ИН4С, 7. 4. 2024, Савезничко разарање на Благовијести: Бомбардовање Никшића 7. и 8. априла 1944. [Видео]

Никшић: Савезничко бомбардовање на Благовести 1944. године, дeо некадашње Новосадске улице, данас Пете пролетерске Фото; Новине Никшића

7. и 8. априла 1944.г. авијација САД је сравнила Никшић са земљом.

Под рушевинама је нађено 500 људи, а тадашњи градоначелник Никшића Јеврем Шаулић је Међународном црвеном крсту у Женеви јавио да су Никшић бомбардовали непријатељски авиони, који су осим бомбардовања градског језгра убијали митраљеском ватром из авиона цивиле по улицама града.

Тим бомбардовањем Американци су поставили несолидни рекорд ефикасности у виду процента убијених војника у односу на цивиле, јер је послије масакра града утврђено да није погинуо нити један њемачки војник

Према књизи проф. др Бранислава Ковачевића, у дводневној „киши“ бомби, погинуло је 176 грађана, док је рањено 209. Оштећени су многи објекти, чак и Градско гробље и Црква Св. Петра и Павла из деветог вијека. У граду је тада испјевана пјесма „Маршал Тито командује, да се Никшић бомбардује“.

Несхватљиво је да савезничко бомбардовање 14 црногорских градова 1943. и 1944. године, није побудило адекватно интересовање историографије, иако је од „пријатељских“ бомби погинуло најмање 950 недужних људи, а неке вароши сравњене са земљом. Од историчара, причу о овој табу теми, утемељено је писао једино проф. др Бранислав Ковачевић у књизи „Савезничко бомбардовање Црне Горе 1943 – 44“, у којој тврди да „на простору Црне Горе није било њемачких војних потенцијала који би оправдали количину и интензитет разарања, у коме је, углавном, страдало цивилно становништво“.

Опречна пропаганда

Према књизи др Ковачевића, Никшић су савезнички авиони бомбардовали 7. и 8. априла и 24. августа 1944. Прва два дана на захтјев команданта Другог ударног корпуса Пеке Дапчевића и политичког комесара Митра Бакића.

У дводневној априлској „киши“ бомби, није погођено ни једно њемачко утврђење, а према непотпуним подацима (због немогућности евидентирања бројних избјеглица), погинуло је 176 грађана. Страдале су читаве породице и 18 јединаца, док је рањено 209 људи, срушене 52 зграде и породичне куће, оштећени многи објекти, чак и Градско гробље и Црква Св. Петра и Павла из деветог вијека.

Четници су то искористили за пропаганду како је „овај напад на мирну варошицу извршен… не због њемачког арсенала… него великог броја српских избјеглица“. Партизани су, пак, тај трагични догађај славили као велики успјех. У једном извјештају надлежне команде пише да је „од бомбардовања 20 мртвих и 40-45 рањених Њемаца, 11 италијанских фашиста, 50-60 мртвих и велики број рањених четника и 178 мртвих осталих издајника и становништва“. Међутим, према истраживању др Ковачевића, погинуо је само један њемачки војник.

У граду се и тада причало да је бомбардовање на Титов захтјев, па је испјевана пјесма „Маршал Тито командује, да се Никшић бомбардује“, што потврђује и његова изјава Асошијед прес агенцији како је „дјелатност савезничког ваздухопловства у Југославији била од знатне помоћи у борби против непријатеља“.

У прогласу Црвеном крсту 11. априла 1944. године, предсједник општине Никшић Јеврем Шаулић обавјештава: „Јављам читавом свијету из бомбардованог Никшића… да су савезници напали наш мирни град… Енглеско-американски бомбардери, не само да су бомбама најтежег калибра осули град, него су чак и аутоматским оруђем гађали цивилно становништво, којом приликом је убијено много људи, жена и дјеце… У Никшићу не постоји никаква индустрија нити какви саобраћајни чвор, а… није било немачких војника. Позивам Енглезе, Американце и Совјете да баце поглед на своја гнусна дјела, која су починили у невином и незаштићеном Никшићу! Рат ће се некад завршити, а рушевине и гробови ће остати као вјечити доказ… њиховог зликовачког рада и такозване културе“. 

Савезници сијали смрт

Прије три године, забиљежио сам свједочење тада 87-годишњег Јована Гардашевића, скојевца у Другом свјетском рату. Са главице код цркве у Драговој Луци гледао је како су „тврђаве“ (бомбардери) сијале смрт у граду.

– Те Благовијести било је сунчано, али око три поподне небо „замутише“ авиони. Долећеше изнад Бршна и направише круг, а ми се изван „блока“ веселимо, јер мислимо бомбардоваће њемачке положаје у Пивари, Захумљу, „Косовки дјевојци“, Гимназији, Уздомиру, Бедему и Требјеси, а они бомбама засуше цивилне објекте и улице, па наставише да митраљирају. Од митраљеске ватре на Мркошници погинуо је млади подофицир Бањо Бакоч, а Ница Рутешића је, изгледа, погодила бомба, тако да му нијесу ни длаке нашли. На тргу, гдје је сада Галерија, погинула је породица пословође Бате, а на ћошку Јована Чановић са двије кћерке.

– Сјећам се да су погинули и: Милош Мијатовић, кћерка Милице Јокановић, Јока Горановић са двије кћерке, Драго Матовић, Боро Никчевић, син Илије Каваје, па лимар Алекса Дајовић, а на тржници су нашли рањеног Ђура Кривокапића, који је убрзо умро.

