Калдрма, 11. 9. 2024, Подменута бомба бугарских терориста у улици Краља Милана [из Архиве]

Место злочина: Официрски дом (лево) улаз из Краља Милана и Официрска задруга (десно) Фото: Калдрма, архивска разгледница

Београд је у више наврата био мета напада, углавном усташких и бугарских терориста. О некима се нашироко писало и гајило се сећање на те злочине, док о некима – и дан данас се скоро ништа не зна.

Недавно смо објавили чланак о масовном нападу који се збио у ноћи између 29. и 30. маја 1932. када су у центру на четири локације биле постављене експлозивне направе, и одјекивале јаке детонације.

Сада ћемо остати у истој години само који месец касније. Заокружићемо петак, 30. септембар.

Време је било тачно 7.23. У тим јутарњим сатима улица Краља Милана препуна људи, чиновници су јурили на посао, цео пословни свет био је на улици… Наједном је ту варошку слику исцепала у парампарчад страховита експлозија у Официрском дому (данашњи СКЦ). Све су прекрили срча, дим и прашина. Заглушујући прасак измешао се са јауцима.

Неколико официра и полицајаца потрчало је у зграду пробијајући се кроз уплашен и збуњен свет. Међу првима ушао је командант Београда генерал Војислав Томић, који се затекао у близини.

У гомили изломљеног намештаја, изваљених врата из штокова, разваљених зидова и делова пробушене таванице, лежао је унакажени човек обливен крвљу. Ноге су му биле разнете до изнад колена, десна рука откинута, лева поломљена. Само је болно и тихо јечао…

Мало даље, покрај степеништа које из предсобља воде на спрат и доле ка гаредороби, јаукала је и превијала се у тешким мукама једна жена. Покушавала је да пуже по поду остављајући за собом крвави траг.

Убрзо су стигли управник града Манојло Лазаревић, шеф опште полиције Милан Аћимовић, и многе друге значајне личности престонице тога доба.

Рањену жену су официри препознали, била је то чистачица Спасенија Божић. Али непознаница свима је био унесрећени човек. Извукли су га испод рушевина, био је жив и при свести… Напрезао се да каже своје име, снага га је издавала.

Ђуро Кресовић, жртва напада Фото: Калдрма, новински исечак

Злосрећни носач Ђуро Кресовић, жртва напада:

– Један фини господин дао ми је један пакет… – успевао је једва да изговори.
– Ко је тај? Како изгледа? – уследила су питања полицајаца.
– Млад, црно одело, не знам ко је.
– Шта ти је казао?
– Да донесем пакет. И да чекам.
– Где те је нашао?
– Горе, код Савиначке цркве – казао је уз тешке јауке јадни човек дајући знак да му погледају у џеп.

Тамо је била легитимација на име Ђуро Кресовић, по занимању носач. Родом је био из Мудриње, општина Кистање код Книна.

Хитно су га одвезли у болницу. И Спасенију која је јецајући понављала: “Очи, моје очи”. Ђура је издахнуо пре него што су га изнели из санитета.

Спасенија Божић је изгубила очи у експлозији.

Полиција и војска су се дали у потрагу за мистериозним младићем. За то време, Спасенија је после лекарске интервенције и лекова успела да среди мисли. Почела је инспекторима полиције да говори детаље. Полако и отежано. А и од јачине екплозије је оглувела.

Чистила је степениште када се у седам и који минут пред њом појавио човек који је на леђима имао носачки самар, а у рукама смеђи коферчић.

– Донео сам овај куфер и казано ми је да овде сачекам – рекао је Спасенији.

Она му је рекла да мора да напусти Официрски дом. После краћег убеђивања кренуо је ка башти. Али се убрзо поново појавио на степеницама. И таман кад је Спасенија хтела да упита шта сад хоће разлегла се заглушујућа екплозија.

Полиција је Ђурине другове носаче испитивала на Цветном тргу. Коцкице су почеле полако да се слажу…

Несрећни носач је живео у Јатаган мали: тежак живот који је имао сурово је окончан ескплозијом терористичке направе.

