које је успио прикупити, убијено укупно 1.300 Срба Возуће.

„Све жене, дјеца, нејач, постоје свједочења о паљењу најмлађих по шталама, масовно, комплетне породице, комплетна села. Директни извршиоци били су Црна легија под командом Јуре Францетића, који је лично долазио у Возућу, Зелена легија Мухамеда Ефендића из Тузле, кога су партизани у јесен 1943. године стрељали јер није хтио да пређе у партизане, а његови војници јесу, као и јединице Зеленог кадра под командом Османа Камберовића„, навео је Миловановић.

Он је истакао да је историјски парадокс да су из тих истих муслиманских села чињени злочини према Србима и у рату од 1992. до 1995. године. Миловановић је навео да је томе допринијело и то што партизански команданти и комунистичке вође о том злочину нису писали ништа, осим неколико реченица Тодора Тоше Вујасиновића која су објављене тек 1978. године.

Он је напоменуо да су муслимански злочинци након пораза на Сутјеци примљени у партизанске јединице и касније су ослобађали Шумадију и Београд под командом Пеке Дапчевића, Митра Бакића и Тодора Вујасиновића.

„Преживјели Срби из возућких села у долини Криваје су у својим ослободиоцима видјели лица оних који су их у јануару и прољеће 1942. године масовно убијали“, указао је Миловановић. Он је рекао да су трауме српског живља биле вишедеценијске и да су забиљежени случајеви Срба који након ослобођења никада нису отишли у град да изваде личне документе од страха да ће срести крвнике.

Миловановић је нагласио да Срби Возуће највећу захвалност што је усташки злочин, ипак, остао евидентиран дугују професору историје Ранку Пејићу, који је као дијете, на Светог Саву преживио покољ у селу Лозна.

„Он је једини аутор који је преданим радом, увидом у постојећу архиву из тог периода, а нарочито прикупљањем података од свједока, успио написати књигу о злочину у којој налазимо стравична свједочења о силовању Српкиња, набијању дјеце на бајонете, паљење живих“, рекао је Миловановић.

Он је оцијенио да су сви злочини почињени у долини Криваје прије 82 године били продукт патолошке мржње која је тињала и храњена наредних деценија и поново оживјела крајем вијека када су поново почињени злочини и тај крај обесрбљен.

„Возућа, која је позната као долина Немањића и у којој и данас као свједоци времена стоје манастири краља Драгутина, остала је практично пуста, без Срба, јер се вратио само понеки да тамо умре и буде сахрањен са својим прецима“, рекао је Миловановић.