Искра, 7. 2. 2025, Владимир Умељић: Ах, тај непролазни Динко

Др sci. Phil. др Владимир Умељић Фото: Печат

Динко Грухоњић је добитник немачке „Награде за људска права“ града Вајмара, као што су обзнанили немачко „Друштво за угрожене народе“ (GfbV) и „Репортери без граница“ (RSF).

Чиме је он заслужио ову награду? Тешко је себи замислити да је разлог био његово „лепо име“ – Динко, као Динко Шакић“, како је он то не тако давно у Дубровнику уз осмејак обзнанио.

Листа заслужних јавних активности овог професора Универзитета у Новом Саду је позамашна и сасвим по укусу западних дародаваца. Тако нпр. јавност сазнаје о једном актуелном (удруженом) пројекту а наравно у служби виших циљева (Јелена Чалија, ИСКРА, 30.01.2025):

„…Више јавних личности из наше земље обратило се отвореним писмом челницима Европске уније тражећи од њих да одлучније подрже слободну, демократску и европску Србију, како су навели, односно да се више укључе у унутрашња политичка питања у нашој земљи.

Позвали су се у писму и на студентске протесте, и на ’криминални режим‘ у Србији, упозорили на ’проруске паравојне формације‘, јер ваљда обраћање без ’малигног руског утицаја‘ и није вредно пажње Европске уније. И коначно, изразили забринутост за безбедност читаве Европе – због Србије и режима Александра Вучића.

Писмо су потписале 44 јавне личности, међу којима су професори универзитета Дубравка Стојановић, Весна Ракић Водинелић, Биљана Стојковић, Динко Грухоњић, академик Душан Теодоровић, уметници Биљана Вилимон, Горан Марковић, Бранислав Трифуновић, Стеван Филиповић, Душан Петричић, новинари Дубравка Марковић, Ана Хегедиш Лалић, Јелка Јовановић, Љубодраг Стојадиновић, Петар Пеца Поповић, писац Марко Видојковић, музичар Марко Шелић Марчело.

Оно је послато председници Европске комисије Урсули фон дер Лајен, европском комесару за проширење Марти Кос, амбасадору ЕУ у Србији Емануелу Жиофреу, известиоцу Европског парламента за Србију Тонину Пицули…“

Слобода мишљења и говора је висока цивилизацијска вредност, то наравно знају и „НАТО-демократије“, које је врло ангажовано форсирају, подржавају и награђују, нарочито тамо где је она угрожена, као што је то већ у принципу случај код Срба.

Крунски доказ угрожености слободе говора је управо овај проглас наведених српских интелектуалаца и уметника, који жестоко осуђује дотичну угроженост и то чине у јавним, етаблираним медијима а не потајно штампајући и кришом делећи неке летке по мрачним сокацима.

Да се ту марљиво шире големе дезинформације („проруске паравојне формације у Србији“), тја, свака салата захтева зачине, зар не? Но можда је то било само хумористички замишљено, као када је Динко Грухоњић својевремено у Дубровнику поменуо свог имењака Динка Шакића, масовног убицу хрватске државе 1941-1945. а искључиво у контексту његовог „лепог имена“.

То је иначе сасвим на линији врлог „Друштва за угрожене народе“ (GfbV), које је у деведесетим годинама прошлог века, када је издисала друга Југославија (не повратило се!), од самог почетка кризе неуморно затрпавала немачку јавност „сазнањима“ о „српским масовним убицама, геноцидним злочинцима, систематским силоватељима и етничким чистачима“.

Тако да сам у то време при једној јавној расправи у Берлину предложио да они промене име у много адекватније: „Друштво за угрожавање народа“. Но шта се друго може очекивати од припадника једног народа, који је велики британски хуманиста Сер Питер Јустинов окарактерисао на следећи начин („The Europeian“, Лондон, 10.06.1993):

„Срби… И животиње користе своје ресурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу!“

Ако ништа друго, Динко Грухоњић и његови истомишљеници га барем донекле оповргавају, барем онолико, колико им „угрожена слобода говора и малигни руски утицај у Србији“ то дозвољавају.

