Искра, 9. 11. 2022, Владимир Умељић: Знају ли револуционари шта је то револуција [из Архиве]

ЈБ Тито, В. Бакарић, С. Крајачић Стево Фото: Архива, Вечерње новости

Мало мало па се у приватним разговорима, али и у јавности код нас, човек сусреће са носталгичним евокацијама „наше човекољубиве пролетерске револуције“ и „родољубиве и бескомпромисне ослободилачке борбе против окупатора“, са чежњом за „херојском комунистичком прошлошћу“ и призивањем „хуманистичке класне правде и једнакости, братства и јединства“.

Неоспорно је да су комунистички вођени партизани ратовали, али зар је то време заиста било тако пречисто, зар је том борбом и још више вољом великих сила створена Титова Југославија заиста била једна „кућица у цвећу, трава око ње“?

Очигледно је недовољно суочавати горљиве носиоце ових ставова са исто тако непобитним историјским чињеницама, колико неправде и зла, сплетки, подлости и издаје, пљачки и отимачина, растурених породица и уништених егзистенција и – масовних убистава невиних носи тај део њихове генерације на савести.

Један проблем се, као што је познато, тешко може решити, докле год се не разуме његова суштина, корени, условљавајуће околности. У конкретном случају, најједноставније је почети питањем, да ли су они икада размишљали о питању – шта је то заправо револуција?

Може се поћи од тога да они, знајући то или не, следе дефиницији политичких или социјалних (а не индустријских, културних, уметничних, научних, религиозних, итд) револуција, које представљају „кризне и по правилу насилне трансформационе процесе стављања ван снаге свих до тада важећих законских и конституционалних процеса одлучивања у једном друштву, уклањају са власти дотадашњу и инсталирају једну нову владајућу елиту у (најчешће) једном новом политичком систему“. (Ulrich Widmaier, Revolution/Revolutionstheorien. In: Everhard Holtmann (Hrsg.): Politik-Lexikon. 3. Auflage, Oldenbourg, München, 2000).

На страну то, да ни ова дефиниција не може да оправда сва пратећа зла револуција, но легитимно је питање – шта је заправо херојско или чак хуманистичко у насилном уклањању са власти једне и инсталирању друге владајуће гарнитуре?

Која револуција у историји је још донела правду и једнакост, братство и јединство?

Трезвени историчар, наиме, који успе да се ослободи шаблонског начина размишљања, не може а да не закључи да је, како нпр, при Француској (1789-1799) или Октобарској револуцији (1917) итд. увек била препознатљива иста шема – шака свесних је повела гомилу угрожених, незадовољних, унесрећених, тј. овако или онако, мада пре свега политичко-економски „у ћошак сатераних“ људи и њиховом крвљу платила сопствени успон ка власти, привилегијама и благостању.

Другим речима, дефиниција политичке или социјалне револуције је само замаглила и потиснула првобитно значење овог латинског појма revolutio, што значи перманентно, увек исто окретање (или вртење у круг), када је дакле пут напред истовремено и пут уназад, који од 15. века налази своју примену у астрономији и означава предодређене путање небеских тела, тако код Коперника (Nikolaus Kopernikus, De revolutionibus orbium coelestium, 1543).

Могу ли наши комунистички носталгичари да живе са спознајом, да је и њихова политичка тј. социјална револуција непревидиво следила истим законитостима као и све друге, исто тако ишла преко лешева а да би породила једну нову доминантну номенклатуру у друштву?

И да они нису одсудно променили историју света, већ су се само окретали, вртели у бескрајном кругу, служећи тада актуелној „шаци свесних“ и њиховим себичним интересима?

Сигурно, тој „шаци свесних“ су првобитно припадали и ентузијасти тј. идеалисти, поштени и самопрегорни, етички и морално мотивисани људи, али идеолошка заслепљеност и следствено сопствена примена „легитимне, јер револуционарне“ силе је, као прво, смртоносни отров за све позитивне параметре људског размишљања и делања и, као друго, на дуге стазе мислећи и само властољубиви и користољубиви део њихове групације се увек и врло ревносно старао да на њих правовремено примени правило: „Револуција ждере своју децу“.

Оба ова аспекта могу да потврде Троцки, Тухачевски, Че Гевара, Иво Лола Рибар…

Истовремено, сигурно да нико нема право да оној маси угрожених, незадовољних, унесрећених, тј. овако или онако, мада пре свега политичко-економски „у ћошак сатераних“ одрекне право на отпор, на борбу за бољи, достојанственији живот.

Чињеница је, међутим да су они за „шаку свесних“ увек били само „потрошни материјал“ или, слободно по Лењину, „корисни идиоти“.

