Српски меморијал, Јадовно1941, Курир 4. 1. 2024, Одлазак Академика Србољуба Живановића (1933 – 2024): Ово не спомињи никоме, ако ти је стало до себе… [In memoriam]

Академик Србољуб Живановић (1933–2024) Фото: Глас Српске

Поводом годишњице од упокојења академика Србољуба Живановића понављамо текст објављен 2024, кратко подсећање на животни пут браниоца Св. Јасеновачких мученика, да памтимо.

Академик, професор и доктор Србољуб Живановић упокојио се 1. јануара 2024, у 90. години после краће болести у Лондону.

Рођен је 1933. године у породици железничког чиновника у Сарајеву. Вихор Другог светског рата је породицу Живановић као избеглице пронео кроз чак осам градова бивше Југославије, коначно их зауставивши у Београду.

Ниже разреде гимназије и малу матуру положио је 1948. године у Првој мушкој гимназији у Београду, а више разреде гимназије у Првој мешовитој гимназији у Земуну. Дипломирао је на Медицинском факултету београдског универзитета 1959. године као један од најбољих студената. 1964. године постао је један од најмлађих доктора наука у бившој Југославији. Своју професионалну каријеру посветио је анатомији, палеопатологији и биоантропологији.

Његова открића из области анатомије увршћена се у чувену Грејову Анатомију 1973. године. Изабран је за редовног члана Краљевског Антрополошког Друштва Велике Британије (Royal Anthropological Society of Great Britain), као и за члана Краљевског Медицинског Друштва (Royal Society of Medicine).

Био је члан многобројних међународних стручних удружења, као и члан Међународне Словенске Академије наука, културе, образовања и уметности, те Академије наука Републике Српске.

Највећи део свог радног века провео је као редовни професор на једном од најстаријих медицинских факултета на свету, Свети Бартоломеј на Универзитету у Лондону (Barts and the London School of Medicine and Dentistry, University of London). Био је гостујући професор на неколико универзитета у свету, укуључујући Универзитет у Оксфорду, као и универзитете у Србији, Босни и Херцеговини, Уганди, Зимбабвеу и Папуи Новој Гвинеји.

Аутор је преко 30 књига од којих је књига Болести древних људи постала приручник из области биоантропологије широм света. Објавио је преко 150 научних радова у стручним и академским часописима, укључујући и чувени журнал Nature са радом о Ђердапским скелетним серијама.

За свој рад одликован је многим домаћим и међународним наградама. Блаженопочивши Патријарх српски Герман, одликовао га је Орденом Св. Саве за антрополошка испитивања у Манастиру Копорин (мошти Св. Деспота Стефана Лазаревића).

За животно дело у унапређивању науке у пољу медицине одликован је престижном Маркизовом наградом Ко је Ко у свету 2020.године. У српској јавности остаће упамћен као члан форензичког тима који је 1964. године вршио ископавања масовних гробница у јасеновачком систему хрватских концентрационих логора смрти.

Остаје упамћен по свом неуморном залагању за утврђивање чињеница везаних за геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима за време Другог светског рата на простору Независне Државе Хрватске. Награду Растко Петровић добио је за књигу Јасеновац, а носилац је и меморијалних плакета и награда удружења преживеле деце логораша Јасеновца из Србије и Републике Српске.

Комунистичке опструкције

Током ископавања земних остатака и костура у Јасеновачком систему логора Србољуб Живановић наилазио је на озбиљне опструкције од стране тадашњих комунистичких власти. Касније је због притиска о објављивању укупног броја жртава, преко 700.000 људи, на основу чињеница и научног истраживања, морао да напусти СФР Југославију и настави се у Лондону, плашећи се за свој живот. Комунистичке власти одбиле су да објаве истраживања Комисије.

О томе, на шта је све налазио у Јасеновцу је записивао:

„Знате, то је рађено двадесет година по ослобођену логора и задах је био грозан. У лобањама су се налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану.

