Академик Милорад ЕКМЕЧИЋ: Неће бити муслиманске државе у БиХ

Академик Милорад Екмечић (1928–2015)

На научном скупу под називом “Република Српска – 15 година постанка и развоја” који је у организацији Акадамије наука и умјетности РС одржан 26. и 27. јуна ове године (2007) у Бањалуци српски академик др Милорад Екмечић, један од најутицајнијих живих српских историчара, представио је свој рад под називом „Историјске и стратешке основе РС“.

Рад је изазвао велику пажњу како у српским интелектуалним круговима у РС и у Србији, тако и у бошњачкој политичкој и интелектуалној елити у Сарајеву. Поједини бошњачки политичари и интелектуалци изнели су једнодушну оцену да Екмечићеви ставови изнесени у његовом раду представљају „оживљавање великосрпске стратегије“ у БиХ. Био је то један од повода за разговор са академиком Екмечићем, који смо обавили пред промоцију његове књиге „Срби између клања и орања – историја српског народа од 1492. до 1992. године“ у Бијељини. На почетку разговора, Екмечић као неосноване одбацује оптужбе да је великосрпски идеолог.

Слободан Дурмановић; краћа верзија овог разговора објављена је у бањалучком „Новом репортеру“ 26. септембра 2007. године

– Био бих сретан да уопште не морам да дајем оцену тога што причају у Сарајеву, јер је то толико изван оних основних колосека које би једно здраво процењивање ситуације захтевало, да би сам одговор на њихове оцене са наше стране било падање испод достојанства које нам овај тренутак и традиција Балкана намећу.

Ако би се усвојио речник да је РС плод геноцида, рецимо, хајде добро усвојићемо тај језик и тај речник, али да кажемо да је геноцид направљен над српским народом, јер је осакаћен и срушене су државе које је српски народ у својој прошлости стварао за себе и за све остале који ту живе. Две Југославије су срушене, а да српски народ у томе није учествовао. Одређене су те границе изван било каквог зеленог стола који би захтевао једно демократско решење успостављања таквих граница, па су те границе наметнуте.

Ја сам јасно у мом реферату рекао да је Дејтонски споразум разграничио у БиХ не српски ентитет од остатка БиХ, него је Дејтонски споразум направио границу, оно што је рекао Туђман, између Истока и Запада. Дејтонски споразум је ограничио однос Срба, Хрвата и муслимана не само у БиХ, него Срба и Хрвата и у Хрватској. Дејтонски споразум је санкционисао и легализовао етничко чишћење Срба из Хрватске. Све су то територије на којима су Срби живели од постанка словенског становништва на овоме територију. То је та историјска основа на којој је грађена РС: она је остатак остатака онога пространог територија који је српски народ насељавао. Силом је српски народ етнички очишћен са тог територија и сведен је на тај ентитет РС који данас постоји.

А друга основа постојања РС је стратешка основа. То значи да су велике силе изван зеленог стола и изван било какве могућности не само демократског, него елементарног дипломатског споразумевања, нацртале те границе и наметнуле их онда и Србима и муслиманима и Хрватима. Мој закључак је да су границе које су успостављене Дејтонским споразумом, направљене годину дана раније – а можда и више – у САД и то је речено у једном документу који сам ја у свом реферату више пута цитирао.

Тај документ објавили су сплитски „Ферал“ и сарајевски „Дани“. И сада се сарајевски „Дани“ праве невешти да не знају читати и не верују ономе што Милорад Екмечић цитира из документа који су они објавили. Тамо Туђман јасно каже да је ово историјско разграничење Срба и Хрвата и то ће бити граница између Истока и Запада у целој Европи. Он даље каже како је задатак Хрвата да држе муслимане за себе, јер су муслимани најопаснији елеменат за будућу Европу, а да се са Србима мора водити рачуна да се не повређују одвећ како не би дошло до тога да у будућим могућим обрачунавањима са Русијом, Срби поново дигну герилски устанак као што су то урадили против Хитлера. Јер, како Туђман каже, у САД сматрају да би један герилски устанак Срба на Балкану ангажовао петсто хиљада америчких војника за пацификацију. Због тога се Срби морају потискивати као главни противник, али се не смеју толико увредити да се натерају да оружјем решавају питање своје судбине.