Рафик Шами, највећи сиријски писац данашњице, који је пре много година као дисидент био приморан да напусти своју земљу, да би спасао главу, о томе пише (Rafik Schami, Sophia oder der Anfang aller Geschichten, Carl Hanser Verlag, 2015):

„Сви ти млади људи, који желе револуцију, да би и ми људски, достојанствено и слободно живели, сви они умиру млади, још пре него што револуција под вођством нових професионалних преступника победи старе истрошене преступнике.

То је увек било тако и биће.

Наивни борци утиру пут својим огромним самопожртвовањем, поравњавају брегове и асфалтирају широке улице својим сузама наде а онда се њима довозе преступници са трубама и заставама, улазе у градове и захваљујући громогласном клицању масе глупих људи падају у транс и заиста почињу да верују, да су богови.“

Српски комунистички носталгичари би додуше, и то с правом могли да наведу, да се то дешава и при револуцијама у другим областима, као што је то било јединствено, ни са чим упоредиво Христово ослобађање човека за слободу а без трунке насиља, и да наведу следствени цезаропапизам, комерцијалну распродају Христовог опроштаја грехова, инквизицију, „лов на вештице“, крсташке походе…

Али да ли је оправдање за криминалца, када каже – ја сам додуше лопов, али и други краду? Независно од тога, да је њима увек тешко падало и да помену религију, осим као „опијум за народ“, а лако да скандирају својим „боговима“: „Ја најволим Тита свога и ратујем против Бога!“.

Не, они не прибегавају таквим поређењима, већ и даље величају „нашу човекољубиву пролетерску револуцију“ и „родољубиву ослободилачку борбу против окупатора“, са чежњом за „херојском комунистичком прошлошћу“ и призивањем „хуманистичке класне правде и једнакости, братства и јединства“.

У принципу је увек лековито, у конкретном случају је међутим очигледно недовољно или барем врло упитно, колико је делотворно суочавати људе, који су остварили тако драстичну замену вере идеологијом, са доказаним историјским чињеницама.

Но, то никада не може шкодити (историјски извори цитата код аутора):

О „родољубивој и бескомпромисној ослободилачкој борби против окупатора“

Подсетимо се на – касније у послератној историографији сасвим у смислу „револуционарног патриотизма“редефинисане – комунистичке демонстрације у Београду 27. марта 1941, која је заправо била организована против официрског пуча и раскидања пакта са Хитлеровом Немачком (подвучено од стране аутора):

„У петак увече су покушали комунисти, којима су се придружили и понеки ученици и студенти, да упркос полицијској забрани одрже једну демонстрацију. Полиција их је у томе спречила, те су комунисти данас издали један летак, у коме пребацују новој Влади да води народ у рат, само да би помогла империјалистичкој Енглеској.”

Већ при мобилизацији за Априлски рат, комунистичко вођство дели својим члановима, следбеницима и симпатизерима летке, у којима их инструише и позива на саботажу напора за одбрану Југославије и на сарадњу са свим сепаратистичким националистичким групацијама:

„Југославија мора бити распарчана на њене саставне делове (…) дезорганизујте отпор југословенске војске стварајући конфузију међу официрима и војницима. Сакупљајте оружје и сакривајте га на сигурном месту, за каснију употребу. Пружите сваку подршку усташкој, македонским, албанским и другим националистичким организацијама, при њиховим напорима да што брже сруше садашњи режим (…)“

Наравно, када је Адолф Хитлер без објаве рата напао Совјетски Савез, и југословенски комунисти су се латили оружја (одговорни доносиоци одлуке: Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић Темпо, Иво Лола Рибар, Сретен Жујовић и Иван Милутиновић).

Сигнал за тај чин је донела директива московске Коминтерне од 22. јуна 1941:

„Апсолутно је есенцијално да употребите сва средства и подржите борбу совјетских људи. Морате почети с покретом под паролом „Уједињеног народног фронта“, који ће се борити против немачких и италијанских фашистичких бандита (…)”

Корисно је поменути још једну илустративну епизоду из Титовог ратног времена.

У пролеће 1943. долазе у Берлин све чешће извештаји, по којима Тито тражи пут и начин да се нагоди и споразуме с нацистима, да би се – са том залеђином – обрачунао са српским четницима.

