ИН4С, 18. 3. 2023, Говор Владике Николаја Велимировића (1880-1956) у катедрали Светог Павла у Лондону, на Видовдан 1916. (67 година од упокојења) Видео

Свети Владика Николај охридски и жички Фото: Глас српски (Ау)

Свети Николај Велимировић је на Видовдан, у катедрали Светог Павла у Лондону, 1916. године одржао говор за памћење.

„Господо и пријатељи!

Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Величанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.

Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.

Где су? Изгинули бранећи Европу.

Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.“

Срна, 18. 3. 2023, 67 година од упокојења Владике Николаја

Српски православни теолог и бесједник Николај Велимировић, епископ жички и охридски, кога је Српска православна црква прогласила за светитеља, упокојио се на данашњи дан, 18. 3. 1956. године.

По завршетку студија теологије у Шајцарској, Николај Велимировић докторирао је теологију на универзитету у Берну, послије чега је дипломирао филозофију на универзитету у Оксфорду и докторирао у Женеви.

По повратку у Србију постао је предавач на Богословском факултету у Београду. Године 1909. се замонашио, а потом је завршио Духовну академију у Петрограду.

Априла 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (гдје је остао до априла 1919) да ради на националној српској ствари. По Америци и Енглеској је држао бројна предавања у црквама, универзитетима, хотелима, помагао српске студенте на Оксфорду, агитовао за окупљање српских добровољаца из Америке, којих је више хиљада стигло на Солунски фронт.

Између два свјетска рата основао је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде.

Нијемци му нису опростили улогу у обарању Тројног пакта крајем марта 1941. године, па су га у Другом свјетском рату, чим су окупирали Југославију, затворили у манастир Љубостиња, потом у манастир Војловица.

Са патријархом Гаврилом 1944. заточен је у логор Дахау.

Умро је у емиграцији у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, а сахрањен је на српском народном гробљу поред манастира Светог Саве у Либертвилу.

Најпознатија Николајева дјела су: „Религија Његошева“, „Беседе под гором“, „Изнад греха и смрти“, „Душа Србије“, „Србија у светлости и мраку“…

Његове мошти су пренесене из Либертвила у Лелић 12. маја 1991. године. Положене су у храму манастира Лелић, који је његова задужбина.

На засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. канонизован је за светитеља.

Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. Већ сљедеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио је Светом Николају.