Катера, СРНА, 7. 1. 2025, Три пушке уздрмале три царства – Улошки устанак, друга Невесињска пушка

Спомен-табла Улошког (Невесињског) устанка Фото: ВијестиСрпске

Занимљиво је да су аустроугарске окупационе власти и војни управни органи Херцеговине и Босне тадашњи свој рођендан годинама послије тога славили у Улогу, шаљући поруку људима најслободарскијег краја да ће аустријска војска бити ту да им не дозволи да се никад више не дигну на устанак

У Улогу, који је сада у општини Калиновик, пукле су три невесињске пушке које су уздрмале три царства, испричао је за Срну професор Правног факултета Димитрије Ћеранић.

Ћеранић је подсјетио да су Прва невесињска пушка и сердар улошки и невесињски војвода Перо Тунгуз, као један од вођа Невесињске пушке, 1875. године уздрмали турску царевину.

Послије тога, додао је он, Друга невесињска пушка или чувени Улошки устанак 1882. почео је ноћу 10/11.  јануара те године нападом на жандармеријску станицу.

– То је први и посљедњи пут у историји да су српски и муслимански живаљ били на истој страни.

Супротставили су се аустроугарским властима које су хтјеле насилно да одводе у аустроугарску војску становнике ових простора, `цијеле Херцеговине и Босне`, што је била покрајина коју је Аустроугарска добила на управу послије Берлинског конгреса и коју је анектирала послије тога 1908. године.

Ми смо овдје имали у тој Другој невесињској пушци неколико хиљада устаника, да је морала аустроугарска власт да пошаље 10.000 војника да у крви угуши тај устанак. На Моринама, на Висоравни, недалеко одавде у Црвеном кланцу, топовима су морали да пуцају по устаницима. Све од јануара до априла 1882. трајао је тај устанак – навео је Ћеранић.

Занимљиво је, каже, да су аустроугарске окупационе власти и војни управни органи Херцеговине и Босне тадашњи свој рођендан годинама послије тога славили у Улогу, шаљући поруку људима најслободарскијег краја да ће аустријска војска бити ту да им не дозволи да се никад више не дигну на устанак.

– И имамо Трећу невесињску пушку, први организовани отпор фашистичким властима на тлу поробљене Европе о коме се мало говори и мало зна. Трећег јуна 1941. године у селу Дрежан у Невесињу подигнут је први организовани устанак на тлу Европе. Дакле, то су три невесињске пушке, а Трећом је срушено и њемачко треће царство – Трећи рајх. Ми довољно знамо каква је то сила била – напоменуо је Ћеранић.

Он је нагласио да је у Улогу 1941. године страдало српско становништво од тадашњих усташких власти Независне Државе Хрватске /НДХ/ које су, заједно са локалним муслиманским становништвом, извршиле геноцид на српским живљем.

ПРИДВОРИЦА И „НОЖ“

Ћеранић је истакао да се недалеко од Улога налази село Придворица, гдје се догодио најмасовнији злочин у Другом свјетском рату, у којем нико жив није претекао.

– Скоро 200 душа из села Придворица побијено је у масовном злочину на Божић 1942. године, кад су усташе из околних села побиле српски живаљ Придворице и оставиле пусто село – подсјетио је Ћеранић.

Он је прецизирао да је у том селу постојала црква и да су у тој цркви били попаљени становници Придворице, што је био мотив за писање романа „Нож“ Вука Драшковића и снимање истоименог филма.

– То село је потпуно затрвено. Тако су прошла и остала села улошкога краја, па можемо слободно рећи да је овдје извршен геноцид над Србима на почетку Другог свјетског рата, да би потом ова подручја ослободиле устаничке војске 1942. године, гдје су Срби, и четници и партизани скупа, ослобађали та села од усташких власти. Овдје су онда преузели контролу Италијани и спријечили даљи покољ над српским становништвом – навео је Ћеранић.

Тако је српски народ, каже он, издржао навале разних окупационих власти, турских, аустроугарских и НДХ.

СРПСКИ ВЕЛИКАНИ СРЕДЊЕГ ВИЈЕКА

– Наша Неретва памти овај српски крај и приче из времена првих српских држава на овим просторима, а поменућемо само жупу Вишеву. То је Улог, који је био важан регионални центар тадашњих српских малих племићких држава на овом простору – указао је Ћеранић.

