ИН4С, 20. 3. 2024, Наредник-пилот Михајло Петровић није се вратио са извиђања Скадра – На данашњи дан

Наредник пилот Михајло Петровић, Српска краљевска авијација Фото: Википедија

На данашњи дан (111 година од), 20. марта 1913. године (по новом календару) код Скадра је погинуо пилот Михајло Петровић, један од првих пилота на свијету који је погинуо у борбеним дејствима.

Михајло Петровић је био српски пилот са пилотском дозволом број 1. Први српски пилот који је изгубио живот на борбеном задатку. Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године

У срцу Шумадије, у близини Страгара, налази се питомо село Влакча у којем се 27. јуна 1884. године родио Михаило Петровић. А Михаило Петровић био је први српски пилот и прва српска ваздухопловна жртва (а друга у свијету).

А ништа у његовој раној младости није назначавало да ће бити пилот. Можда само мајстор у крагујевачком Арсеналу, јер је након завршене основне школе у родном селу, због сиромаштва и немогућности да се школује у „цивилним“ школама, отишао у Крагујевац и постао питомац Војно-занатске школе, која је барем обезбјеђивала посао у фабрици оружја.

Међутим, почетком 20. вијека, код Михаила се јавља жеља да напусти тај занат и да упише Војну академију и са тим наумом одлази у Санкт Петербург. Нажалост, упала плућа и исцрпљеност га је омела у том науму и он се 1903. године разочаран враћа у Србију гдје проналази „утјеху“ поставши питомцем Подофицирске артиљеријске школе, коју завршава 1905. године и бива распоређен у Ниш, као артиљеријски поднаредник. Служба га у наредних пет година опет враћа у Крагујевац, па наново у Ниш, да би се 1910. године, са чином наредника обрео у Београду.

Иако војник по професији, у души је био умјетник, сликао је и писао пјесме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, образовао, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то вријеме, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађена „људска крила“: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак… Посматрајући их, млади Михаило је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вриједност, знање, упорност, то не може свако…

Почетком 1912. године на конкурсу за пилоте, Михаило Петровић је изабран међу првих шест питомаца.

Одлази у Француску, гдје је крајем маја 1912. године распоређен у пилотску школу Фармана која се налазила у градћу Етамп код Париза. Инструктори су одмах запазили његову изузетну обдареност за летјење. Чувени француски пилот Броден који је пратио прве Петровићеве летове, рекао је за њега да ће „бити ас, јер је миран и презире смрт“.

Само двадесетак дана обуке било је довољно да Михаило Петровић изврши самосталан лет. Први је полетио међу нашим пилотима. Тај догађај је изазвао изузетну пажњу, па је дописник листа „Фигаро“ из Париза, који је и сам присуствовао том лету, написао велику репортажу о „неустрашивом и дивљења достојном лету српског сержанта“, са фотографијом преко читаве стране.

Крајем јуна Михаило Петровић испунио је све услове, тако да је 22. и 23. јула положио испите за дозволу пилота. Он је први српски пилот са дипломом (диплома ФАИ-пилотска дозвола број 979), а о његовом таленту свједочи чињеница да је звање пилота добио мјесец дана прије осталих српских питомаца.

По повратку у Србију, баш у вријеме када је почео Први балкански рат, наредник Петровић је са осталим ваздухопловцма укључен у припреме за ангажовање у ратним дејствима. Први је у Србији 10. децембра 1912. године летио на једном од набављених авиона (у Скопљу). У току јануара 1913. године одржавао је тренажу на аеродрому Трупалско поље код Ниша. Био је одушевљен када је сазнао да ће бити у саставу Приморског аеропланског одреда, који је формиран као подршка српске војске црногорској у операцијама опсаде Скадра. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видио будућег великог и славног авијатичара.

Приморски аероплански одред је био састављен од четири авиона и пет српских и два страна искусна пилота који су унајмљени како би помогли неискусним српским пилотима. На авионима су за ту прилику са доње стране крила и на вертикалном стабилизатору (кормилу правца) нафарбане заставе Краљевине Србије.

Са Приморским аеропланским одредом наредник Михаило Петровић је отишао на аеродром Барбалуши код Скадра. Након што су авиони склопљени, 20. марта су обављени и први летови који су прошли без проблема.

Послије поручника Станковића, на ред је дошао и наредник Петровић који је узлетио у свом авиону. Петровић је направио круг изнад села Меглуши и Бушати, на висини од око 1500 метара, при томе прелетјевши турске положаје.

Када је окренуо назад, на прилазу аеродрому, угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Међутим, у том тренутку његов авион је погодила снажна ваздушна струја због чега је авион нагло успорио, а затим се преврнуо. Током тог леђног лета, гуртне којима је био везан су попуцале, а пошто тада пилоти нису носили падобране, наредник Петровић избачен је из авиона на висини од око 1000 мeтара и није преживио пад. Тако су се обистиниле Михаилове ријечи од неколико дана прије трагичне погибије, гдје је међу друговима изјавио: „Ја или ћу се прославити, или ћу погинути.“ Пао је у близини летилишта, код села Бабе. Авион је пао недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао висину 1234 м. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свијету.

Наредник Михаило Петровић је сахрањен код цркве у селу Барбалуши 21. (8) марта 1913. године.

По завршетку Балканских ратова, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренијети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренијети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и лијеп споменик.

На Михаиловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-табла али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј, премда већ неколико година постоји идеја да се спрам Михаилове куће у Влакчи, а на обали једне рјечице која пролази кроз село, подигне музеј у част Миахила Петровића и свих српских пилота који су дали своје животе…

Милан Ракић