Глас Српске, Танјуг, 22. 4. 2025, Посљедњи преживјели заточеници концентрационог логора Јасеновац почели су пробој 22. априла 1945, прије 80 година [Фото]

Хрватски нацистички концентрациони логор Јасеновац, меморијални Камени цвет арх. Богдана Богдановића Фото: Wikipedia, Andrija12345678

Хрватски усташки логор Јасеновац, заправо систем логора, био је највећа „фабрика смрти“ на Југоистоку Европе, неријетко називана „балкански Аушвиц“. Био је то сабирни, радни, кажњенички и заробљенички логор.

У пробој је из логора тог 22. априла 1945. године, кренуло око 600 од 1.073 колико је тада преостало логораша у логору Циглана у Јасеновцу. Тог дана, или претходне вечери, пошто је постало несумњиво да их очекује неизбјежна смрт, дио логораша се одлучује на пробој.

Од 600 колико је кренуло у пробој, преживјело их је највише 117. Истог дана у бијег су кренули и заточеници другог дијела логора, Кожаре. Од њих 147 колико је кренуло у пробој, преживјело је свега 11.

Предводник пробоја из Циглане био је Анте Бакотић, иначе заробљени партизан. Ни он међутим није успио да се дочепа слободе, погинуо је током бијега.

Прољећа 1945, у марту и априлу, споровођена је систематска ликвидација логора. Савезничка авијација бомбардовала је логорски комплекс током тог прољећа у више наврата, и поједини објекти су уништени.

Управа, на чијем челу се налазио Вјекослав Макс Лубурић, заповедник тзв. усташке обране, наредила је затим да се побију сви заточеници, а логор минира, како би били уклоњени трагови систематског злочина. Ликвидарни су заточеници, уништавана архивска грађа, сва докуметација, објекти, све оно што би могло бити свједочанство, показатељ, доказ, шта се на простору концентрационог логора догађало.

Док је дио усташког особља минирао објекте, други су палили бараке и документацију, остали су убијали заточенике, како не би било живих свједока. Они који су посљедњем периоду пристизали у логор нису ни увођени него су одмах по приспјећу убијани, углавном на Сави.

До 22. априла 1945. године у Јасеновцу је преостало свега 1.220 заточеника. Дан уочи пробоја, 21. априла, усташе су ликвидирале остатке женског логора. Тада су убијене и посљедње заточенице, њих око 80.

Анте Павелић у обиласку логора Стара Градишка Фото: Вечерње новости, Музеј жртава геноцида

Пошто је још 1.073 заточеника било затворено у згради Циглане, дијелу логорског комплекса, било је несумњиво да ће убрзо и они бити побијени. Преосталим логорашима постало је јасно шта их очекује, па се одлучују на пробој по сваку цијену. Тако се првобитно десетак заточеника договорало да крену у бијег.

Одлучено је да се на сваком од четири излаза смјести по десетак чврсто опредијељених за пробој. Обезбиједли су нешто алата, чекиће, летве, цигле. Договор је био да ће паралелно, истовремено, провалити на сва четири излаза, како би потом јуришали ка излазу уз логора. Усаглашено је ко напада капију и друго. На договорени узвик Анте Бакотића „Напријед другови!“ око 10 сати, тог пријеподнева, пробој је започео.

Пошто су претходно замандаљени улази и прозори пробијени услиједио је јуриш ка приближно 150 метара удаљеној капији логора.

Око 460 потпуно онемоћалих, болесних или старих, није ни покушавало пробој, преосталих 600 кренули су на јуриш.

Успјело им је и да ликвидирају поједине усташке стражаре. Логораш Миле Ристић је чак успио да отме један митраљез, док је Едо Шајер пресјекао телефонске проводнике, што је у извесној мјери отежало комуникацију усташке управе.

У првом тренутку заточеницима је мало погодовала чињеница да је 22. април био тмуран, кишовит дан, па се дио логорске страже склонио од падавина. Тако да је постојао извесни ефекат изненађења, али не задуго.

Преживјело је свега 117 логораша, од 600 колико је учествовало у пробоју из Циглане. Страдали су током пробоја, као и у набујалој Сави, још увијек хладној у то доба године, или су их усташке потјере стигле у близини логорског комплекса. Преосталих 470, који се нису осјећали способним да учествују у пробоју, побијени су сви до једног.

У дијелу логора Кожаре, група заточеника паралелно је планирала пробој, без икакве везе са групом из Циглане. Они су пробој отпочели истог дана, 22. априла, око 20. часова увече. Напали су логорску стражу, пресјекли жицу, чак и запалили радионице и магацине.

Потјера усташа трајала је међутим током читаве ноћи. Преживјело их је од 176, односно 147 колико је кренуло у пробој, свега 11.

Већ сутрадан, 23. априла, логорска управа и посаде, комплетно усташко особље, напустили су комплекс логора Јасеновац.

Деца са Козаре Фото: ЈП Доња Градина

Био је то једини концентрациони логор у Другом свјетском рату у којем су људи систематски, плански уништавани, без конкретног учешћа Нијемаца. Штавише, степеном бестијалности, методама иживљавања и убијања хрватске усташе су увелико превазишле њихове њемачке нацистичке узоре.

Чак и појединци из састава њемачког окупационог апарата ужасавали су се бестијалности хрватских усташа, као Глез фон Хорстенау.

Јасеновачка фабрика смрти радила је од августа 1941. до априла 1945. пуних 1.337 дана.

Био је то комплекс логора укупне површине око 240 км квадратних. Саставно дио су били и посебан женски логор Стара Градишка, логори за дјецу Сисак, Јастребарско, Горња Ријека. Мада је жена и деце било и у самом Јасеновцу.