Још онда смо дошли до закључка да је близу двадесет одсто жртава живо отишло у гроб, што су страшна сазнања. Од ударца у главу могло се умрети на лицу места, али ако је маљ скренуо и није пробио лобању, створио велико унутрашње крвављење, то је могло одмах да однесе живот, а могло је да траје и више недеља па да жртва лагано умире. Они који су на тај начин страдали нису умирали неколико недеља, већ највише неколико дана, јер су то били тешки ударци, а жртве су биле бацане у јаме тако да је и то убрзавало умирање.“

Комисија је на простору усташког логора смрти Доња Градина вршила ископавања великих рака, односно масовних гробница у којима су масовно сахрањиване жртве које су довођене директно из села у којима су их усташе ухватиле, и одмах убијале код претходно ископаних великих рака.

Приликом ископавања је пронађен великих број личних предмета, као што су дечје флашице за млеко, златници, крстићи, што је указивало да, у логору смрти Доња Градина, починиоци злочина нису имали времена ни да опљачкају жртве, као и то да су масовна убиства вршена толико често да џелати нису имали времена за пљачку.

Два начина клања жртава

„ Јасеновачке жртве су клане или спреда, тако што им је пресецан гркљан, при чему се не повређују велики крвни судови па човек лагано умире крварећи некада и данима. Али ако се са стране засече један од великих крвних судова, великих артерија, жртва је моментално мртва. Било је и једног и другог начина клања у Јасеновцу.

„На два квадратна метра, површини једног просечног гроба, било је сахрањено у просеку двадесет седам људи, једни преко других. Када се истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек. Када год говорим о томе, па и у овом моменту, ја се потресем, а ја сам као судски антрополог свашта видео и навикнут сам на свашта. Онда можете замислити какав је то осећај био. Када видите цуцле, кантице за млеко, флашице…“

Резултати до којих су дошли шокирали су и саме чланове комисије:

– Прорачуне је вршио Антон Погачник који је уједно био и најстручнији. Њагова цифра је износила 730.000 убијених Срба, 33.000 Јевреја и 80.000 Рома. То је број иза кога смо могли да станемо на основу расположивих форензичких доказа.

Међутим, после рата је много тога уништено, урађено је све да се затру трагови злочина. Чак смо се и сами уплашили од тих цифара јер смо били свесни да су оне у стварности вероватно много више. Усташе су се саме хвалиле у званичним дописима Трећем рајху да су убиле милион и 400.000 Срба. Нацистички обавештајци су те цифре сматрали нереалним и процењивали су да је број убијених Срба у Јасеновцу између 900.000 и једног милиона.

Пристали да смање бројку убијених Срба

Одмах по потписивању извештаја крећу притисци на све чланове комисије, а Србољуб Живановић почиње да преживљава личну драму у страху за свој и живот своје породице.

– Константно смо имали притисак с врха да коначна цифра мора бити много мања. Дуго смо размишљали шта да радимо, али смо на крају потписали извештај у коме је стајало да је убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Мој потпис је био први, као председника комисије. Знали смо да су ти бројеви можда и мањи од реалних и због тога на даље смањивање једноставно нисмо могли да пристанемо.

Непосредно по повратку са ископавања, октобра 1964, пристао сам да дам ексклузиван интервју магазину НИН. Међутим, тај интервју није објављен ни после три недеље. Када сам одлучио да одем у Политику и да потражим новинара с којим сам причао добио сам одговор да он више не ради ту. Један од уредника у Политици дословно ми је рекао: „Ти никада ниси долазио овде, нити си икада давао интервју за било кога. Не помињи ово више никоме ако ти је стало до тебе, али и до свих нас осталих које позањеш“.

Побегао у Уганду, па у Велику Британију

Врло брзо после тог догађаја Живановићу је постало јасно да мора да побегне.

Предводио и Међународну комисију

Србољуб Живановић је 2000. године прихватио позив да предводи нову Међународну комисију за истраживање злочина у Јасеновцу. На основу расположиве документације и нових ексхумација та комисија је као коначну цифру утврдила да је у Јасеновцу убијено између 700.000 и 800.000 Срба, 23.000 Јевреа и више од 80.000 Рома.