Можда ће они једног дана критиковати прогањање и незавидни усуд Џулијана Асанжа и Едварда Сноудона, и подржати њихову слободу говора, мада највећи део времена практиковану у (западним) затворима и (источном) изгнанству, ко зна?

Можда ће Грухоњић и тада демонстрирати свој, у међувремену у јавности добро познати смисао за хумор и довести аудиторијум до смеха, као што је својевремено успешно учинио у Дубровнику (Теодора Костић, ИСКРА, 22.03.2024):

„…Баш такав нови случај збио се када је у јавности објављен снимак дела говора Динка Грухоњића на прошлогодишњем фестивалу ’Ребеду‘ у Дубровнику, који је и ове године изазвао бурне реакције због изјава говорника из Србије.

Очигледно је да је снимак обрађен, да су неки делови исечени, али се јасно чује и да се гост из Србије пред хрватском публиком жали што долази из Војводине, односно што је тај део остао у саставу Србије након распада Југославије.

’Ми смо једини остали са Србијом, ни криви ни дужни, па су ми чак измислили име Сабахудин. Иако ја имам једно лепо име – Динко, као Динко Шакић‘, рекао је Грухоњић уз осмех.

Ово поређење са управником концентрационог логора Јасеновац изазвало је смех међу хрватском публиком, али су се у Србији нашли они који немају слуха за пошалице на рачун страдања српског народа…“

Но тиме његов смисао за хумор још није био исцрпљен, тако он кометарише: „U Dubrovniku, кao drugo – i najvažnije – ja sam se sprdao sa nacionalistima koji su mi nadenuli ime Sabahudin. Pa sam im rekao da nije bilo potrebe da se trude, pošto se već zovem Dinko, kao Dinko Šakić.“

Остало је додуше отворено, да ли се он тако ведро спрдао са национализмом свог имењака Шакића или пак са још неизбројаним стотинама хиљада жртава Србоцида хрватске државе 1941-1945, као и десетинама хиљада жртава геноцида над Јеврејима и Ромима, за које је дотични саодговоран?

Желео бих на овом месту да се позовем на сопствену слободу мишљења и говора, као и на потпуно одсуство смисла за (такав) хумор и да га питам – да није он којим случајем мишљења да га осим истог имена са Шакићем спаја то спремно и виспрено спрдање и шаликање, које помаже да се поднесе монотоно сивило свакидашњице?

Погледајмо кратко како је та свакидашњица изгледала у геноцидној хрватској држави 1941-1945, у времесваког сећања вредне активности Динка Шакића.

Овде извод из сведочења једне преживеле мученице Јасеновца, по имену Ксенија Зелић Јовановић, рођена 1925. у Сплиту (објављено у: Владимир Умељић, „Када мртва уста проговоре“ (О Србоциду хрватске државе 1941–1945), Прометеј, Нови Сад, 2023):

„…Једна сцена се редовно понављала, ми радимо на пољу а онда прва од нас прошапуће: ’Ево их!’ и онда се појављују Макс Лубурић, Динко Шакић, Андрија Артуковић, како кад, главешине на коњима, иза њих наоружана пратња, усташе
(…)
Дођу на око двадесет метара од нас, зауставе коње, ћуте и гледају нас, тако и по пола сата…
(…)
И – знало се, сутра је ликвидација, одабрали су
(…)
Једном, то никада нећу заборавити, радимо ми на пољу (…) долази један старији усташа, можда око педесет година, то је за нас био стар, седи у чезама са два коња (…) Ћаћић се звао а прати га 5-6 наоружаних усташа у њиховим жутим, браон униформама и још 5-6 у другачијим, зеленим, сивкастим… (…) Такве су им панталоне, другачије, а горе само кошуље, заврнути рукави (…) грмаљи, двометраши, за појасима каме (…) Ми претрнуле, мени не знам зашто иде кроз главу – Херцеговци… (…) Овај старији викну: ’Наступ! Јеврејке на једну страну!’

