ИН4С, 5. 12. 2024, Александар Вујовић: Записи из старе штампе (4) O разрушењу манастира Косијерево

Обновљени манастир Косијерево, Петровићи Фото: Епархија будимљанско никшићка

У рубрици “Записи из старе штампе” представљамо вам занимљиве текстове из старе црквене штампе и периодике и богословских и других листова и часописа.

У четвром дијелу рубрике “Записи из старе штампе”, можете прочитати текст поводом 110 година разрушења манастира Косијерево.

У прилогу доносимо текст чувеног Архимандрита Леонтија Нинковића о разрушењу Манастира Косијерева. Архимандрит Леонтије Нинковић је текст записао у Неји код Париза на Светог Аранђела 1917. године, а објавио га је Државни календар, 1918, стр. 73-76.

У другом дијелу доносимо и народну пјесму „Рушење манастира Косијерева 18. августа 1914. године“.

Поменимо на почетку и кратак извештај које доноси цетињски лист „Вјесник“ број. 71. година VII од четвртка 21. aвгуста 1914. године. На крају друге стране стоји:

Манастир Косијерево

Према накнадним извјештајима, које смо добили са фронта Херцеговачког Одреда, Аустријанци су топовском ватром готово до темеља разрушили нашу народну светињу Манастир Косијерево. Црква, у којој су почивале мошти Св. Арсенија, сравњена је са земљом. Ово нечувено дивљаштво црно-жуте „култур-трегерске“ војске створило је у околинн Косијерева и у нашој војсци неописано озлојеђење. Али, богомрска Аустрија, која руши цркве,дочекала је судњи дан: у Галицији су Руси стару вјештицу до крви избичевали и ставили је на вјешала на стид и поругу свијема вијековима.

Архимандрит Леонтије Нинковић

РАЗРУШЕЊЕ МАНАСТРИРА КОСИЈЕРЕВА ОД ВАРВАРА ХХ ВИЈЕКА

Овај стари манастир, храм св. Богородице, налазио се на самој обали ријеке Требишнице, на граници црногорско-херчеговачкој, а датира још из ХIII вијека.

По једном предању, манастир је сазидан по наредби цара Константина и царице Јелене, пригодом њиховог путовања из Рима у Цариград, а по другом предању саградили су га Немањићи.

Како, немамо при руци писмених докумената о манастиру, то не можемо тачно утврдити вријеме његова оснивања. Али пошто манастир Добрићево, који се налази на другој обали исте ријеке, четврт сата далеко од Косијерева, још и сада чува свој печат из 1232. Године, а узимајући у обзир архитектуру добрићевске цркве, као облик манастира и начин грађења његових ћелија које се ни у чему нијесу разликовале од цркве и ћелија косијеревских (осим што је косијеревска црква имала на средини кубе, које је народ називао „труло“ и њиме се заклињао говорећи: „Тако ми трула косијеревскога и кола добрићевског“), то закључујемо да су оба манастира из истога доба из ХIII вијека. У томе нас подупиру и оба народна предања, јер једнако говоре о постању оба манастира.

Косијерево, крај свих промјена у своме животу, потпуно се сачувало од свог оснивања све до 1649.

Тада Турци, које су Млечићи били протјерали из Рисна и околине спаливши манастирске ћелије, а цркву оставише недирнуту. Доцније су Бањани и Граховљани заузимањем бањског војводе Ивана (Овај је војвода у другој половини XVII вијека са мајком Маргитом и своја четири сина живописао цркву св. Арханђела на Петровићима, на мјесту тзв. „Стражница“. Натпис који ово потврђује, налази се унутра изнад црквених врата. Његова трократна кула, која је и сада потпуно оправна, налази се у непосредној близини ове црквице и својина је Ива Кнежевића, официра. Поменути официр чува и сада калпак са двије перјанице војводе Ивана и неколико фермана (један златом писан што су добивале војводе из ове бањске војводске породице од турских царева), са Петровића, потомка војводе Цвјетка Бањанина и његовог сина Грбана Цвјетковића Бањанина, који су сахрањени под двије велике гробнице са натписима у својој задужбини светојованској цркви на Петровићима, обновили манастирске ћелије са султановим ферманом (ферман са султанском тугром, којим је дозвољено обнављање манастирских ћелија, урезан је на великој каменој плочи, која је била намјештена поред западних манастирских врата, да ту као стражар, на улазу у манастир подсјећа Турке на царску заповијед, којом је султан заповједио свима и свакоме да се не смије манастиру и калуђерима чинити штете ни зулума).

У рату Црне Горе са Турском 1875-1877. Турци су опет запалили манастирске ћелије, али цркву нијесу тицали. По свршетку рата, ћелије су опет поправљене и 1884. године, по високој наредби Књаза Црне Горе, пренесен је Свети Арсеније, други архиепископ српски, из манастира Ждребаоника у Косијерево. Тијем је Књаз задовољио вјерске осјећаје својих заробљених сународника у Херцеговини и Приморју, који су са Црном Гором од вазда братски дијелили судбину. Зато им је Господар и послао на границу овога светога и буднога чувара Српства и православља да их озарава лучом свјетлости своје. Од тога је времена Косијерево са Светим Арсенијем, поред манастира Острога, гдје почива највиши Захумљанин Свети Василије, велики острошки чудотворац, постао друга ћаба под Аустријом заробљеног Српства.