– Колеге су ми јавиле да се на Институту распитују за мене, али и да је расписан конкурс да ми се нађе замена. Емигрирао сам у потпуној тајности пет и по месеци по завршетку ископавања и потписивања извештаја. Отишао сам у Уганду јер сам знао да ме одатле неће изручити у случају захтева Југославије. Тамо је био највећи Центар за медицинска истраживања у Африци.

Касније сам 1968. добио позив да одем Велику Британију и тамо радим као професор на Краљевској академији. Пристао сам без размишљања. У Југославију се нисам враћао све до краја осамдесетих година прошлог века. Тамо су ми ионако сва врата била затворена. Веровао сам и да ће моја породица бити сигурна све док се не будем вратио или појављивао у јавности са резултатима комисије. Управо зато су ти резултати остали скривени од очију јавности све до 1991. године.

Покушај атентата после повратка у Србију

Први повратак у Београд уследио је 1989. године, а следећи тек после 5. октобра 2000. године.

– Обишао сам свој стан у Земуну, срео се са породицом и пријатељима које годинама нисам могао да видим. Међутим, убрзо сам доживео покушај атентата. Возио сам Батајничким друмом када су ми отказале кочнице на ауту и свом силином сам ударио у аутобус из супротног смера. Само се пуком срећом нисам онесвестио од ударца, а у моменту док сам покушавао да отпузим из аута на њега налеће теретни камион. Возач камиона је побегао с лица места, а прву помоћ су ми указали путници и возач аутобуса. Увиђај је установио да су ми кочнице намерно онеспособљене, али је мој аутомобил мистериозно касније нестао иако је требало да служи као доказ у процесу против НН лица.

Камион који ме је ударио био је натоварен земљом да би силина ударца била што јача, а није имао таблице. Идентитет возача никада није утврђен. Пријатељи су ми убрзо јавили и да ми је стан поново озвучен, тако да сам одлучио да поново побегнем из земље. Нисам се враћао све до после 2000. године.

Комеморација академику Србољубу Живановићу у Лондону, 1. фебруара 2024. С лева удесно: Проф др Гидеон Грајф, Драгана Томашевић, др sci др Владимир Умељић Фото: Политика, Фондација за сећање на Јасеновац и Холокауст

Сахрана у Лондону

Сахрана Србољуба Живановића обављена је на православном гробљу у Лондону, а комеморације су одржане у Бањалуци, Београду и Лондону.

Поводом упокојења Академика Живановића, између осталих изјаве су дали:

Проф Др Владимир Лукић, почасни предсједник Удружења Јасеновац – Доња Градина:

Велики човјек великих дјела. Својим радом и посвећеношћу у борби за ширење истине о геноциду почињеним над нашим народом у НДХ, задужио нас је и обавезао да истрајавамо на путу истине. Цијењен и уважаван широм свијета, постао је један од најбољих амбасадора у историји.

Проф Др Драгољуб Ацковић, Генерални Секретар Европске Ромске Уније и народни посланик Скупштине Србије:

„ Академик Живановић је био велики борац за истину о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Та борба, трајала је од његове ране младости до последњих дана његовог живота. Начин, стил и резултати борбе увршћују га у плејаду великих ратника за истину о геноциду у НДХ.

Ми Роми, али и сви други који су страдали у другој Светској катаклизми, дугујемо му много и памтићемо га заувек. “

Проф Гидеон Грајф, израелски историчар, професор Оно колеџа, водећи истраживач Шем Олам института и Директор ГХ7 групе:

„Проф. Живановић је био продуховљен и савестан великан наше данашњице. Његов јасан и гласан став о страдању српског народа, је без икаквог страха и устезања, био надалеко познат.

