Искра. 10. 8. 2023, Владимир Умељић: ’Култура памћења‘ данашњих хрватских бискупа у односу на специјални концентрациони логор за децу Јастребарско

Два посмртна идентификациона картона од 1152 (613 девојчица, 539 дечака) деце млађе од 6 година, колико је службеник Анте Думбовић забележио у дечијем логору у Сиску из система логора Јасеновац. Извор: 08-18190 Counter Memorial of Serbia Volume II p. 172, према: Музеј жртава геноцида, Каталог изложбе „Били су само деца – Јасеновац гробница 19.432 девојчица и дечака“, Библиотека Министрства иностраних послова Србије

Погледајмо прво само кратко шта о логору Јастребарско наводи угледно немачко научно удружење „Arbeitskreis Shoa.de e.V.“, у својој објави од 6. априла 2010:

„Неке од хрватских часних сестара у Јастребарском, као нпр. Ана Барта Пулхерија (1882-1972), Марија Милавец Гаудиенција, економ логора а са надимком „звечарка“, и друге, које су у суштини биле ужасне садисткиње и безосећајни циници, доказано су и лично убијале децу. Одбијале су и да им дају храну и одећу, са образложењем:

„То су деца паризана, која ће нас касније убијати, нека боље одмах умру“.

Сестра Пулхерија је после Другог светског рата побегла преко Словеније у Аустрију, где је још скоро 30 година несметано, нормално живела. Сестра Гаудијенција је остала у Титовој Југославији и исто тако никада није била позвана на одговорност. Умрла је 1977. у Љубљани.

Полази се од тога, да је кроз дечији концентрациони логор Јастребарско прошло око 3.400 деце а да је од тога њих 1.026 изгубило живот. Управник локалног гробља, Фрањо Иловар, наводи бројку од 458 сахрањене деце (за само неколико месеци, прим. аутора), али и да је у мртвачке сандуке било врло често стављано по више мртвих тела.“

Како се ове проверене и проверљиве историјске чињенице данас третирају од стране хрватских бискупа? Они 2022. године пишу српском Патријарху следеће:

„Ваша Светости!

Када је на мрежама „Горњокарловачке епархије“ објављена „Молба Светом Архијерејском Синоду“ (датираног од 15. маја 2021) да се „Комисији Светога Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих“ достави предлог „да се уврсти празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских, који би ушли у Хеортологион и Календар светих“, прочитали смо ту „Молбу“ и посебно њој приложене материјале те остали увелико изненађени, али још мислећи да бројне ту изнесене неистине не могу бити темељ да Архијерејски сабор приступи предложеному чину (…)

Тако епископ горњокарловачки господин Герасим у својој „Молби“ пише да Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података, али износи и тврдњу са закључком да се радило „о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски (сиц!) који је био формиран за време Другог светског рата“.

Осим тога, пише да је „логор био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског“ те је тиме директно одговорност за умирање (јасно оквалификовано као усмрћивање) деце приписана и редовницама. У „Молби“ се користи синтагма „приложена сведочанства и историјске чињенице“, премда је произишло да та сведочења, с гледишта веродостојности, немају готово никакву вредност, а оно што се назива „историјским чињеницама“ с њима су заправо у дубоком нескладу (…)

У прилозима „Молби“, у којима су садржана лако оспорива сведочанства и прикази рада прихватилишта, на четрдесетак се места спомињу часне сестре. Не улазећи у изнесене непрецизности о томе којој су редовничкој заједници одређене сестре припадале, ни у нетачности навођења њихових имена, упадно је да за њих нема лепих речи, него су клеветнички приказане као бешћутне и себичне, штавише – као особе које су деци ускраћивале храну, одећу, обућу, постељину; мучиле их испитивањима, шибале и тукле, терале да певају усташке песме, суделовале у убиствима, па чак и убијале децу те их мртву гурале у претрпане мртвачке сандуке.

Такве се клевете односе поглавито на сестру Пулхерију (Барта), управницу прихватилишта у Јастребарском, сестру Божимиру Хоић, сестру Грациозу (Иваншек), те на сестре навођене именима Бернардета и Лауренција. Споменуте су и неке друге сестре којима, како пише, „презимена нису позната“ (…)

Свакако треба да има на уму да је реч о образованим особама које су посветиле свој живот Богу и људима у потреби (што је каризма сестара милосрдница), које су дошле у радно и животно исцрпљујуће услове те су, успркос томе, с љубављу и поштовањем часно вршиле дело хришћанске љубави (…)

На неколико је места у попратним материјалима споменут и надбискуп Алојзије Степинац, и то с тенденциозним описима и негативним призвуцима у тумачењима, као

да је и он био учесник неких злодела која су, наводно, почињена у тим прихватилиштима (…)

Пре четрдесет и седам година надбискуп Фрањо Кухарић (27. септембра 1975, у Цркви сестара милосрдница у Загребу) осврнуо се на тешке оптужбе и оповргнуо клевете које су се тада, очигледно интензивније, истицале у јавности против часних сестара које су деловале у прихватилиштима деце у Јастребарском.

