Војвода мајор Војислав Воја Танкосић (28. 9. 1880 – 2. 11. 1915) Фото: Архива, Википедија
На данашњи дан рођена је једна од најкомплекснијих личности 20. века – Војислав Воја Танкосић који је, поред Мустафе Голубића био особа којом се највише бавила британска обавештајна служба.
Дипломирао је на Војној академији 1901. године као пети у класи. Професори су говорили да се истицао у свим областима, али се касније испоставило да се највише истицао у истеривању правде.
Воја Танкосић је од Мајског преврата па све до смрти 1915. био уплетен у скоро све значајније унутрашње и спољне догађаје, посебно оне везане за револуционарну борбу и ослободилачке ратове које је водила Србија.
Ситне грађе, ћутљив, повучен и скроман, овај официр ни са чим није показивао своју несаломиву снагу и организаторски дух који ће га пратити до краја живота.
Брзо је постао незаобилазна спона између војске и омладине коју је требало спремити за велике задатке.
Своје пријатељство са омладином јавно је манифестовао приликом крвавих демонстрација 23. марта 1903.године.
Његов Шести пук добио је наређење да изађе из касарне и помогне жандармерији у растурању демонстрација. Командовао је првом четом и био упућен ка „Руском цару“. Када су се приближили демонстрантима, они су повикали „Живела војска“, на шта је он повикао „Живео народ“, окренуо своју чету, што су учиниле и остале чете Шестог пука и вратили се у касарну.
Касније одлази до вођа протеста и обећава им безбедност скривајући их у Доњем граду, да би их сутрадан преко Дунава пребацио у Аустроугарску. Од тада добија велико поверење студената које касније лако увлачи у мајску заверу.
Након Мајског преврата и доласка краља Петра на престо, Танкосић у војсци пропагира образовање комитских одреда који би за циљ имали револуционарно деловање на Косову и Метохији.
Августа 1903. године први пут се маскира у трговачког помоћника, који се бави трговином брашна и са трговцем Радом Михајловићем силази на југ. Обилази и прикупља податке са терена, који ће му касније користити током ратних акција.
Са овог пута враћа се у Врање где образује први комитет, који је имао за циљ да отпочне ратне акције на терену. У јесен образује и прву чету која под војводом Анђелком прелази турску границу код Рујна и креће у прве ратне акције.
Године 1911, када се већ помишљало на ослободилачки рат, Танкосић прелази на Косово са задатком да ухвати везу са Исом Бољетинцем и Садиком Рамом, дреничким барјактаром, који су до били непријатељски расположени према Србији. Требало је да их убеди да дозволе нашем становништву да се наоружава и да у случају рата са Турцима имамо њихову неутралност. У овоме је успео тек јуна 1912.
Због ових својих веза, кад је избио рат 1912, он са својим одредом из Прокупља одлази на Косово и једна од првих крвавих борби овог похода је она коју је са овим одредом водио на Мердарима.
У рату са Бугарима, 1913, био је на крволочном фронту. Када су после рата чете распуштене, Танкосић је на своју руку отпочео акције у Босни, а деловање са Аписом било је у таквој тајности да чак ни чланови нису знали за њега. Атентат у Сарајеву 1914. дочекао га је сломљеног. На њега је још нарочито страшно деловала Аустријска нота послата Србији где се он спомиње у две тачке, седмој и другој…
– Да одмах растури Народну одбрану, њена средства за пропаганду конфискује и на исти начин поступи против других удружења и друштава.
– Да одмах ухапси мајора Воју Танкосића и извесног Милоша Цигановића, српског чиновника, који су резултатима истраге компромитовани.
Објава рата и сазнање да смо за рат неспремни додатно узнемирава Воју Танкосића. Здравље му се погоршава и имао је проблем са венама што је утицало на његово расположење.
Другог новембра 1915, усред одступања целе војске, он између Ћуприја и Свилајинца, на положају Иглиште, предузима на своју руку јуриш у којем га рањава граната. Подлегао је повредама у пољској болници у Трстенику. Имао је само 35 година.
Међутим, ово није крај за Воју Танкосића, непријатељи су га се и мртвог плашили, страховали су да ли је заиста мртав. Због тога су аустроугарски војници данима претраживали терен како би пронашли његов леш.
Апотекар Трајковић је показао непријатељима место где је сахрањен. Његово тело је ексхумирано како би утврдили идентитет, а затим фотографисали. Тело је остављено да га поједу пси, међутим један сељак је сахранио остатке и обележио место.
Бечки листови објавили су наслове „Крај Воји Танкосићу, демону светског рата“ док мађарски листови пишу „Тигар је мртав, крај Воји Танкосићу“.
Делови преузети из књиге „Заборављени јунаци Великог рата“
(Лектура и коректура текста — Српски меморијал /ам)