Међутим, противник за будућност је ислам, односно муслиманска држава која би се могла створити у БиХ и то је порука мог реферата са једним јасним закључком: ми долазимо у ситуацију каква је била после Берлинског конгреса или каква је била у Источном питању, где се увек западна Европа морала споразумевати са Русијом око деобе Турског царства. И у том споразумевању са Русијом шта ће коме припасти у деоби Турског царства, Русија је увек нешто морала жртвовати Западу и Запад жртвовати Русији. И то што је Русија жртвовала западу увек су биле српске области, посебно српске области западно од реке Дрине. Ја то јасно кажем.

Ми се морамо сачувати да не смемо да дођемо у ситуацију да поново будемо жртва руског нагађања са Западом и да се РС жртвује ради тога што они немају друге могућности да се споразумеју него на тај начин. Како то, онда, да се у Сарајеву може протумачити као да ја позивам Русију да води трећи светски рат како би бранила РС која је плод геноцида ?! То су толико измишљене ствари, то је толико испод људског достојанства, да ме је стид што морам да расправљам о људима из Сарајева који, једноставно, немају способности да неке ствари схвате, јер ја другачије не могу да разумем одакле толика дрскост да се тако прљаво може говорити, без икаквих моралних обавеза према некоме другоме.

Сем за “оживљавање великосрпске идеологије и стратегије”, бошњачки интелектуалци и политичари попут професора Нијаза Дураковића и Иве Комшића оптужују Вас и да сте им непосредно пред рат отворено поручили да „Срби у БиХ рачунају да се држава ствара огњем и мачем, и да ће притом за српску државу, ако треба, страдати и 200-300 хиљада људи“…

– Иво Комшић и Нијаз Дураковић наводно сведоче како је Милорад Екмечић претио 1991. или 1992. године да ће Срби створити РС, тј. створиће велику Србију и да ће ту ликвидирати не знам колико стотина хиљада муслимана. Та прича је потекла отуда што је СДС одлучила да се сусретне са вођствима свих политичких партија у БиХ са циљем да се спасава федеративна Југославија и да се у њу уносе демократски елементи који у СФРЈ нису постојали у време комунизма. Вођство Савеза комуниста БиХ је тамо дошло са једном платформом неутралности, а изашли су са тог састанка са оптужбама да су ту сазнали да Срби имају један пројекат велике Србије и да су они морали интервенисати да се боре против велике Србије, говорећи чак и то да је Милорад Екмечић претио да ће убити 150 000 муслимана. Онда се то појавило у једном листу који се прославио чланцима о томе која је глумица спавала са којим режисером: ту је писало чак и то да је Милорад Екмечић планирао како ће избити рат. Наравно, да је испод достојанства да се на тако нешто одговара.

Ми смо на том састанку са вођством Савеза комуниста БиХ расправљали и рекли им да њихова политика неутралности води грађанском рату, а да тај рат нико не жели. У ствари, Савез комуниста БиХ имао је основну намеру не да ради оно што је морао да ради, а то је да спасавају Југославију, већ да о томе ћуте. Они су, једноставно, причом о великој Србији и српским злочинима који се наводно спремају муслиманима – настојали да прећуте да је требало спасавати Југославију. Број који је мени приписан касније је Мухамед Туњо Филиповић у својим мемоарима, док је био амбасадор у Лондону, попео чак на пола милиона људи. Онда сам мислио с ким то живимо и шта се ово дешава са људима, где некакве месечарске памети почињу доминирати и то се потпуно легално ради. Ствара се једна култура где се морамо стидети и рећи: па није то култура провинције у позадини. То што се тако расправља и лаже – то није провинција у позадини, јер је то величанствена ствар, већ је то негде ван цивилизације, ван позадине, то је негде у џунгли један језик који не може да се прихвати и нико из достојанства неће, чак и кад је увређен, неће да одговара.

