ИН4С, 13.6.2021, Комеморација у Камничкој Бистрици Црногорцима, Бокељима и Херцеговцима умореним маја и јуна 1945.

Једно од гробних поља на Камничкој Бистрици Фото: ИН4С

У суботу 12. јуна 2021. одржани су у долини Камничке Бистрице, близу Љубљане, литургија и помен за душе између 3.500 и 6.000 жртава који ту леже, у шест масовних гробница, већ 76 година. Ријеч је о монархистичким борцима и људима придошлим са њима у збјегу из Црне Горе, Боке и Херцеговине, који су убијени након краја Другог свјетског рата

Долина Камничке Бистрице је једна од бројних локација на подручју Словеније, на којима се налазе посмртни остаци бројних припадника српског народа, бораца некомунистичких формација и чланова њихових породица, који су одлуком Јосипа Броза усмрћени без суда крајем маја и у јуну 1945. године. Било је то послије завршеног рата, противно свим међународним конвенцијама ратног права, и противно свим нормама човјечности а налогодавац и починиоци тих злочина су прошли некажњено, никада им није суђено. Убијани су ухваћени људи који су били старији од двадесет година – и неборци.

Задње двије деценије је Република Словенија почела са уређивањем мјеста масовних гробница из 1945, а прије неколико година је донесен и закон, који осигурава поштовање основних цивилизацијских норми у вези пијетета према усмрћеним људима. Још 1994. се на обиљежавању стратишта у Камничкој Бистрици ангажовала општина Камник, а помоћ је пружало и друштво Демос из Камника.

На идентификацији жртава су се дуго година ангажовали потомци жртава из Будве, окупљени око удружења Открићемо истину, коју су водили пок. г. Душан Никлановић и његов брат Владо, а сјећање на жртве подупирали су Митрополија црногорско-приморска СПЦ и почивши митрополит Амфилохије Радовић. На комеморацији 2015. је, у присуству митрополита Амфилохија, откривена и скромна спомен-капела; том приликом је био присутан и тадашњи градоначелник Камника а каснији предсједник владе Словеније г. Марјан Шарец. На жалост, ове године, због епидемиолошких разлога, потомака пострадалих из Црне Горе није било.

Након литургије и помена, присутнима на комеморацији се обратио замјеник градоначелника Камника г. Александер Уршич а затим је о догаљањима са краја 1945. бесједио правник и публициста г. Никола Милованчев, који је потсјетио на историјска догађања са краја Другог свјетског рата. Милованчев је на крају свог излагања прочитао имена митрополита Јоаникија Липовца, ухапшеног тада у Словенији а касније умореног код Аранђеловца, и још 64 свештенослужитеља и богослова Митрополије црногорско-приморске СПЦ, убијених маја и јуна 1945. у Словенији.

За наше читаоце, ево кратког приказа тих дешавања.

Почетком априла 1945. се нешто више више од 10.000 монархистичких бораца из Црне Горе, Боке, источне Херцеговине и источне Босне , нашло на Лијевче Пољу код Бања Луке, у жељи да се пробију према Словенији и Савезницима. Са њима је било и близу 3.000 болесних од тифуса и рањеника, као и више хиљада чланова породица. Преморени, са врло мало хране, а борци скоро без муниције и без тешког наоружања, нашли су се у обручу далеко надмоћнијих усташко-домобранских и партизанских снага:  27.940 усташа и домобрана и око 10.000 партизана са Козаре. Павелић је, иако крај рата био близу, оцијенио да је најважније бацити близу тридесет хиљада бораца на уништење јединица Павла Ђуришића.

И руководство партизанског покрета је очито сматрало да је то важнији задатак него нпр. усмјерити десет хиљада партизана према ослобађању логора у Јасеновцу, барем симболички, мјесец дана прије краја рата. У таквим околностима, успркос надљудском труду појединих јединица и привремених успјеха, пробој према западу је био немогућ. Усташко-домобранско-партизански обруч био је помогнут и њемачком тешком далекометном артиљеријом, а усташе су у борбу убациле и тенкове и борна кола.

Нацистички и усташки сарадник Секула Дрљевић је издао летак, који је бацан из усташких авиона. У таквим околностима, Павле Ђуришић се одлучио на предају. Са њим су усташе ухапсиле око 150-200 људи, водећих официра и пратњу и одвеле их у систем јасеновачких логора. Усташе су улогу „судије“ препустиле свом слузи Секули Дрљевићу. „Суђење“ је било у складу са усташком праксом: Секули Дрљевићу је било довољно три минута времена да око 150 – 200 људи осуди на смрт (Весељко Копривица: Од Везировог до Зиданог Моста, недељник Монитор, 2009. год.), што су његови усташки господару са радошћу извршили.

За Павла Ђуришића и барем за тридесетак његових најужих сарадника се зна да су живи бачени у усташки крематориј инж. Пичилија у логору Јасеновац. Послије предаје, остатак војске и збјег су наставили пут према Словеније, гдје су их средином маја 1945. заробили партизани. Осим стратишта у Камничкој Бистрици, једно од већих стратишта је код мјеста Дол при Храстнику: по свједочењу преживјелог, тада петнаестогодишњег младића, Драгољуба Мићовића из Рудог, тамо је убијено око двије хиљаде монархиста (Драгољуб Мићовић: Хроника породице са Тромеђе, Београд, 2005, стр. 124–130).