Он је рекао да је ту била успостављена и царина између јужних и сјеверних српских крајева.

– Ту сте имали царинску испоставу тако да се једно брдо зове Царина. Овдје су долазили и управљали Сандаљ Хранић и Стјепан Вукшић Косача. Овдје су били српски великани средњега вијека – нагласио је Ћеранић.

У ЦЕНТРУ УЛОГА БИЛА БИСТА КРАЉА ПЕТРА

Ћеранић је открио да се на централном дијелу општине Улог налазила биста краља Петра Првог Карађорђевића, који је био управо један од устаника у Невесињској пушци, коју је недалеко од Улога повео Перо Тунгуз.

– Захвални Срби овога краја, који су учествовали у том устанку, подигли су му споменик. Њему, као некоме ко је био цијењен у народу, ко је био један од вођа и вјесника слободе, српски вјерујући народ одавде из Улога подигао је споменик за вријеме Краљевине Југославије – напоменуо је Ћеранић.

То је било централно мјесто у Улогу. Ту је у доба Краљевине Југославије био мали парк са клупама гдје би сви који су долазили да сједну и одморе се гледали у бисту краља Петра.

– Када је дошао Други свјетски рат, када је НДХ завладала, српски борци, вођени тадашњим командантом Југословенске војске у отаџбини, задуженим за овај крај, заједно са Крстаном Руданом, узели су тај споменик и, да га не би власти НДХ уништиле, сакрили и закопали – нагласио је Ћеранић.

Према свједочењима, прича Ћеранић, они који су били тада са Руданом ту бисту су закопали иза црквене зграде.

– Ми смо дошли на идеју да ископамо бисту и да је вратимо на њено мјесто, да се поново биста краља Петра нађе у Улогу. Тешко да ћемо доћи до бисте јер је вјероватно дубоко закопана, али ми не одустајемо од те идеје – поручио је Ћеранић.

Он је додао да ће бисту, уколико набаве неку справу која ће им помоћи да открију тачно мјесто гдје се налази, ископати, па ће потом позвати и потомке династије Карађорђевић да дођу у Улог и угосте их.

– Ако икада нађемо бисту, вратићемо је на то мјесто – истакао је Ћеранић.

УМЈЕСТО БИСТЕ – ПЕКАРА

Као што је биста била духовна храна и сјећање на борбу за слободу, наставља Ћеранић, тако је у доба комунизма на мјесту бисте наставио да се храни народ Улога.

– Како? Тако што је овдје била подигнута пекара. У тој пекари су печени хљеб и пециво за све ђаке улошке школе, за све државне службенике који су живјели и радили у Улогу, за све оне путнике, намјернике којих је било стотине и хиљаде у току дана који су пролазили кроз Улог – напоменуо је Ћеранић.

Он је додао да је та пекара срушена прије неколико година, а да је престала да ради већ седамдесетих година прошлога вијека.

– Међутим, остаје свједочанство свих који су долазили овдје у Улог, који би знали, вјеровали или не, да купе тај бијели хљеб и како су они говорили, да га смоче са оним црним, тежачким хљебом. Њима је тај бијели хљеб буквално био као неко месо, као неко печење. Толико им је мирисао, толико им је био укусан. Тако да сјећање и на бисту краља Петра и сјећање на пекару живе међу свим оним становницима Улога и путницима намјерницима који су у прошломе вијеку пролазили кроз Улог – истакао је Ћеранић.

Неретва Фото: Катера, СРНА

Неретва – звали су је божанска ријека, али и херцеговачки Нил

Улог у општини Калиновик је, без обзира на све, остао рајска оаза, коју би требало чувати као бисер, а због знаменитости које посједује требало би га прогласити националним спомеником, прича за Срну професор Правног факултета Димитрије Ћеранић.

Почетком 20. вијека Улог је био општина, а од 1963. године има статус мјесне заједнице јер је тих година народ одлазио из улошког краја.

Ћеранић констатује да данас зими у Улогу борави десетак људи, а некад их је било више хиљада.

Он подсјећа да је Улог почетком прошлог вијека имао непуних 4.000 становника као општина, да је 1950. године имао више од 4.000, а 1960. године на попису Југославије 5.100 становника, с тим да је тих шездесетих година у самом Улогу живјело непуних 500 становника који су били свакодневно ту, али да је дневно сигурно долазило најмање још толико.