– У кафани Савице Кнежевић страдало је 32-оје, у кући Шћеповића осморо, Горановића седморо, у затвору у Старој Вароши деветоро, у двије куће Голијана 17-оро… Погинуло је доста избјеглица из Метохије, Босне и Хрватске, али се не зна број. Сјутрадан је бомба пала, чак, у гробље, док су грађани сахрањивали погинуле претходног дана. Ту је страдао Јово Гајовић. Ни на један њемачки објекат није бачена бомба – прича Гардашевић, који је увјерен да је „Никшић бомбардован да би што више људи отишло у партизане, а то је народ жестоко платио“.

Најава од 18. марта 1944. штабу Шесте црногорске бригаде да ће „ових дана Енглези бомбардовати Никшић… и ми ћемо вам то јавити“ наводи на закључак да је Врховни штаб НОВЈ био „упознат са појединим конкретним плановима савезничког ваздухопловства“. На то упућује и захтјев замјеника команданта Главног штаба НОВ за Црну Гору и Боку Ђорђија Мирашевића и помоћника комесара Мила Јовићевића од 14. јануара штабу Другог ударног корпуса: „Било би врло добро ако би савезници бомбардовали Подгорицу или Никшић“.

Авиони ниско летјели

Тако мисли и Мишо Глоговац који каже: „То је прилично увјерљиво објашњење. Имао сам 18 година и добро се сјећам како се причало да ће Никшић бити бомбардован. Кум Павле Касум дознао је то од партизана и рекао мојој Боси. Нико, међутим, није повјеровао, јер у граду није било ни 150 Њемаца“.

– Жарко Зековић и ја, код кафане Кнежевића сретнемо Јола Абрамовића, а већ авиони праве круг изнад Никшића. Ми нећемо да бјежимо, а он оде пут Старе Вароши. Убрзо примијетисмо како авион откачи двије бомбе у правцу Дворца. Тад побјегосмо. Ја у портик Мартиновића. Тамо крцато народа, као и на ћошку наше радионице, преко пута старе општине. Наставим да трчим ка Пивари, а предсједник Шаулић виче да се склоним под дрво. Ма какво дрво, претрчим преко потока… Авиони митраљирају, лете толико ниско да се виде пилоти. Легнем у један каналић… У другом таласу поново су бомбардовали. Видио сам када је бомба пала на кућу Мартиновића.

По престанку бомбардовања, народ се размилио по граду. Свако свога тражи, купе се мртви, помаже рањенима… Ишао сам Тргом до куће Мартиновића, из чије је рушевине до поноћи извучено 19 мртвих. У срушеној кући преко пута данашње општине један човјек вапи за помоћ, притисла га греда. Радник из наше радионице винтом (дизалицом) за камионе подиже греду. Старац устаде, отресе се, захвали и оде – сјећа се Глоговац и закључује: „Срећом у Гимназији није било наставе, а да јесте, сигурно би била већа погибија. На раскрсници покрај зграде, био је траг федер бомбе, а на зиду није било подланице без гелера… Бомбардовани су цивилни објекти. Ни један војни. Само је један Њемац рањен у ногу. Другог дана је и гробље преорано бомбама“.

Бјекство из блока

Драгица Абрамовић је те Благовијести, са братом Крстом и још десеторо дјеце из Старе Вароши „безбрижно брала цвијеће у Љубовој брањевини“.

– Око три поподне враћали смо се улицом Вука Мићуновића. Од куће Ковачина примијетисмо авионе од Царева моста и Острога. Неко повика да су то савезнички и ми сви радосни. Кад одједном почеше бомбе и рафали. Настаде бјежанија. Престрављена дотрчим кући. Неко до комшија рече да су Њемци отворили излазе из града, те ја, мајка Анђа, отац Милован и браћа Јоле и Крсто преко Вуковог моста пребјегосмо у Кочане – прича Драгица, која је тада имала осам година.

Шеснаестогодишњи Васо Каровић чувао је тих дана краву у Драговој Луци и по Товићу, гдје се, како вели, сретао са партизанима и од њих доносио писма родбини у граду. Они су му и рекли да ће бити бомардован Никшић.

– Пренесем то оцу, а он се радује. Рачунало са да ће да гађају њемачке и четничке објекте, а не народ. На Благовијести чувао сам у близини садашњег Стадиона и видио како се први авиони појавише изнад Будоша, бацише црвене ракете, а потом бомбе по граду. Биле су то темпирне бомбе, које су касније, већином ноћу, експлодирале по двориштима – подсјећа Каровић, тврдећи: „Ни један Њемац није погинуо. Причали су очевици да се стражар у Дворцу није ни помјерио да потражи заклон. Очигледно је био сигуран да касарна није мета“, писала је Побједа.

Прича о прстену

Познати никшићки пјесник Вито Николић је у Побједи својевремено написао:

„Никшић су бомбардовали савезнички авиони, али нимало – савезнички… Од стотинак бомби ни једна није погодила неки непријатељски објекат, па чак ни ранила њемачког војника, а само у једној ћелији градског затвора погинуло је осам Никшићанки! Одмах по престанку бомбардовања Њемци су мобилисали становништво да раскопава рушевине и сахрањује погинуле…

У групи која је рашчишћавала градски затвор нашао се и Љубо Ивковић… И баш ту, над раком, примијетио је на руци Милице-Миле Ковачевић златан, скупоцјен прстен… Брзо је завукао Миличину руку у њену поцијепану хаљину да Њемци или њихови сарадници не би примијетили прстен и узели га, а потом је положио Милицу у раку и затрпао.

Све до 1951. године када су Ковачевићи саградили гробницу, прстен је остао под земљом. А тада Томо, Миличин син је позвао Љуба Ивковића и заједно су раскопали раку. Тамо је био и мајчин прстен.“

Гојко Кнежевић