ИН4С, 31. 1. 2024, Драган Р. Млађеновић: Спрем’те се четници – силна ће борба да буде

Старо Нагоричане: Откривање споменика српском Војводи Петку Илићу Фото: Вечерње новости

О ослобођењу Јужне Србије (данас Северна Македонија) Јован Цвијић је писао: „Кад бисмо ми те земље ратом и крвљу заузели, нико од нас не би сматрао да смо их освојили, већ само повратили од Турака, ослободили од најгорих насиља области за које је најјаче везана српска свест и српско осећање“.

У књизи „Српска револуционарна организација – комитско четовање у Старој Србији и Македонији 1903–1912“ (Београд, 1998) српски национални радник Стеван Симић (Кратово, 1882 – Скопље, 1962), излаже сажету историју првих четничких акција у борби за ослобођење и заштиту Старе и Јужне Србије од турског, бугарског и арнаутског терора и зулума.

Крајем 19. века почела је утакмица између хришћанских држава Балкана око поделе области ослобођених од Европске Турске (Леванта). Бугарска, Грчка и Србија су у почетку покушале да верском и просветном пропагандом обезбеде опредељење хришћанског становништва Леванта у своју корист.

Србија је у почетку, од оснивања Одбора за српске школе у Старој Србији и Македонији 1868. а затим преко Скопског и Солунског конзулата (основаног 1887) морала да ради илегално, а легално тек од 1897. када је добила црквену аутономију и Српску Митрополију у Скопљу.

Грци су ову акцију преко Цариградске патријаршије водили легално од 1869. године. Бугари су на основу добијене егзархије (самосталне Православне Цркве 1870. године) легално покренули ову акцију.

Војвода Петко Илић Фото: Архива

Незадовољне резултатима верско–националног и верско–просветног рада Бугарска, Грчка и Србија започеле су оружану акцију.

Прва је то учинила Краљевина Бугарска оснивањем тајне Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) у Солуну 1893. Грчка је прву андартску (комитско–добровољачку) чету с одобрењем турских власти упутила 1901. године ради сузбијања бугарских комитаџија. Последња је у оружану акцију ступила Краљевина Србија 1904. године.

Првим српским четничким акцијама претходило је оснивање Српског револуционарног комитета у Београду средином 1903. године.

Српски четници су од почетка оружане акције имали најтежи задатак, јер су се истовремено борили против Османлија и арнаутских и бугарских банди и зулумћара.

Од 1897. кад су Бугари у Солуну основали „Удружење за убијање Срба“, први су на удару бугарских терориста били српски православни свештеници и учитељи, а затим и `мутевелије` (верско–национални радници на чије је име по турском закону гласила дозвола за отварање школе).

Терор бугарских комитаџија против Срба у скопљанском, битољском и солунском вилајету достиже свој врхунац од 1904–1906. године.

Службени кругови у Београду су се у претходном раздобљу (од 1900. до 1905) противили свакој организованој акцији у Јужној Србији (Маћедонији) и, колико су могли, спречавали и отежавали пребацивање четника из Србије у Турску. Рачунали су, ваљда, да ће тамо где је неподношљиво и најтеже (као и сто година раније за време дахија и сече кнезова), српски устанак против турског, арнаутског и бугарског зулума и безакоња, бити самоорганизован, а да званичној Србији европске силе неће моћи ништа да замере.

Подстицај за организовани отпор јавио се у кичевском, прилепском, охридском (Дримкол), кумановском, скопском и кратовском вилајету, тј. у крајевима Јужне Србије где је српско становништво највише страдало од бугарских егзархијских насртаја и злочина.