Он истиче чињеницу да након рата ниједна часна сестра није позвана на суд нити суђена због свога деловања. Штавише, тада су – кад је надбискуп о томе говорио – неке још биле живе и примале пензију за тај свој рад у служби. Да су учиниле то што им се и данас жели приписати, сигурно би се с њима друкчије поступало. Њима је дата могућност да и након рата делују у том прихватилишту, уз услов да не носе редовничку одећу, на шта оне нису пристале.

Сматрамо потребним, дужим наводом, изнети његове речи од пре готово педесет година: „На изречене клевете могли бисмо ћутати. Али кад се ради о неистинама које одјекују далеко и дуго, онда морамо следити Исусов пример кад је војнику који га је ударио рекао: ‘Ако сам криво рекао, докажи да је криво! Ако ли право, зашто ме удараш‘ (Ив 18, 23) (…)

Надбискуп Кухарић надаље каже: „У Јастребарском се кани трајно скупљати у будућности млади из свих република. Сваке године имала би им се понављати иста прича о злочинима часних сестара. […] Сваке године нове и нове генерације младих морале би бити отроване мржњом на том гробу. Питамо се: према коме? Према часним сестрама. Али не само према њима! Та мржња би се из тих младих срца нужно ширила и на Католичку цркву! […] Ми гледамо опасност да би се таквим тврдњама могла у младим душама распаљивати и национална мржња. […] Ово нисам рекао зато да било према коме пробудим било какву мржњу. Мржња је проклетство, њу треба гасити. Рекао сам то зато да се такве клевете више не би понављале и да би тако било мање мржње, више истине, више праведности и више љубави“ (Глас Концила од 12. октобра 1975, бр. 21, стр. 3) (…)

Гледајући целину тадашњих догађања, посебно је болно данас видети удруживање идеолошке пропаганде из времена југословенског комунистичког тоталитаризма по којој су лекари, медицинско особље, а понајвише часне сестре, као и много сестара, које су наводно починиле застрашујуће злочине, није нађена никаква кривица нити је која суђена и осуђена у послератним процесима, за које знамо каквом су „објективношћу и правдом“ вођени? (…)

Католичка црква, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем, учинила је – посебно деловањем „Каритаса Загребачке надбискупије“ – узорна дела љубави према ближњима бринући се за ту децу, при чему су пожртвовност за децу у Јастребарском и Сиску манифестовали посебно католички свештеници и посебно часне сестре, тако да су се неке – негујући болесне – заразиле, а једна је од њих због тога и умрла (…)

Иако смо сигурни да Вам је познато пуно вредних научних радова и прилога, у којима се – методом историјских наука – покушава допрети до што тачнијих података, те до још појединости о збрињавању тзв. „козарачке деце“ и о прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, наводимо барем неколико доприноса помоћу којих се о томе може лако разлучити истина од неистине, што већа објективност од злонамерних памфлета.

Понајпре би требало узети у руке рукопис Нарцисе Ленгел-Кризман „Спашавање дјеце“.

Сигурно да пуно светла долази и из Дневника Диане Будисављевић, Загреб, 2003, као и из дјела Наташе Матаушић „Диана Будисављевић, прешућена хероина Другог светског рата“, Загреб, 2020.

Јурај Батеља у свом је приказу: Блажени Алојзије Степинац и град Јастребарско, Загреб, 2008. (у III делу: Блажени Алојзије Степинац у Дому ратне сирочади у Јастребарском, стр. 69-120) сажето изнео податке за увид у разна питања повезана с прихватилиштима, с нагласком на деловању надбискупа Степинца.

Посебну пажњу завређује прошле године објављен рад: Игор Вукић – Илија Кузман, Неке спознаје о збрињавању и здравственој скрби дјеце с Козаре у прихватилиштима 1942. године, у: ПИЛАР – Часопис за друштвене и хуманистичке студије, 16 (2021) бр. 31, стр. 67-102. У њему је значајно оно што о медицинском аспекту лечења и бриге у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском те у домовима у Загребу (…)

Сматрамо неизоставним, а са том намером и молимо, да се у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католика и православних, одбаце свака суђења, преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христову јеванђељу и ширењу небескога краљевства.“

Шта, дакле, сазнајемо из овог писма актуелних римокатоличких великодостојника у Хрватској о само „наводно почињеним злоделима“?

Као прво, о „безвредности“ сведочења преживелих жртава, зато што је ето „произишло да та сведочења, с гледишта веродостојности, немају готово никакву вредност“, јер су „лако оспорива“.

Ко, међутим, може после 75 година да оспори доживљено? Како?

О часним сестрама сазнајемо пак, да „треба да се има на уму да је реч о образованим особама које су посветиле свој живот Богу и људима (…) с љубављу и поштовањем часно вршиле дело хришћанске љубави“.

Подвлаче се и речи надбискупа Фрање Кухарића од 27. септембра 1975:

„Он истиче чињеницу да након рата ниједна часна сестра није позвана на суд нити суђена због свога деловања. Штавише, тада су – кад је надбискуп о томе говорио – неке још биле живе и примале пензију за тај свој рад у служби. Да су учиниле то што им се и данас жели приписати, сигурно би се с њима друкчије поступало (…)“

Потом се међутим, помало контрадикторно, захтева да се одбаце „свака суђења, преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму“. На страну то, да је нпр. сестра Пулхерија „1945. године, заједно с усташама, побјегла у Аустрију“.

