Протеривањем немачких јединица из Нишке Бање и Ниша и спајањем Народноослободилачке војске Југославије, Бугарске армије и совјетског ваздухопловства у центру Ниша код тадашњег хотела „Оријент“, садашњег „Амбасадора“ званично је и коначно ослобођен Ниш у Другом светском рату.
Операција ослобађања Ниша почела је 8. октобра 1944. године, али је шест дана касније грађани и ослободиоци прославили коначну слободу, после три године, шест месеци и четири дана немачке и бугарске окупације.
У књизи Ниш 1944. о операцији и ослобађању Ниша писали су Небојша Озимић, Александар Динчић и Иван Митић. До 13. октобра није било већег успеха, иако је операција отпочела 8. октобра.
Тада је терет борбе пао на трупе друге бугарске армије, која се налазила на источним прилазима граду. Око 14 сати заузета је Нишка Бања, а Штаб СС дивизије Принц Еуген натеран је да се премести у Ниш, одакле је желео да продужи у Крушевац, али да претходно сруши комуникације, мостове, постројења везе и веће привредне објекте.
Међутим, како се овај план није могао реализовати услед продора снага Црвене армије у рејон Алексинца, Ражња и Крушевца и затварања истог правца, немачке снаге су 14. октобра оријентисане на пробој преко јужне Мораве ка Југбогдановцу и Прокупљу. Ово су искористиле јединице 22. српске дивизије и нарочито бугарске 6. дивизије да би убрзали напредовање ка Нишу – пишу аутори.
У поноћ, између 13. и 14. октобра, стигла је заповест да се град мора бранити још један дан и да се војници распореде на ратне позиције.
Групе немачких војника биле су у Обреновићевој улици, у рејону Црвеног крста и код Ћеле Куле, а 14. октобра у 9 сати, из правца Нишке Бање, 6. бугарска пешадијска дивизија кренула је у напад. Након што је без отпора ушла у Брзи Брод и Суви До, код Ћеле Куле сачекали су их Немци и отпочео је велики окршај, о коме је писао у својим мемоарима и немачки генерал Ото Кум.
Дуж друма се крећу 4 тенка – наши Тигрови, али, нажалост, са бугарском посадом. Камиони и коњица прате тенкове. Пуштамо да нас тенкови пређу и чекамо док се пешадија не појави. На 50 метара отварамо паљбу, приморавајући непријатеља да стане и тако држимо положаје неколико сати – писао је немачки генерал.
Немци су почели повлачење преко Јужне Мораве, али борбе се нису завршиле јер је у Обреновићевој улици била постављена линија немачке одбране која је Бугарима донела велике губитке.
Према сећањима старих Нишлија, а како пишу тројица аутора у својој књизи, у апотеци Марка Јелића био је скривени снајпериста, који је наносио губитке бугарским војницима. У мемоарима нишког ваздухопловца Велизара Вучковића описано је да је у једном дворишту, иза дашчане ограде, било седам немачких војника за једним митраљезом, који је брзо откривен и засипан ватром са свих страна.
На моменте би ватра престала, да би после краће паузе поново почела. Најзад, митраљеска ватра је потпуно заћутала, а поред митраљеза је лежало седам немачких војника, сви погинули. Јер како је који митраљезац погинуо, смењивао га је следећи и даље отварао ватру, све док и последњи није погинуо. Са запрепашћењем и дивљењем смо скидали капе овим незнаним јунацима, који су, њих седам, лежали један поред другог, не одступајући ни корак, као заштитница осталих повлачећих јединица – писао је Вучковић.
Бугарске и совјетске снаге спојиле су се у центру Ниша, код тадашњег хотела „Оријент“, а садашњег „Амбасадора,“ а убрзо су из својих склоништа почели да излазе и грађани.
Након три године, шест месеци и четири дана немачке и бугарске окупације, Ниш је коначно био слободан.
Приликом ослобађања штабови Народноослободилачке војске Југославије нису вршили координацију, писали су Озимић, Динчић и Митић, нити су имали међусобне везе приликом борби за град. Ово се да закључити из контрадикторних извештаја НОВЈ.
Љубица Јоцић