– Mоже се рећи да је шездесетих година у мјесту дневно било 1.000 душа које су ту долазиле у школу, општину, полицију, здравствену станицу, продавницу или код ветеринара – рекао је он.

Ћеранић, који је током рата завршио основну школу у Улогу, настоји на све начине да овом мјесту и цијелом крају врати живот који заслужује, те истиче да су Уложани живјели предивним животом.

НЕРЕТВА НАЈЧИСТИЈА ИЛИ БОЖАНСКА РИЈЕКА

Ћеранић наводи да је Неретва једна од најхладнијих ријека на планети, просјечне температуре свега седам степени у току године, али је то и једна од најчистијих ријека у Европи и у свијету.

На мосту на Неретви у Улогу надморска висина је 600 метара, док ријека извире на 1.200 метара висине 20 километара узводно од Улога. Око Неретве постоји предиван биодиверзитет, а, прича Ћеранић, научници из 17 држава, њих 70, боравили су у Улогу на љетном кампу.

– Истраживали су биодиверзитет ријеке Неретве и краја улошкога и установили око 2.000 биљних и животињских врста. Пронађена је једна нова врста инсеката, па смо постали познати и у биосвијету тиме што смо станиште једне од најскорије истражених и установљених врста животиња – наглашава Ћеранић.

Он прецизира да у том крају постоји неколико врста заштићених птица, те тридесетак врста птица са црвене листе које су такође угрожене. Неретву настањује мекоусна поточна пастрмка која је надалеко позната по својој специфичности.

– Имамо предиван крајолик који је доказ да су овдје људи одвајкада живјели, долазили, школовали се и рачунали да ће овдје да проведу животни вијек. Нажалост, шездесетих година овај крај почиње да се пустоши. Зашто? Зато што није било никаквих улагања, никакво предузеће овдје није формирано – констатује Ћеранић.

Он подсјећа да је, чак, тада било говора да ће овај крај бити потпуно поплављен изградњом велике хидроелектране на Неретви и било је замишљено да од Улога буквално не остане ништа.

Према његовим ријечима, мост у Улогу свједочи о трајању. Постоји од 1910. године, када су аустругарске окупационе власти пробиле пут који је сада регионални Калиновик-Улог-Невесиње. Говорило се да је тада метар пута плаћан један дукат.

Он напомиње да је туда ишао каравански пут, најкраћи од Сарајева до Дубровника.

– Ми смо имали статус општине, а данас овдје заноћи 50 душа у свим селима. У самом Улогу њих свега десетак живи и зимује, а има нас који долазимо љети или викендима и нећемо да препустимо забораву овај крај. Овај крај је, нажалост, опустио зато што ниједна власт не воли слободарску свијест – истиче Ћеранић.

Он наглашава да су прелијепу ријеку Неретву или Наренту некада звали божанска ријека, али и херцеговачки Нил, те да је многе људе одгојила.

– Кажу ко се једном окупа у леденој Неретви, њен шум и дах се осјећа надалеко. Једна Уложанка је причала да је седамдесетих година, након што је завршила основну школу у Улогу, отишла у Сарајево, гдје је, преводећи преко улице на пјешачком прелазу слијепу старицу, доживјела чудо. Слијепа старица јој је рекла – у теби осјећам шум Неретве. То знају сви Неретљаци који су икада крочили ногом у ову дивну Неретву, то знају сви Уложани – рекао је Ћеранић.

НАДА ДА ЋЕ СЕ У ШКОЛИ ПОНОВО ЧУТИ ДЈЕЧИЈА ГРАЈА

Ћеранић наводи да хидроцентрала није поплавила Улог, али изражава и наду да ће бити спријечена изградња мини-хидроцентрала јер би само нашкодиле овом крају.

С друге стране он истиче туристички природни потенцијал Улога и нада се да ће и школа, која постоји од 1901. године, поново почети да ради и да ће се поново чути дјечија граја.

Ћеранић открива да је један од посљедњих ђака из посљедњих генерација улошке школе.

– Од 1992. до 1996. године ишао сам овдје у основну школу и сјећам се живо тих дана, те дјечије граје. Тад нас је било 30 од првог до осмог разреда. Надам се да ће дјечија граја у улошкој школи поново некада да се зачује. Даће Бог да буде заиста тако! – истиче Ћеранић.

Жељка ДОМАЗЕТ