На страну то да је то такав један погрешан прорачун да би се радило оно што се ради у РС са Милорадом Додиком, кога сам ја једанпут у животу случајно сусрео, а кога данас као политичара високо ценим јер се показао као бољи политичар него што сам мислио. Према том погрешном прорачуну, спрема се један велики обрачун по једном начертанију које су опет српски интелектуалци створили, што је нешто што је дошло из неке пећине чији језик ја не могу да примим и њиме да говорим.

Ако неко сматра да је то што сам ја писао о историји Балкана и Европе и о историји српског народа коме сам посветио највише мојих студија – ако неко, дакле, сматра да је то идеологија, да то није наука, онда нека то говори. Ја немам ништа против тога, али видећемо колико ће тих мрља које баце на мене – остати на оној страни одакле се бацају на мене.

Ви кажете и пишете: „Ако бисмо условно прихватили закључак да је РС плод геноцида – као што данашњи противници мира уобичавају да кажу – онда би та реченица морала да гласи да је РС плод геноцида над српским народом,а не над другим народима од њега“. Зар не мислите да пресуда Међународног суда правде у Хагу у којој је речено да су припадници српског народа починили геноцид над босанским муслиманима на подручју Сребренице, као и злочине против човечности на неким другим подручјима Републике Српске – битно мења смисао Ваше тврдње?

– У мом реферату је јасно да ја не говорим о том геноциду који се десио овде или онде, над овом јамом или над оном јамом. Ја само кажем да историјска основа РС јесте да је свођење Срба западно од реке Дрине на данашњи положај учињено једним насиљем, насиљем које су направиле САД као команда западног света која је наметнута свима, а не само српском народу. У том смислу, то јесте геноцид над српским народом. Ја сада не улазим у питање геноцида на овом или оном месту, Сребреници или другом месту. То је било ствар Хашког трибунала који то није решио, не знам из којих разлога.

Ја сам позван да будем сведок Слободану Милошевићу и један сам дан провео с њим. Он се сам жалио да постоји писмо једног команданта полицајаца муслимана из Сребренице у којем је он рекао да је Алија Изетбеговић добио сазнање да САД желе преко својих агената међу Србима изазвати покољ неколико хиљада муслимана у Сребреници, како би имали разлог да бомбардују Србе. Што значи да амерички агенти међу Србима почну једно коло да би САД имале једно оправдање за војну акцију. Акценат је на америчком злочину. Милошевић ми је тад рекао да му нису дозволили да о том документу расправља, као ни о броју жртава у Сребреници. То су оставили за касније, а он је био убеђен да ће им до краја свог суђења доказати да немају право. Та мистериозна смрт је однела многе истине, али немојте ви мене питати о таквим стварима, јер ја оно што сам овде рекао да је РС плод геноцида јасно кажем и поновићу вам: РС је плод геноцида које су западне земље учиниле Балкану ради својих рачуна према Русији. А њихови рачуни према Русији су да дестабилизују Русију као такву.

А да ли мислите да пресуда Међународног суда правде може имати неке последице по опстанак РС, ако се имају у виду наводи из пресуде о геноциду у Сребреници и злочинима против човечности у другим крајевима РС?

– Мислим да не може, јер се све више показује да се у Хашком трибуналу ствари морају доказивати и да се извесне ствари не могу доказати. Неке битне пресуде које би могле утицати на промену Дејтонског споразума не постоје. И мислим да такве пресуде не постоје нигде ни у политици. Ја сам јасно рекао у свом реферату, и то је оно што је вероватно многе у Сарајеву озлоједило, да Запад не занима муслиманска држава у БиХ и да они то никада неће дозволити. Али, они ће босанске муслиманске интелектуалце, које држе као обарач на пушци, увек користити да праве невоље у БиХ, а нарочито невоље РС. Њих у Сарајеву је озлоједило не то што им САД не дају државу – они им то никада неће ни дати – него што их своде на то буду коњовоци који ће за САД вршити мале, прљаве услуге од дана до дана.