Неколико учитеља српских школа у Битољу организују 40 поречких села, јер је постало јасно да се на силу мора одговорити равном мером. Крајем марта 1904. у Поречу полаже заклетву прва српска чета коју је водио војвода Мицко Крстић Соколовић Павловски (око 1850–1909), стари четовођа још из Брсјачке буне (1883). Четничка заклетва је, иначе, први пут изговорена те 1904. и она гласи овако:

„Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа, Амин!
Ја _____ заклињем се у Господа Бога
у Господа Сина Исуса Христа и Господа Духа Светога:
Заклињем се у хлеб овај, заклињем се у Крст овај,
заклињем се на нож овај и револвер,
да ћу тачно и свесно, безусловно испуњавати све наредбе Комитета
које ми се буду дале, а које иду у корист нашег ослобођења
и уједињења са Мајком Србијом, а под управом Комитета.
Ако бих се намерно огрешио о дату заклетву,
да ме Бог, Крст, Име, Слава и хлеб казне,
а нож и револвер казну изврше. Амин!”

(Комитет који се помиње у заклетви је Српски револуционарни комитет основан 1903)

Војвода Мицко Крстић Соколовић Павловски (око 1840/1855-1909) Фото: Архива

Ускоро је чета Мицка Соколовића у сукобу код Мовнатеца разбила бугарске комитаџије и заробила рањеног Дамњана Дамета Јованова Груева (1875–1906), оснивача Врховног комитета ВМРО у Софији познатог по надимку „крал на Македонијата“.

Усташка чета војводе Ванђела Скопљанчета Фото: Архива

Четничке војводе Старе Србије и Македоније
(извор: Станоје Станојевић, гл. уредник „Народна енциклопедија Српско–Хрватско–Словеначка“, књ. I, 1925, књ. II, 1926, књ. III, 1927, књ. IV, 1928):

1. Анђелко Алексић(1876-1904);
2. Димитрије Дитко Алексић (1880-1916);
3. Маринко Миша Алексић (1876-1929);
4. Милутин Бабовић (?-1918);
5. Темељко Барјактаревић (око 1882-1918);
6. Јован Божиновић;
7. Коста Војновић Косовац (1890-1917);
8. Омиљ С. Глишић (1892-1912);
9. Ванђел Димитријевић Скопљанче (1875-1915);
10. Душан Дуле Димитријевић Брђанин (1882-1964);
11. Милоје/Миливоје Динић (1887-1928);
12. Ђура Иванишевић;
13. Петко Илић Нагорички (1886-1912);
14. Душан Јездић (1881-1917);
15. Љубомир Јездић Развигора (1884-1927);
16. Драгомир Дејан Поповић Јекић (1881-1913);
17. Бранивој Брана Јовановић(1883-1905);
18. Илија Јовановић Часлав Пчињски (1876-1912);
19. Михајло Микајле Јосифовић (?-1941);
20. Богдан Југовић Хајнц (1882-1905);
21. Владимир Влада Ковачевић (1878- око 1940);
22. Крста С. Ковачевић Прешевски Трговишки (1877-1948);
23. Милан Ковинић;
24. Коце Крстић;
25. Мицко Крстић Павловски (око 1840/1855-1909);
26. Тодор Крстић Алгуњски (1877-?);
27. Тома Крстић Костурац (1882-1939);
28. Лазар Кујунџић Клемпа (1880-1905);
29. Цене Марковић (1864-?);
30. Саватије Миличевић Милошевић(1876-1905);
31. Константин Коста Миловановић Пећанац (1879-1944);
32. Крста Мисајловић Мустаћин, Тетовац (?-1904);
33. Бошко Митровић Вирјанац;
34. Доксин Михајловић Дебарац (1883—1912);
35. Павле Младеновић [Чича Јачински, први војвода четничке акције] (?-1905);
36. Стеван Недић Ћела (1875-1923);
37. Спаса Павловић Гарда (око 1880-1912);
38. Јован Пешић Стрелац (1866-1936);
39. Војин Поповић Вук [Воја Туре] (1881-1916);
40. Зафир Премчевић (1872-1937);
41. Драгомир Протић (1877-1905);
42. Раде Радивојевић Душан Вардарски (1874-1907);
43. Панта Радосављевић Дунавски (1876-?);
44. Сретен Рајковић Руднички (1874-1940);
45. Светозар Тоза Ранковић (1880-1915);
46. Ђорђе Ристић Скопљанче(1881-1911);
47. Тренко Трене Рујановић Јованов Крапљанин;
48. Никола Скадарац;
49. Глигор Соколовић (око 1866-1911);
50. Јован Станојковић Довезенски Жеглиговски (1873-1935);
51. Риста Стевановић Старачки (око 1870-1940);
52. Јован Стојковић Бабунски (1875/1878-1920);
53. Војислав Воја Танкосић (1880/1881-1915);
54. Василије Васа Трбић Велешки (1881-1962);
55. Илија Ж. Трифуновић Бирчанин (1887-1943);
56. Јован Цветковић Долгач Стрико (1860-1915).