Немачки посланик Kasche јавља из Загреба:

„Постоји могућност да Тито са својим присталицама обустави борбу против Немачке, Италије и Хрватске, да се повуче у Санџак и тамо обрачуна са Михаиловићевим четницима (…)”

Он потом предлаже 17. априла 1943: „Посматрајмо пасивно борбу између Тита и Михаиловића, нека исцрпе међусобно своје снаге и тако спрече нарастање жеље за једним општим устанком међу Србима, која би се остварила (…) када би се они ујединили и заједно кренули на нас (…) А пошто смо ми о дешавањима код Тита све време добро обавештени, скоро да не постоји нека могућност да будемо преварени (…)”

Извештаји о мисијама специјалне немачке јединице „Бранденбургер“ потврђују штавише Титове преговоре са нацистима, садрже и једну занимљиву епизоду, покушај нациста да га у рано пролеће 1943 – после одустајања од преговора са немачке стране – заробе или убију:

„Тако је у фебруару 1943. дошло до преговора између Титових изасланика и нацистичког представника проф. Биргера (Bürger). Тито је замолио за састанак и свечано обећао да ће моментално обуставити сваку опструкцију и сваки вид отпора против Немачке, уколико му се гарантује преузимање власти на територији читаве бивше Југославије, наравно, под контролом и врховном влашћу Трећег Рајха.

Хитлер је, међутим, био изузетно наклоњен хрватском поглавнику Анти Павелићу, те је тако пала одлука да се Тито зароби или убије. Операција је ишла под именом „Заштићена дивљач“. За то је била задужена чета специјалаца („Бранденбургер“), под командом поручника Керна, уз подршку једне јединице СС-падобранаца. Акција је извршена 16. априла 1944. у околини српског градића Дрвара, у Босни, и завршила се неуспехом”.

О „човекољубљу“

„Примери свирепости Титових комуниста су „пасја гробља“ у Црној Гори и „лева скретања“ у Источној Херцеговини, у зиму 1941/42. Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942.“, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра 08. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“. У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. од бољшевичког терора.

На Бадњи дан 1942. црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакрирали 240 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крст (убили су, дакле и пса, иначе верног пријатеља породице Мандић, која је такође ту страдала), те оставили натпис: „Ово је пасје гробље“. Родбина није могла да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно били унакажени и без појединих делова тела. „Њихова је једина „грешка“ била, што нису прихватили безбожни комунизам“ (…)

Њихова убиства су била свирепа (…) Један од главних егзекутора Срба Владан Мићић из Пожеге сведочио је како су убили преко 400 особа у Ужицу: „Неке сам убио и маљевима“, рекао је.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима Катастарске управе и Соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод Среског начелства нађене људске очи и просут мозак. Главни егзекутор је био Милан Бата Јанковић, који је на левој руци симболично носио црвену рукавицу без прстију а убијао је чекићем. Он је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих српских комуниста Милоша Минића (касније јавни тужилац при монтираном процесу против генерала Драже Михаиловића, прим аутора).

Само почетком децембра 1943. године 2. пролетерска и 5. крајишка дивизија на свиреп начин су у области Прибој-Рудо убиле близу 200 српских цивила. Ево једног примера из лекарског налаза, сачињеног по одласку партизана: Илић Војислава, чиновник поште у Прибоју, стара 20 година, ћерка среског начелника Милована Илића, убијена у Рудом од стране партизана. Њен леш унакажен. Руке избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости, од колена до бедара, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана. Милован Ђилас је лично изјавио, да су људи убијани маљем, као говеда .“

О „класној правди“:

„Масовна стрељања 1944-45: Ознине „Књиге стрељаних“

Комисија је до сада пописала 25.000 стрељаних људи у Србији, процењује се да ће их бити „више десетина хиљада“ (…) Ово тужно поглавље историје Србије почело је септембра 1944 а тек 65 година касније држава је смогла снаге да, доста стидљиво, успостави „Државну комисију за проналажење и обележавање свих тајних гробница, у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12. септембра 1944. године“, чији је задатак да утврди тачан број жртава и попише ове гробнице.

Комисију је Влада основала 09. јула 2009. а тек 29. априла 2010. донела је одлуку о скидању ознаке поверљивости са спискова стрељаних без суђења (подвучено од стране аутора). Након тог датума, чланови Комисије су добили прилику да претражују архиве, па су тако у архиви БИА пронашли Наредбу бр. 1253 од 18 маја 1945, којом тадашње Министарство унутрашњих послова Демократске Федеративне Југославије прописује, да локације свих гробница „народних непријатеља“ постану тајна.

