Искра, 12.2.2016, Друштво „Пребиловци“: Скупштина Србије да усвоји Декларацију о геноциду над Србима

Насловна страна Декларације о геноциду [2011] Извор: Удружење Јасеновац – Доња Градина

У образложењу за овакав захтјев наводи се да Србија има морални дуг и обавезу према жртвама свога народа и садашњим и будућим српским генерацијама да учини све да се успостави и трајно сачува сјећање на жртве геноцида, као што то чине јеврејски и јерменски народ.

„Почетак исправљања неправде према жртвама и спирање срамоте треба да буде званично усвајање декларације о геноциду у овој 2016. години, коју би требало посветити жртвама као 75. години од почетка геноцидног страдања Срба у НДХ, коју треба прогласити за геноцидну творевину“, наводи се у тексту.

У образложењу се наводи да на основу те декларације треба донијети и одговарајуће позитивне прописе који би обезбиједили поштовање жртава геноцида, успостављање културе сјећања на њих са јасним обавезама државе у томе.

„Свакако треба зауставити и даљи прогон ћирилице, јединог писма српског језика, која је била прва жртва окупационог режима Аустроугарске 1915. године и прва жртва геноцидног режима НДХ у априлу 1941. године“, наводи се у образложењу захтјева.

Истиче се да би требало, прије свега, обезбиједити да тема геноцида над Србима уђе у школске програме историје и општу културу сјећања, те да српске жртве геноцида добију свој посебан споменик у Београду.

Наводи се да би требало одредити посебан дан сјећања на Србе страдале у овом геноциду, а као приједлог се помиње почетак августа, како би се тиме спојило сјећање на Илиндански покољ и жртве „Олује“.

Ово удружење наводи да би Србија требало да дипломатски и материјално помогне да се обезбиједи поштовање жртава геноцида свога народа и на простору Хрватске и БиХ.

„Без успостављања културе сјећања на жртве геноцида ми се не можемо сматрати озбиљним народом и друштвом, нити можемо очекивати да са нас спадну притисци и уцјене који су довели да нас – жртве прогласе извршитељима геноцида“, наводи се у захтјеву.

Подсјећа се да је страдање српског народа у НДХ најтрауматичнији догађај у српској историји који има обиљежје геноцида – и по намјери, и по правним актима, и реторички кроз мржњу, и масовним, и појединачним свирепим убиствима Срба, и покатоличавањем, и присилним пресељавањем, чему је било изложено цјелокупно српско становништво на већем дијелу данашње територије Хрватске, цијеле БиХ и на подручју Срема.

„Сматрамо да су поменуте геноцидне радње спроведене над више од половине, или над више од милион Срба у тој злочиначкој државној творевини“, наводи се у тексту, уз напомену да је геноцид у НДХ извршен и на Јеврејима и Ромима.

У тексту се напомиње, да су у НДХ почињена етничка масовна мучења, убиства, прогони и одвођења у концентрационе логоре, у којима је од Госпића, преко Јадовног, Пага, у личким и далматинским јамама, Јасеновцу убијено више од 600.000 Срба, а постојали су логори и за српске свештенике као Даница у Копривници, као и логори за дјецу – Јастребарско, Сисак, Ливно.

„Геноцид је оставио трајне и трагичне посљедице на српском народу, које ће се осјећати вековима – друштвене, државно-историјске, демографске, социјалне, привредне… Он остаје трајно и битно обиљежје српске историје и будућности“, наводи се у тексту.

Додаје се да је једна од најтежих посљедица овог геноцида и начин распада југословенске државе, 1991/1992. године, на штету српског народа, те оцјењује да је геноцидно етничко чишћење Срба са подручја Хрватске и дијела БиХ, у рату 1991-1995. године и послије тог рата, у узрочно-посљедичној вези са геноцидом у НДХ.

Оцјењује се да комунистичка власт није дозволила ексхумације и достојну сахрану српских жртава, као ни осталих жртава, из Другог свјетског рата и да на већини мјеста страдања нема спомен-обиљежја, а да су у току посљедњег рата она која су постојала у ФБиХ уништена намјерно, што је случај са Пребиловцима.