ИН4С, Митрополија, 22. 7. 2023, На данашњи дан: Сибињанин Јанко

Калемегдан: Спомен на одбрану Београда од Турака 1456. године Фото: Википедија

На данашњи дан, 22. јула 1456. године хришћанска војска под командом ердељског војводе Јаноша Хуњадија, у српским народним пјесмама познатог као Сибињанин Јанко, у одлучујућој бици, у којој су се посебно истакли српски одреди, потукла је Турке који су опколили Београд.

Освајачи су сјутрадан послије битке, одустали од опсаде града који су, заједно са Србима бранили њемачки, угарски и пољски крсташи. Значај хришћанске побједе, у којој је учествовао и српски деспот Ђурађ Бранковић, састоји се у привременом заустављању турских освајања и даљег продора ка Западној Европи. Најзначајнији београдски браниоци, Хуњади и Капистран, слали су писма угарском краљу, папи, племићима, Венецији, миланском војводи. Папа је вијест о побједи разносио даље, па је она стигла и до етиопског владара. Вијест о побједи ширили су и Дубровчани, наређено је да се свуда приреде свечаности у част побједе код Београда, а папа лично је сматрао овај догађај најсрећнијим догађајем у свом животу.

Побједу хришћана обиљежио је и губитак најзначајнијих бранилаца. Наиме, у полуразореном граду дошло је до ширења разних заразних болести, међу којима и куге, од чега је у августу у Земуну умро Хуњади. Капистран је умро октобра 1456. године у Илоку, а прије краја те године умро је и српски деспот Ђурађ Бранковић, још једна важна личност у балканској политици.

Султан Мехмед II Освајач покренуо је велику војску са циљем да освоји Смедерево, пријестоницу српског деспота Ђурђа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско упориште на јужној граници. Тих дана се на небу појавила репата звијезда, “која досезаше до земље”. Ондашњи, сујеверни свијет сматрао је да ова појава, касније названа Халејева комета, доноси несрећу. Београду је у помоћ притекао Јанош Хуњади, уз кога су углавном били његови стари саборци, прекаљени борци и извјестан број најамника, чије је прикупљање помогао и српски деспот Ђурађ Бранковић, чије су снаге непосредно прије напада на Београд одољеле отоманској опсади Смедерева. Турску војску је предводио лично султан Мехмед II, а њена бројност се кретала од 100.000 до 160.000 војника.

Према подацима савременика број бродова се кретао око 200. У борби су на хришћанској страни учествовали шајкаши, Срби који су добро познавали Дунав, што ће се показати као изузетно важно у потоњим борбама. Послије пораза на Дунаву, Турци су напали жестоко са копна. Војску су обилазили дервиши и одређивали награде за оне који се први попну на зидине и оне који први уђу у град. Уз велике губитке приближавали су се нападачи зидинама. Услиједио је хришћански противнапад.

Браниоци су бацали бакље на турске војнике који су се пели на градске зидине. Брзо је букнула ватра и турски продор је обустављен. Јаничари су били одсјечени у граду, па су побијени. Ипак, убрзо је услиједио жесток турски противнапад. У борби је учествовао султан, који је покушавао да спријечи повлачење своје војске, али је у овом окршају и рањен, док су многи истакнути Турци изгинули, међу њима и румелијски беглербег Караџа и заповједник јаничара Хасан.

Послије неуспјеха, султан је одлучио да се повуче, спалио је турске лађе на Дунаву, а читава турска војска се повукла. О тачном броју турских губитака нема поузданих података. Број погинулих под Београдом који дају извори креће се од неколико хиљада до неколико десетина хиљада. Турска флота на Дунаву претрпјела је катастрофу. Јањичари су тешко страдали. Овај пораз је нарушио углед турског султана. Он се светио својим сарадницима због пораза. Када су му петорица гласника донијели лоше вијести из Угарске он је наредио да се побију.