Чета војводе Ђорђа Скопљанчета 1905. године Фото: Архива

Једна од најславнијих битака између српских четника и бугарских комитаџија одиграла се 27. маја 1907. године у велешком селу Дренову испод планине Бабуне. Ту се са бугарским егзархистима сукобило око 40 српских четника предвођених војводама Јованом Стојковићем Бабунским и Василијем Трбићем Велешким. Српска чета је до ногу потукла вишеструко бројнију чету бугарске регуларне војске под вођством официра Стевана Димитрова, војводе Вардарског (1875–1907). Следеће године (1908) четник Јован Грковић Гапон, један од учесника битке, бивши јерођакон из манастира Жиче, песнички је на јужно–србијанском наречју описао јуначке подвиге српских четника у овом боју:

„Српска ми труба затруби во това село Дреново.
Спремте се спремте четници, Силна ће борба да буде!
Од напред иде пред четом Јован Бабунски војвода,
За њим иде пред четом Васиљ Велешки војвода.
Извика Јован Бабунски: „Држ`те го село оздола,
Држ`те го село оздола тува је Стеван Димитров!“
Извика Јован Бабунски: „Предај се море Стеване!“
„Не се предавам, Јоване, Аз с`м блгарски војвода!“
Извика Васиљ Велешки: „Фрлајте бомбе во кућа!“
Почна ми кућа да гори, из куће Стева говори:
„Пуштај ме, пуштај, Јоване, чета ће да ми сагоре!“
Српска ми труба трубеше, Дреново село гореше.

(Василије Трбић, „Мемоари – казивања и доживљаји војводе Велешког“, књига прва, Београд, 1996, с. 108-110, 118)

У лето следеће године (1908) под вођством Енвер–бега разбуктао се Младотурски покрет који је збацио диктатуру последњег турског султана Абдула Хамида Другог (османски турски عبد الحميد الثان ي), који је владао од 1886. године. Енвер–бег и Младотурски покрет су већ 11. јула 1908. године укинули монархију и прогласили републички Устав који је гарантовао слободу, братство и једнакост за све народе и вероисповести поданика огромне Османске државе. Тако је настало ново поглавље турског државног живота у коме су четничко–комитске акције изгубиле значај и постале сувишне.

Преживели бранитељи Српства су могли да оду на заслужени одмор.

Литература:

• Станоје Станојевић (гл. уредник) „Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка“, књ. I, 1925, књ. II, 1926, књ. III, 1927, књ. IV, 1928;
• Станислав Краков, „Пламен четништва“, репринт по издању из 1930, Београд, 1990;
• Илија Трифуновић, „Клону рука у Војводе Вука“, из алманаха `Шумадија`, 1932, `Српско наслеђе` бр. 12, дец. 1998. стр. 55–59;
• Јован М. Јовановић, „Јужна Србија од краја 18. века до ослобођења“, прво издање Геца Кон–Београд, 1937;
• Вељко Ђ. Ђурић и Миличко Мијовић (приређивачи) „Илустрована историја четничког покрета“, Народна књига–Београд, 1993;
• Василије Трбић, „Мемоари – казивања и доживљаји војводе Велешког“, књига прва, Београд, 1996;
• Мр Симо Живковић, „Сакупи се једна чета мала“, `Српско наслеђе` бр. 12, дец. 1998. стр. 45–53;
• Стеван Симић, „Српска револуционарна организација – комитско четовање у Старој Србији и Македонији 1903–1912“, ИП „Душка“ – Београд, 1998;
• Момчило Златановић, „Историја и традиција“, Врање, 2006.