Неизоставно је и апострофирање „позитивне, спасилачке улоге надбискупа Степинца“: „Католичка црква, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем, учинила је – посебно деловањем „Каритаса Загребачке надбискупије“ – узорна дела љубави према ближњима бринући се за ту децу, при чему су пожртвовност за децу у Јастребарском и Сиску манифестовали посебно католички свештеници и посебно часне сестре, тако да су се неке – негујући болесне – заразиле, а једна је од њих због тога и умрла.“

И, штавише, хрватски бискупи се позивају и на Диану Будисављевић и њен дневник.

Овде само неколико белешки из њеног дневника из кога, нешто што коначно није спорно, „пуно светла долази“, овде о „узорним делима љубави према ближњима у прихватилишту Јастребарско и шире од стране Степинца и Каритаса“:

Белешка од 3. децембра 1941. гласи:

„Мој први пријем код надбискупа др Степинца: И тамо је резултат разговора био потпуно негативан (…)“

Белешка од 6. маја 1942. звучи још резигнираније:

„Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана неке Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану а сад ју се успркос томе, намјерава из стана избацити.

Кажем му да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану (…)“

Белешка од 26. маја 1942:

„Надбискуп нас обавештава да је имао састанак са министром удружбе и да ће се обојица у великој мери заузети за спас депортиране деце. Надбискуп ће за децу учинити све што је у његовој моћи. Деца ће бити смештена у женске самостане. Сви самостани, сви дечји домови, сви интернати ће примати децу, све што може ставиће се на располагање. Били смо потпуно ошамућени великим обећањима која смо добили.

Али се нису остварила. (…)“

Што се тиче римокатоличког Каритаса, Диана Будисављевић више пута подвлачи самосталност и одвојеност своје Акције од ове организације, те да се њој за све услуге морала давати финансијска надокнада. Тако наводи нпр. и

‒ да је њена Акција за све потрепштине (чарапе, тканину за шивење женске одеће, итд.) плаћала Каритасу (15.11.1943);

‒ „Др Видаковић саопћава да ће Дјечји дом на Томиславовом тргу бити расформиран (…) Дјеца ће бити предана Каритасу, као и мјесечни прилози намијењени њиховом уздржавању“ (21.02.1944), као и

‒ „Думић, равнатељ Каритаса, тражи од др Видаковића и мене слику с нашом картотеком за свој годишњи извештај. Противим се томе. Каритас с мојом Акцијом нема везе (подвучено од стране аутора). То је наш приватни посао и Каритас се тиме не треба хвалити“ (16.11.1943), као и

„У Каритасу чујем (…) дјеца у концентрацијским логорима у Хрватској се не пуштају, јер их се намјерава употребити за одмазду против партизана (23.07.1943)

Закључно белешка од 27. јула 1942. о Јастребарском:

„Показане су ми и бараке гдје су смештена већа дјеца, парк и гробље гдје свако дјете добива његовани гроб – ах, тако много безимених гробова, а у сваком гробу мајчино најдраже биће (…)“

И – тек после заиста голготног пута су дакле та деца тј. она која су дотле преживела, стизала у дотичне концентрационе логоре посебне намене, са њиховим специјалним, методолошки разноврсним, али врло очигледно једнонаменским третманом деце-затвореника.

За хрватске бискупе су то, међутим, била сиротишта у којима су деца била са пуно љубави спасавана и хумано третирана, јер тако говоре одговарајуће „научне“ публикације савремених хрватских аутора.

Тако је било ето и у концентрационом логору за децу Лоборград, где је нпр. било довољно да се једно дете затетура и нехотично гурне логорског команданта, и да га дотични стога на лицу места умлати ударцима кундака, а где иначе данас не постоји ништа што би подсећало на тадашње патње логораша.

Исто важи и за општину Лобор, која је на месту некадашњег логора основала психијатријску установу и на свом званичном интернет-представљању ниједном речју не помиње овај део историје.

Најмањи дечији логор је био Горња Ријека а највећи Сисак. Остало је забележено да су деца умирала од глади и злостављања, од нелечених болести и тровања. Тако им чувари данима нису давали никакву храну а потом оскудне намирнице, али препуне натријумхидроксида.

У Сисак је 1942. било доведено и преко 6.000 отете мале српске деце са Козаре, од којих је ту више од 1.600 изгубило живот. Укупан број дечијих жртава, по овом аутору, износи око 4.000.

Ни на том месту масовног геноцидног убиства деце у Сиску, у данашњој Хрватској не стоји никакав споменик или барем нека табла са натписом за сећање на хиљаде геноцидно уморене деце, већ велика модерна дискотека, у којој млади уживају у музици, плесу и уобичајеном проводу, у животу.

Текст је извод из студије „КАДА МРТВА УСТА ПРОГОВОРЕ – О Србоциду хрватске државе 1941-1945.“ која ће бити представљена на предстојећем Сајму књига у Београду, 2023.