Раздвајају мајке од ћерки, моја другарица Сидонија хоће код мајке, да заједно (…) Једна мала, мршава, четрнаест година, пружа руке ка мајци, пада на земљу и пузи, хоће да љуби чизме усташи, само да је пусти да умре заједно с мајком… (…)

Овај је шутира оним тешким чизмама, једном, двапут, трипут (…) њено лице обливено крвљу, одбацио је ударцима у неки поток, који је ту текао, она пузи назад, хоће мајци, цвили, трза се…
(…)
Одведоше их, недалеко, изгубисмо их са видика (…) Није прошло ваљда ни двадесет минута, усташе се враћају (…) Они грмаљи, крваве каме за појасом, чакшире испрскане крвљу, исти израз лица, очију (…) ничег људског у њима, ничег… (…) До мрака смо ћутале, нисмо проговориле ниједну реч
(…)
Како Српкиње, тако су и Јеврејке ћутке одлазиле на клање (…) Није то била храброст, није био кукавичлук, човек некако одрвени (…) То не може нико схватити, ко тамо није био (…) свакодневно ужас, сваког тренутка можеш да изгубиш главу…
(…)
Само Наступ! Српкиње лево, Јеврејке десно! Или свака пета напред!’ и – нестану.
(…)“

Ускочка шума: Рекогнистицирање дела логорских јама Фото: Вечерње новости, књига „Концентрациони логор Јасеновац“, Антуна Милетића

Може ли Грухоњић и на ово да се смеје и да каже: „Ја имам једно лепо име – Динко, као Динко Шакић“ и потом да ужива у смеху хрватске публике? Шта би потом било само консеквентно  очекивати, да ли да данас сваки Вјекослав (као Лубурић), Анте (као Павелић и Старчевић), Мирослав (као фра Сотона Филиповић), итд. блажено помињу „лепа имена“ ових монструма, nolens volens као једну врсту успутне, ноншалантне, гмижуће апсолуције?

Но лепоимени Грухоњић наилази и на разумевање, и то не само код горе поменутих српских интелектуалаца и уметника, већ и код колега – саопштење подршке његовој „дубровачкој хуморески“ потписали су професори и асистенти Одсека за медијске студије на којем Грухоњић предаје, а придружило им се и око 80 студената (од укупно више од 5.000 колико их студира на Филозофском факултету у Новом Саду), тако јавља „ОКО“, 02.04.2024.

Од каквог је значаја примедба историчара и редовног професора Факултета за медије и комуникације Предрага Марковића, који с правом каже да бисте на сваку шалу о нацизму у Аустрији и Немачкој летели с посла: „Тамо нема шале са нацизмом, замислите тамо професора који каже:

‘Ја сам Адолф, то су ми дали по Хитлеру ха-ха-ха’“

Мишљења сам да је то од врло великог значаја, из простог разлога, јер је свака правна држава дужна да штити свој уставни поредак (хуманизам, историјску истину) у истој мери као и слободу мишљења/говора, јер слобода која се изопачи у једну врсту идеолошко-екстремистичке анархије, није више слобода.

Другим речима, толеранција не може да толерише интолеранцију, оне се једноставно међусобно потиру. Не мислим уз то, нажалост, да би имало икаквог смисла подсетити Грухоњића на принципе основне људске емпатије, на пијетет према огромном броју невиних и беспомоћних жртава Холокауста, Самударипена и Србоцида злочиначке хрватске државе 1941-1945. и њених нељудских убица.

Као и на императивну, суштаствену потребу да нико никада више не сме некажњено да заурла: „Наступ! Српкиње лево, Јеврејке десно! Или свака пета напред!“ Па ма колико лепо име тај носио – Динко, Анте, Вјекослав, Мирослав…

Dr sci Phil. др Владимир Умељић