Стара косијеревска црква преживјела је шест вјекова, преживјела је и турско ропство и остала неповријеђена. Ни обијесни Турци нијесу дизали руку на њу, ни да је повриједе, а камоли разоре. Судбина је хтјела, да је разруше хришћански војници хришћанске државе, Аустрије, у XX вијеку —и разорили су је. Рушевина старе народне светиње јасно ће показивати свакоме да су Аустријанци у својим вандалским недјелима надмашили чак и Турке XV и XVI вијека. Оно, што св. Еванђелист Јован у Светом Писму вели за Јуду Искариотскога: „И по залогају тада уђе у њега сотона“ (Јов.13.27) могло би се рећи и за аустријску војску, да је по објави рата у њу уљегао ђаво, јер би иначе њихова вандалска дјела била неразумљива и не би се могла ничим оправдати..

5. августа 1914. године у само расвитање Аустријанци су обасули манастир и околину плотунском и митраљеском паљбом из непосредне близине; преко ријеке Требишњице, да тиме извиде има ли војске у манастиру и блиској околини. Није им се одговарало.

Ни у манастиру ни у околини није било никога, осим старога калуђера о. Саватија Вујовића, са својим слугом, кога је врућа љубав везала за цркву, да ју саму не остави но да са њом подијели судбу. Стари служитељ олтара вјеровао је, да, и ако дођу аустријски војници, као хришћани, неће дирати у свету цркву ни у њега, јер се он у њој свесрдно молио Богу за све Хришћане и за цијели род човјечански; али се преварио.

Чим су видјели да им се не одговара паљбом на паљбу, и увјерили се да тамо нема никога, одмах су пустили бомбашку чету преко ријеке у манастир, и плотунском паљбом осули изнад манастира у околину да заштите своје другове, док ови разруше стари молитвени дом Божији.

О. Саватије склони се, са својим послушником у једну собицу мале ћелије на сјеверној страни поред цркве, да ту сачека даљу судбину. Аустријанци као разбојници, сјекирама разлупаше манастирска врата, јурнуше у цркву, и разбише светитељев ћивот, мислећи да је светац у њему. (Светитељ је срећом, раније био пренесен у цркву Штрбачку). Затим, на брзу руку опљачкаше цркву и ћелије, понамјешташе разоравајуће бомбе по унутрашности цркве и велике зграде, тзв трпезарије, ии пошто запалише експлозиве побјегоше јуначки преко ријеке, без мртва и рањена. Експлозиви упалише и… за неколико минута, од старе косијеревске цркве и велике трпезарије, направи се гомила камења да казује свијету и вијеку колико је истинито аустријско хришћанство и културегерство.

Чудним случајем, ћелијица, у коју се био склонио о. Саватије са својим послушником, остала је неповредима, само што је једно залутало зрно, кроз мали прозорчић, ранило у руку Саватијевог послушнка. По разорењу манастира и повратку Аустријанаца преко ријеке, о. Саватије са рањеним послушником измилио је из своје скромне ћелије и, користећ се заклоном манастирске шуме и поточина, избјежао је у Петровиће и, гушећи се у сузама, први је донио жалостан глас у племе и војску, да су Аустријанци разрушили манастир Косијерево.

Вазда ми лебди пред очима слика старога и побожног слуге олтара Господњега, како тужно јадиковаше за разрушеном црквом, као пророк Јеремија на реках вавилонских за порушеним Јерусалимом, и гушећи се у плачу нарицаше: „Ово нијесу Хришћани, ово су варвари! Синови мрака и пакла! Сотона је уљегла у њих!“ Затим би се овај старац загушио у плачу и болно уздахнуо за својом разрушеном црквом.

У Неји код Париза,
На Св.Арханђела, 1917.
(Државни календар, 1918, стр.73-76)
+ + +
РУШЕЊЕ МАНАСТИРА КОСИЈЕРЕВА
18.августа 1914.године
(НАРОДНА ПЈЕСМА)

Ноћ је мрачна спустила свој вео
а ђенерал Браун војску свео,
преко кршне, про Херцеговине,
на границу ломне Горе Црне
код студене воде Требишњице.
Окупио своје поглавице;
Официре читава одреда,
Па овако њима проповједа:
„Браћо моја и господо знана,
Ево има три неђеље дана,
Да ми војску мобилизовасмо.
Нас је царе опремио амо,
Да ми Црну Гору похарамо;
Да хватамо херцеговце љуте,
Поданике наше одметнике;
Да узмемо Ловћен и Цетиње,
Да спалимо хришћанске светиње.
Но је л мајка родила јунака,
ил Швабица, ил љута Мађарка;
или була присташу Турчина;
кад је ноћас пала помрачина,
да он узме једну извидницу,
да прегази воду Требишњицу;
и манастир српски да запали
преко воде што је на обали;
што га мушки чувају и бране,
црногорске страже одабране?
Баш би сада била згода права,
Пошто војска црногорска спава.
А при томе манастирском паду,
Убићемо у Србима наду.
Ко у томе учествује дјелу
Направићу њему кулу бјелу
благом ћу му небројеним платит
и груди му одличјем позлатит!
Ријеч таква кад кроз логор прође,
На војнике и на војсковође;
Један шуцкор, да га Бог убије,
Без невоље угази у гријех
И изгуби мјесто својој души,
Зарече се да манастир сруши.
Собом узе друга четворицу
И прегази воду Требишњицу,
Те манастир српски бомбардира.
Кад стотину бомба експодира,
Црна земља дрхну од потреса,
Модар пламен свеза до небеса.
Срушише се двери Светитеља,
Не остаде од њих ни темеља,
А три звона са светога храма,
Бог их чува и њихова правда
Од звјерскога душманскога рада.
Јер у тијем крајевима прије,
више клетве народ има није,
него: Богом и свецима свијем,
па звонима косијеревским.
Те у томе стравичноме часу,
Кад се црква у гомилу сасу,
Божја рука чувала је звона,
Те нијесу пропанула она.
Глас одјекну о црквеном паду,
Ал не уби у Срима наду—
Ова јека, која грому сличи
но им више срце очеличи.