За разлику од њемачког „индустријског“ система убијсња гасним коморама, хрватске усташе убијале су својим рукама, почев од коришћења ватреног оружја, па до кама, маљева, сјекира, изгладњивањем, жеђу, и сваковрсним другим непојмљивим иживљавањима.

По окупацији и распарчавању Краљевине Југославије, пошто је окупатор образовао такозвану НДХ, услиједили су расни закони, по нацистичким узорима. Прво је већ 17. априла донесена тзв „Законска одредба за обрану народа и државе“ која је одмах подразумијевала смртну казну. Потом су 30. априла донесене одредбе „О расној припадности“ и о „Заштити аријевске крви и части хрватскога народа“.

Деца у до сада неидентификованом хрватском логору за децу Фото: Меморијални музеј холокауста САД, #46579

Услиједила су хапшења свих оних који се, ма у ком смислу, нису уклапали у усташку визију, што је убрзо добило масовне размјере.

Прве жртве били су Јевреји, и они су у Јасеновцу преовлађивали током 1941. Негдје на прелазу у наредну 1942. већина заточеника постају Срби, којима је у НДХ било намијењено искорјењивање, уништење, као и Јеврејима.

Систематски су у логор одвођени цивили, нежељено становништво, пречесто сасвим мирни грађани који никакве везе ни са политиком ни са устаницима нису имали, али су припадали, по усташким назорима, етничким групама које је требало одстранити.

Иако се по правилу истицало да су водеће жртве били комунисти, то је само дјелимична истина. Усташе су првобитно систематски уништавале прије свега оне који су имали склоност ка југословенству, ма у ком виду. Отуда су међу Хрватима прве жртве били управо југословенски опредијељени.

Потом су систематски уништавани сви они који су се ма у ком виду супротставили НДХ, или се претпостављало да је тако нешто вјероватно. Отуда потом у логорском систему преовлађују устаници, партизани, уз мноштво народа, цивила, који су сматрани њиховим помагачима или су се просто нашли на удару у склопу усташких акција, као народ са Козаре. Били су то огромном већином Срби.

Усташе су у Јасеновац довеле чак и поједине истакнуте припаднике међуратне Хрватске сељачке странке, међу њима и њеног челника Влатка Мачека, који је истина и током боравка у логору имао повлашћен статус. Мачек је иначе априла 1941. подржао проглашење тзв НДХ. Али поједини правци ХСС су побијени. Дијелом зато што су сматрани склоним Југославији, а исто тако зато што су доживљавани као потенцијална политичка конкуренција.

Јасеновац је основан средином августа 1941. а први заточеници су доведени већ недјељу дана потом, углавном из претходно постојећих логора, као Паг, Јадовно, Госпић, Даница код Копривнице.

Комплекс логора је обликован до фебруара 1942. Сачињавало га је пет главних и неколико мањих логора и низ стратишта, мјеста на којима су убијани заточеници. Били су то: Логор I Брочице, ЛогорII Крапје, Логор III Циглана, Логор IV Кожара, Логор V Стара Градишка, Логор VI Млака. Главна стратишта, мјеста масовних ликвидација, били су: Градина на супротној страни Саве, Јабланац, Уштице, Млака, кречана у Дубици, као и Граник на Сави. Цијели логорски ситем налазио се под командом усташке надзорне службе, њеног Уреда III.

Земаљска комисија Хрватске, основана 1945. године, констатовала је у извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу да је број жртава између 500.000 и 700.000.

Њемачки генерали из Другог свјетског рата давали су веома различите податке о броју убијених Срба у НДХ, али заједничко им је то да сви помињу стотине хиљада страдалих.

Јасеновац, Ускочка шума: рекогнистицирање терена Фото: Вечерње новости, Антун Милетић „Концентрациони логор Јасеновац“

Александер Лер је још 1943. године говорио о 400.000 убијених Срба, Лотар Рендулић, њемачки генерал-пуковник, наводи да је убијено око „500.000 православаца“, генерал Херман Нојбахер помиње „више од 750.000 убијених“, а СС генерал Ернст Фик – 600.000.

Спорови о броју жртва логора Јасеновац, међутим, до данас нису окончани.

Наводна „Комисија за истраживање жртава Другог свјетског рата и пораћа“ Хрватског сабора, тако је 1999. објавила да је нашла да је у Јасеновцу било укупно 2.238 жртава. Према анкети која је спровођена у Југославији 1964. евидентирано је око 80.000 жртава Јасеновца. Према налазима „Спомен подручја Јасеновац“ пописано је, поименце, 83.145 жртава. То међутим не може бити коначна бројка. По том попису, међу жртвама је било 47.627 Срба, 16.173 Рома, 13.116 Јевреја, 4.255 Хрвата, 1.128 Муслимана.

Центар Симон Визентал сматра да је је најнижа бројка жртва 85.000. Холокауст меморијални Музеј из САД држи да је жртва било до 99.000. Поратна државна „Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ закључила је да је у систему логора Јасеновац било укупно између 500.000 и 600.000 жртава.

Прије пробоја

Логораши су иначе и пре пробоја 22. априла 1945. спремали колективни бег. Током лета 1944. откривена је једна таква организација. Организатори су били заточени припадници НОП, и требало је да пробој услиједи паралелно са нападом партизанских јединица на Босанску Дубицу. Вјеровало се да би се усташе концентрисале на одбрану Дубице па би бијег из Јасеновца био олакшан. Усташе су, међутим, дознале шта се спрема па су услиједиле тешке репресалије и планирани бијег је онемогућен.