Шеврон обновљене бугарске нацистичке и комунистичке терористичке организације ВЗРО ВРТОП. Адамова лобања из грба оригиналне организације с почетка 20. века замењена је германским лавом из грба нацистичке Краљевине Бугарске која је у оба светска рата починила злочин геноцида над Србима у југоисточној и јужној Србији Фото: ФБ налог ВЗРО ВРТОП

Непознати атентатор је срео Кресовића негде у Скерлићевој улици, испод Савиначке цркве. Ђура је изгледа ишао кући пошто је то јутро већ пре четири био око пијаца и железничке станице, како би разносио робу и кофере онима који су у цик зоре стизали у престоницу. Становао код Карађорђевог парка. Тачније у Јатаган мали, други ред, број 73.

Тај човек га је задржао рекавши му да однесе коферчић у Официски дом и да га сачека тамо тачно у 7.15. Да се не миче одатле. Дао му је 20 динара за услугу (за те новце је могао да купи кило свињетине и хлеб и да му још претекне). А кад је Ђура пошао дао му је још 10 да има за доручак.

Срећан због велике зараде, Кресовић је свратио до Цветног трга, пошто је тамо видео неке своје земљаке, такође носаче, и хтео је да их почасти. Испричао им је о сусрету са веома дарежљивим господином и рекао да је тај младић са шеширом морао да обави нешто у граду, па ће у заказано време доћи до дома.

Ни слутио није сиромах да ће ускоро све то платити животом. Детонација екплозивне направе у коферу била је унапред подешена.

Пуком срећом није било више жртава. Генерал Петар Радивојевић је пошао на спрат да присуствује полагању мајорског испита, али му је чистачица казала да тамо нема још никога, па је изашао мимоишавши се са носачем на улазу.

Неколико секунди пре екплозије члан Управног одбора капетан Билић је стајао покрај врата, али га је пријатељ капетан Ђорђевић позвао да сиђе на тротоар па су се тако у причи одмакли од зграде.

Посебно је добро прошао управник дома Марко Урошевић који је тог јутра каснио на посао. Он би морао да прими кофер и да га заведе…

Бугарска терористичка организација за рат против Краљевине Југославије ВЗРО ВРТОП и њен члан Асен Николов Левски (десно) Фото: Калдрма, ВЗРо ВРТОП, архивске фотографије Државни архив Бугарске

Већ сутрадан ефикасна београдска полиција је имала индиције да је атентатор Асен Николов, рођен 1904. године, члан бугарске тајне терористичке организације Вртоп чији је циљ био да од Југославије узме “поробљене западне бугарске области”.

Тадашња политичка полиција у Нишу је држала извесног комунисту Ранђеловића, повезаног са атентаторима из Бугарске, који је према опису сведока рекао да би то могао бити његов друг Николов, ког је нешто раније при илегалном преласку границе оставио у Видину.

Демонстрације у Софији са јаким антисрпским и антијугословенским набојем. Фрустрација због изгубљеног Првог светског рата и повезаност са бољшевичким структурама у СССР које су као важан циљ имале разбијање Краљевине Југославије, створиле су већи број терористичких група које су предузимале бројне насилне акције према Краљевини Југославији. Антисрпске демонстрације у Софији за враћање „западаних покрајина“, мај 1933. Фото и потпис: Калдрма, архивска фотографија

Управа Града Београда је расписала одмах награду од 20.000 динара ономе ко помогне да се атентатор ухвати. Да бисте имали бољу слику колико је то новца било напоменућемо да је просечна месечна зарада у привреди без пољопривреде износила 1.042 динара. Значи скоро пуних 20 просечних плата. Касније вести нису указивале да је злочинац пронађен.

Асен Николов Левски је до 1936. извео више терористичких напада, углавном, на потезу од Пирота и Ниша. Још 1931. године у Југославији је у одсуству осуђен на смрт због неуспелог покушаја убиства на нишкој железничкој станици. Ухваћен је те 1936. опет на територији Ниша.

Обешен је 16. марта 1937. у Београду.

Истог дана, новопостављени бугарски амбасадор Иван Попов поклонио се и положио венац на гроб краља Александра (Карађорђевића) на Опленцу.

Ова потоња симболика можда је у том тренутку значила много. Али већ четири године касније, бугарска војска је под патронатом нацистичке Немачке поново отпочела стравичне злочине на југу и југоистоку Србије над недужним српским цивилима.

 
Калдрма

Београдске приче – Људи, улице, тротоари, пролази, судбине…