Према документима, до којих је дошла Комисија, стрељања су била планска, по директивама тадашњег војног и партијског врха, уз постојање детаљних спискова политичких и класних непријатеља, које треба ликвидирати. Многи од тих спискова су пронађени. Разлози због којих су партизанске јединице, како је Комисија утврдила, без суђења стрељале људе и бацала тела у необележене гробнице, углавном су били идеолошки (…)

Међу жртвама, како се види у откривеним списковима, била су и деца, уз чија имена је било уписивано да су били припадници покрета неистомишљеника, као нпр. „Д М:“, што је значило да су припадници, симпатизери или најчешће само чланови шире породице припадника Југословенске краљевске војске у отаџбини, чији командант је био ђенерал Дража Михаиловић

Међу стрељанима је било и много жена, уз чија имена је најчешће било уписивано „шпијунка“, „јатак“ и „проститутка“. Докази да је некада мотив за убијање био и безочно користољубље, налази се у списковима жртава, поред чијих имена је тачно наведена и њихова имовина, која је касније, како су утврдили законски наследници жртава, прешла у руке тадашњих моћника (…)“

Генерали Коча Поповић и Пеко Дапчевић изјавили су 28. октобра 1944. да „правда укључује освету“. Не треба много домишљатости да се закључи шта та освета значи у једнопартијском систему (…) Искључено је да је све то могло да прође без одобрења Броза (подвучено од стране аутора).“

О искуственом исказу „Револуција ждере своју децу“, као делу „херојске комунистичке прошлости“.

Историја је забележила и брутално прогањање/мучење/убиства комунистичких неистомишљеника, као што је било оснивање „стаљинистичког гулага за стаљинисте“ 1949. на Голом отоку после резолуције Информбироа (одговорни доносиоци одлуке: Тито, Крајачић, Кардељ, Ђилас, Ранковић, Капичић, Раштегорац, итд.), са пар десетина хиљада заточеника и дојучерашњих сабораца (највећим делом Срба).

Као што се види, како горе цитирана одлука у корист Стаљина 1941, тако и ова одлука 1949. против Стаљина, представљале су заиста једну врсту демонстрације српско-хрватског комунистичког „братства и јединства“.

Закључно само пар речи о неопходности нaционалног измирења, што је апсолутно тачно и примерено, и о примедби да овакви текстови продубљују поларизацију и подјарују нетрпељивости, што је апсолутно нетачно и непримерено.

Јер на основу чега се измирити, ако не на основу истине?

Њој припада, наравно, и чињеница да је и у редовима комунистичких противника у Другом светском рату било злочинаца, али и да је послератна југословенска историографија била заправо једна самосвојна комунистичка иконографија, која мора да коначно одбаци тај деценијама нагомилавани баласт глорификованих извртања и претеривања, замагљивања и лажи.

Данас би то, иначе, било много лакше него у оним послератним деценијама и то не само јер је тада требало свакодневно заслужити привилеговани статус, финансијске предности и заштиту система, као и осећај (и фактично стање) надмоћи у односу на масу људи изван партијско-државне хијерархије. Требало је безодморно и јавно стављати на пробу, оправдавати и доказивати своју безрезервну и заслужену припадност доминантном, јер победничком и владајућем револуционарном клану.

Ту врсту „присиле групе“ Рафик Шами види на следећи начин, о коме такође вреди размислити:

„Неће доћи до промена у друштву докле год се не разбије структура клана, која нас телесно и духовно поробљава. Она се заснива на послушности и лојалности, и не мари за демократију, слободу и људско достојанство. Она је као гљивица, која продире свуда и разара све.

Шаргарепа и корбач.

Та структура нуди мало наклоности за мало достојанства и ми клизимо низ једну стрму раван у дубину, тражимо срећу задовољавајући само још своје инстинкте. На крају, на дну тог клизишта не постоји више људско достојанство. Човек је још само задовољни роб предводника клана и срећан, јер још увек није ухапшен.“

Данашњи заговорници овако структурираног система морају значи да размисле о питању, знају ли они уопште шта је то револуција? Наиме, перманентно, увек исто окретање (или вртење у круг), када је дакле пут напред истовремено и пут уназад.

И – за њега се путарина плаћа слободом и људским достојанством, онечовечењем не само жртава система, већ и његових носилаца. То важи за сваки такав систем, без обзира који му се „изам“ пришивао – комунизам, капитализам, милитаризам, апсолутизам, нацизам, фашизам…

Остаје међутим да важи аксиоматична чињеница, да нити је оправдање, нити решење проблема, када криминалац каже – ја сам додуше лопов, али и други краду. Упитно је да ли је тај српски револуционарни клан заиста разбијен, али он више није нити победнички, нити владајући. А ни револуционарни.

То би сви његови носталгични опеватељи морали да коначно схвате и да прихвате, да се до преко потребног националног измирења може доћи само путем истине, ма колико она била ружна или болна.

Dr sci dr Владимир Умељић