ИН4С, 12.10.2021, Силвија Крејаковић: Ратни злочин против човечности – Краљево 1941.

Стрељање талаца у Краљеву, октобар 1941. године Фото: Народни музеј Краљево

„Хтели бисмо, али не можемо почети као што су стари летописи почињали — Љета Господњег тога и тога. Јер година у којој се догодило оно што ћемо испричати ни по чему није била година Божија, осим што је Бог као и увек својим сунцем обасјавао зле и добре и давао дажд праведним и неправедним. Иначе то је била година људска, а не Божија. Јер је Бог попустио био грешним људима да творе вољу своју, а не вољу Његову. Узалуд су милиони хришћана јутром и вечером читали Оче наш… Спроводила се само воља људска, творила се само дела људска, правили се само планови људски, славили се само људи, сатирало се, убијало, рушило, пљачкало, мрзело – све ради среће људске, мимо Бога и насупрот вољи Божијој.“

 

Епископ Николај, Сабрана дела, V, Земља недођија, Српска православна општина Линц, 2001.

На мапи страдања у Другом светском рату у Србији, у Краљеву је извршен један од најтежих ратних злочина над цивилним становништвом. Стрељањем талаца у масовној одмазди, од 15. до 20. октобра 1941, јединице регуларне војске немачког Вермахта, извршиле су ратни злочин против човечности.

У садржају наредби командујућих генерала, међу којима и Франца Бемеа, које су цеви митраљеза упериле у цивилно становништво Србије како би се угушио устанак, одзвања тон освете за немачке губитке у Првом светском рату:

„Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво.“

Услед огромних људских губитака и у српском народу тињали су одрази Великог рата, из кога је Краљево изашло као град у црно завијених удовица, опустелих домова, гробова ратника, крајпуташа, ратне сирочади.

Привредно узнапредовало у међуратном периоду, захваљујући Фабрици авиона, Железничкој радионици и железничком чвору за транспорт војске и наоружања, Краљево је за немачку војску било важан регионални центар. Како је Априлски рат, у слободарској свести српског народа имао карактер недовршеног рата, уследило је формирање одреда покрета отпора немачкој окупацији. Устанак, стварање слободне територије, представљају заједничке подухвате партизанских и одреда ЈВуО, који ће се, различити у идеолошком и војно-стратегијском смислу, иза опсаде и неуспеха да у нападима на немачки гарнизон од почетка октобра 1941, кординираним из заједничког штаба у селу Дракчићи, Краљево ослободе, од 31. октобра 1941. потпуно и трајно раздвојити.

Од краја септембра 1941. репресивне мере у циљу гушења устанка, претварају се у одмазду над целокупним становништвом. Оружани напади партизанскох и четничких јединица на 717. дивизију Вермахта (регрутована са подручја Bruck an der Leitha, Porndorf, Аустрија), у којима је погинуло 14, а рањено 10 немачких војника, непосредно су послужили за дословно спровођење наредби према којима: „Треба имати у виду да један човечји живот у дотичним земљама често не вреди ништа и да се застрашујуће дејство може постићи само необичном суровошћу“.

У ланцу војне одговорности Вермахта, из штаба 717. дивизије (65. корпус), наредбе за читаво подручје борби у рејону Краљево–Горњи Милановац–Крагујевац, прослеђене су командама пукова задуженим за спровођење масовних одмазди: мајору Ото Дешу, 749. пук са седиштем у Краљеву; мајору Кенигу у гарнизону Крагујевца и Алфонсу Мациовичу, команданту места Краљева.

Успостављене пропорције у расистичкој идеологији о вредности једног живота немачког војника наспрам 100 живота цивила у Србији, обзнањене су плакатираном наредбом о увођењу „Ванредног стања са преким судом за град Краљево од 15. октобра“. Тог дана почело је дословно спровођење одмазде над таоцима затвараним од почетка октобра у локомотивској хали „сабирном логору“ у кругу Железничке радионице, које су савременици по складиштима војног материјала Југословенске војске називали „лагером“.

Испред митраљеза, до 20. октобра, последњег дана стрељања, у групама по стотину, из хале су на губилиште извођени таоци: радници, службеници и шегрти из краљевачких фабрика, железничари, запослени у Општини, Среском начелству, служби Поште и телеграфа, Окружном и Црквеном суду, просветни радници и школски надзорници, ученици из Ратарске школе и Гимназије; чланови Жандармеријске и Ватрогасне чете, уз остале грађане у рацији покупљене из кућа, са улица и из градске болнице – под сумњом да су рањени на устаничким положајима… После извршеног стрељања немачки официри су хицима убијали жртве које су показивале и најмањи знак живота.

Краљево, као место живота и запослења становништва различитог порекла, узраста, делатности у међуратном периоду, или као избегличко уточиште у рату – постало је неумитно исходиште за најмање 2.198 поименично утврђених страдалника. Многе породице изгубиле су више својих чланова у октобарском стрељању (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи, Петровићи, Љубица и Милица Ристић, Ружица и Јованка Јончић…). Истовремено су немачке казнене јединице, на низу мањих стратишта и на кућном прагу, убијале мештане околних села.

Иза страдалника – мештана Краљева, или оних придошлих, који су, пореклом из свих крајева некадашње краљевине Југославије, ухлебљење нашли у Краљеву између два рата; оних избеглих од горег насиља – остала су сећања потомака и суграђана, лични документи, предмети, спискови. Са места највеће трагедије у историји краљевачког подручја, преживело је неколицина талаца, чија су сведочења забележена као драгоцена мемоарска грађа.

Спискови стрељаних различите провенијенције (управе фабрика, установа, школа) настали непуну годину иза лагерског стрељања, у априлу 1942. по наредби Окружног начелства, где су до 28. маја 1942. обједињени у „Списак лица са територије Жичког среза који су погинули у време комунистичких нереда“, као поименичне „евиденције људских губитака“, уз сведочења преживелих и породица стрељаних, представљају најважније изворе и полазиште свих историографских истраживања. У њима мапирана имена страдалника, сведоче о личним, породичним, демографским губицима. Од именом и презименом утврђених 2.198 лагерских жртава, највећи број био је у најплодотворнијем животном и радном добу, између 25 и 55 година старости, махом радника и службеника у престижној Фабрици авиона око 21%, затим у железничким службама и у Железничкој радионици, чак 31 % и запослених у установама и школама. Размере злочина против човечности посредно се налазе и у броју породица које су остале без хранитеља, броју ратне сирочади, разореној привреди. О краху хуманости говоре утврђени подаци из историјских извора – да је у лагеру стрељано најмање 106 особа млађих од 19 година, које нису дочекале време да постану очеви и мајке. Ово потврђују и речи сведока Ферида Азабагића, тумача у немачкој Команди места – пред Комисијом за утврђивање злочина окупатора, 16. марта 1945: „Познато ми је тачно да су сем раденика и других грађана-мушкараца стрељане и жене као и деца, која су као шегрти били запослени по фабрикама на изучавању заната, који су могли бити стари од 14, 15 и 16 година.“

Међу стрељанима је било 29 жена. Сачувани протоколи умрлих вођени током рата по парохијама Српске православне цркве и матице покојних Католичке цркве у Краљеву, сведоче о стрељању цивила претежно православне вероисповести и 73 католика, међу којима највише Словенаца.

За рационално поимање прошлости били су неопходна имена иза бројева. Потрага за „људским ликом и именом жртве“ водила је ка књигама „Поменика“, где је свака страна посвећена по једној жртви, као писани споменик, у сталној поставци Народног музеја у Краљеву.

Силвија Крејаковић, историчарка, музејска саветница