Пратио је сопствену савест и моралне принципе по питању геноцида почињеног у Независној Држави Хрватској над Србима, Јеврејима и Ромима, те није ни одустајао од истине чак ни у моментима када је примао претње смрћу и проживљавао разне тешке околности. Његов глас је опомена ревизионистима и громобран колективног сећања човечанства, који је изгубио једног од великих интелектуалаца, а српски и јеврејски народ једног од највећих честитих бораца. Легат Проф Живановића ће остати увек са нама. “

Грофица Џини Тоски Марацани Висконти, члан Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу:

“‘Човјек за сва времена’ не би требао никада да оде. Проф. Србољуб Живановић је био управо таква врста личности . Тргао је од заборава сјећање на јасеновачки логор смрти, као и преживеле логораше. Одржавао је Културу Сећања са највећим пијететом, одмереношћу и побожношћу чак и кроз тешка времена, супротстављајући се (Не)култури Заборава које су многе силе покушавале да претворе у Заборављени Геноцид.

У име свих оних који су били заточени, али и они који још увијек леже у масовним гробницама највећег српског подземног града, Доње Градине, морамо захвалити и памтити проф. Живановићев константни рад.“

Др Владимир Умељић је изјавио да у погледу истраживања јасеновачког система хрватских концентрационих логора смрти, професору Живановићу није донела само поштоваоце већ и противнике.

“Овде се не мисли на легитимне разлике у мишљењу већ о ниским и недостојним нападима и увредама, које су, што је зачуђујуће, долазиле превасходно са српске стране. Проф. Живановић је достојно истрајавао на овакве тешко схватљиве нападе што је само сведочило о његовој моралној надмоћи. Тиме он остаје узор свима онима који долазе после њега и који мисле добро свом народу“, истакао је др Умељић.

Добрила Кукољ, предсједница удружења бивших логораша Другог свјетског рата из Бања Луке, преживело дијете логараш Јасеновца:

„Наше удружење дугује велику захвалност проф. Живановићу који је потенцирао питање жртава НДХ у јавности, и који није одустајао да се истина сазна. Захваљујући њему успели смо овјековечити и нашу борбу у виду Декларације, коју је донела Међународна Комисија за откривање истине у Јасеновцу, а коју је наша Скупштина усвојила 2015. године. Тиме смо ми, преживели, добили утјеху да се стравични злочини над нашим народом у НДХ неће заборавити. “

Академик Василије Крестић:

„Проф Живановић је један од ретких и изузетно часних људи који је имао храбрости да и у веома кризним временима, када се о геноциду морало ћутати, говорио своја сазнања која је стекао испитивањем на терену о броју српских жртава најсвирепије убијених од хрватских усташа у геноциду у НДХ. То је личност која заслужује свако поштовање и његовим нестанком осетиће се велика празнина баш у време када ревизионисти злонамерно и тенденциозно, безочно и бескрупулозно, смишљено раде на умањивању стравичног злочина који се десио над Србима у НДХ. “

Гојко Рончевић Мраовић, преживјело дете логораш Јасеновца, директор института Дијане Будисављевић:

„Са великим жаљењем смо примили ову тужну вест да се наш велики пријатељ и истраживач јасеновачког злочина који је упознао светску јавност са овим чињеницама, јуче упокојио. Веома је добро познато да је жртвовао своју сопствену егзистенцију да би српском народу и свету обзнанио усташке злочине. Из овог разлога, ми, преживела деца усташких логора смо дубоко захвални, јер је мало било оних коју су били храбри као проф. Живановић. “

Др Душан Басташић, предсједник УГ Јадовно 1941, Бања Лука:

„ Својим истраживачким радом ставио је неизбрисив печат на истину о страдању наших предака и сународњака а својом посвећеношћу и истрајношћу до последњег дана је бранио ту истину од нарастајућег ревизионизма. “

Драгана Томашевић, директор Фондације за сећање на Јасеновац и Холокауст:

„Била нам је неизмерна част бити под вођством доајена српске борбе да се истина о геноциду над Србима не само сазна, већ да се и млађи нараштаји потакну у одржавању Културе Сећања на усташке жртве Другог свјетског рата.

Име академика Живановића се у историју уписује као синоним борбе за истину, како у, тако и ван граница Р. Српске и Србије. У свету ће остати упамћен као вансеријски калибар медицинског научника, али и као изузетно скроман човек који се до последњег даха, као патриота, борио за истину о геноциду и Холокаусту у НДХ.“

Александар Радонић