Југмедија, 17.2.2015, Сећања преживелих на кланицу у Бојнику

Споменик стрељаним Србима у време бугарске окупације 1942. Фото: Југмедија

ЛЕСКОВАЦ/БОЈНИК – Звук рафала, ножа кроз људско месо и крици жене и деце одзвањају у мојој глави и после 72 године, прича старина Светозар Тоза Крстић, један од малобројних који су преживели фашистичку бугарску кланицу у Бојнику.

На данашњи дан 1942. године на периферији Бојника стрељано преко 500 цивила – деце, жена и мушкараца из те вароши и суседног села Драговац. Довођени су у колонама пошто су им куће запаљене. Био је то највећи злочин на југоистоку Србије.

Сваке године овде се обележава Крвави фебруар и чита Повеља живих.

„Заветујемо се да човеку у животу буде прави живот, да човек човеку слободно дише, да слобода и живот буду једно, да хлеб и љубав буду исто“, заветовао се данас у име народа пусторечког краја Иван Стојановић, председник општине Бојник.

Венце поред споменика, подигнутог на стратишту невиних, положило је десетак делегација, међу њима Светозар Крстић и Милан Ранђеловић, коју су као десетогодашњаци преживели кланицу јер су их спасила тела њихових родитеља, браће и сестара.

Од 27 чланова Крстића, стрељање је преживело само осам чланова.

„Био сам покривен телима моје мајке, сестре и брата. Метак из митраљеза је само окрзнуо моју капу. Изашао сам жив али и данас памтим крике моје мајке“, прича Крстић.

Милана Ранђеловића су шрапнели погодили у руку и ногу.

„Пао сам погођен а преко мене мајка и два брата, од којих један био беба. То детенце није плакало, гушило се. Чуо сам. Мајка га је као и мене покрила телом. Ја сма издржао, оно није. Чуо сам како Бугари одлазе, а пола сата касније како неко пита има ли преживелих. Устао сам и од тада сањам покољ, последњих година све чешће“, присећа се Ранђеловић коме су Бугари стрељали и оца и деду.

Био је то, заправо, најмасовнији нацистички масакр у Другом светском рату у односу на број становника у тадашњем Бојнику.