Ја сам и у свом реферату рекао да они нису ништа добили, али не ради Срба, већ због САД које не дају муслиманску државу. Када сам ја то својевремено рекао, мене су из Сарајева оптуживали да сам ја планирао да се то тако деси, као да неко на Западу слуша Милорада Екмечића и по његовом начертанију то остварује. Не, то је само један историчар, који је свој живот провео зурећи у своје папире, рекао шта он као историчар мисли шта ће се десити.

Шта мислите како ће у будућности изгледати БиХ имајући у виду и демографске процене да ће већ у наредних неколико година бошњачко становништво представљати апсолутну већину у БиХ: као јединствена, целовита држава, за шта се плебисцитарно залажу све бошњачке партије, или, пак, као федерализована дрзава са три федералне јединице, за шта се плебисцитарно залажу српски политичари, а у последње време нешто отвореније и хрватски политичари ?

– Да не улазимо у политику, јер то није мој занат и не знам шта ће се десити. Као историчар бих могао ово рећи: историју праве народи који праве децу. И, заиста, демографско множење муслимана јесте један фактор, али није један фактор само у БиХ и не може бити фактор изван оних граница које су законом успостављене као границе ентитета. Не може се говорити да муслимани имају апсолутну већину у БиХ, већ се може говорити да је и Европа њихова ако имају апсолутну већину у Европи. То би се могло десити за једно сто година да муслимани, по темпу насељавања у Европи, имају већину у Европи као једна религиозна заједница или чак као једна етничка заједница састављена од муслимана из различитих делова света. То је један језик који ја не разумем и не бих хтео да говорим оним језиком који не разумем.

Знам само једно: тај фактор демографске експанзије јесте један врло значајан фактор, али и историјско право, традиција и установљене политичке границе које су потписима легализоване у међународним институцијама – јесу границе које стално морају остати. Остаје моја оцена да, без обзира шта ће се у БиХ десити, Запад као главног противника у БиХ види могућност стварања исламске државе која више не би била неки фактор за БиХ, чак ни за бившу Југославију ни за Балкан, већ за целу Европу. То Запад неће дозволити и то је у оним белешкама у којима Туђман цитира Светог оца Папу Војтилу који каже да су главна опасност муслимани.

Ја, дакле, говорим речником којим говоре извори. Исто тако, ту се цитира и један састанак између Туђмана и Изетбеговића од 27. марта 1993. године. Председник Изетбеговић се два дана раније враћа из Вашингтона где му је речено да мора стварати савез са Хрватима. А онда Туђман даје оцену о томе каква је америчка стратегија на Балкану. Он каже да је та стратегија да постоји један сређени Балкан ради могућности компликовања односа са Русијом. Он изричито каже да ако САД не буду у стању да са Русијом решавају ствари за зеленим столом, онда може доћи до нежељених сукоба са Русијом, а у том случају долази до опасности да Срби покрену герилски устанак на Балкану. Ту Туђман и помиње да Американци страхују да би такав устанак ангажовао пола милиона америчких војника и да се то не сме дозволити. Председник Изетбеговић, који то слуша, каже да је циљ САД порушити све мостове Србима за некакву будућност. То није неко измислио, то каже председник Изетбеговић преносећи тумачење америчке стратегије на Балкану.

Каква је будућност Срба на Балкану, генерално? Да ли улазимо у период стварања националних држава на Балкану, где ће Албанци закружити своју државу укљућујући највећи део Космета, да ће можда Срби заокружити своју државу од Србије и РС, те да ће Хрвати заокружити своју државу од Хрватске и хрватских територија у БиХ?

– Не, мислим да на Балкану не долази ништа што би сами Балканци стварали. Оно што се буде радило у Европи, то ће се радити и на Балкану. Ако се распада Шпанија и ако Каталонија жели да постане независна дрзава, те ако се распада Белгија, онда нема никакав немачки амбасадор у Белгији право да каже: ви сте једна нација, нема подела на Фламанце и Валонце, јер сте ви једна држава. То један немачки амбасадор у Бриселу не би смео да каже. Али, у провинцији у позадини или оној провинцији иза провинције у позадини, у једној зони ван цивилизације, то се може рећи. Не може се то рећи ни у Шпанији. Према томе, овде ће се решавати оно што се буде решавало у Европи.