Глас Српске, 12.11.2021, Милан Благојевић: Агресија ПИК-а и ОХР-а

Правда, илустрација Фото: Депозитфотос

Кампала је широм свијета позната као главни град Уганде, али је у свијету међународног права, и још прецизније међународног кривичног права као његове гране, позната по тзв. “Компромису из Кампале” од јуна 2010. године.

У то вријеме у Кампали је радила Специјална радна група за кривично дјело агресије, формирана од стране Скупштине држава чланица Римског статута, којим је први пут у свјетској историји извршена кодификација међународног кривичног права. Пошто се приликом усвајања тог статута није могла постићи сагласност држава о садржају појма агресије, а тиме ни о бићу тог кривичног дјела, изналажење рјешења повјерено је наведеној Специјалној радној групи. И она је у јуну 2010. године у Кампали усвојила резолуцију о амандманима на Римски статут. У тим амандманима је садржана дефиниција (а то значи и биће) кривичног дјела агресије, што је био пионирски подухват пошто то никада раније није било учињено. Та дефиниција је касније усвојена од држава потписница Римског статута, па је она данас срж кривичног дјела агресије какво, на примјер, налазимо и у важећем Казненом закону Републике Хрватске.

Суштина те дефиниције садржане у Компромису из Кампале своди се на то да је агресија употреба оружане силе једне или више држава против суверенитета, територијалне цјеловитости или политичке независности друге државе или било који други чин агресије противан Повељи Уједињених нација (УН) који по својим карактеристикама, тежини и размјерима представља кршење Повеље УН.

Нарочиту пажњу треба усредсредити на онај дио дефиниције који се односи на заштитни објекат овог кривичног дјела, а то су поред територијалне цјеловитости још суверенитет и политичка независност државе.

Заиста, када се изврши агресија њеним довршењем једна или више држава нису само напале и окупирале територију нападнуте државе, већ су је и десуверенизовале и деиндепендентизовале. Јер, послије тога институције окупиране државе више нису суверене и независне, већ ту сувереност врше државе окупатори. Оне, као агресори и окупатори, фактички преузимају вршење законодавне власти од парламента окупиране државе, а та законодавна власт је квинтесенцијални израз суверености државе према становништву на њеној територији, те њене независности према вани, то јест према другим државама.
Окупирана БиХ

Искуство окупиране дејтонске БиХ нам говори, што може бити и те како важно и за међународно кривично право, да се кривично дјело агресије може извршити не само класичном употребом оружане силе једне, или у нашем случају више (западних) држава, већ се агресија са једнаким посљедицама десуверенизације и деиндепендентизације може учинити и на начин на који је то учињено над нама у БиХ.

Ево доказа и чињеница које то неумољиво потврђују. Сада је већ постало опште мјесто да ОХР према Дејтонском споразуму, а ни према било којем другом извору међународног права нема никакву могућност да улази у позицију било ког органа власти БиХ или ентитета и да умјесто њих доноси било какве акте на чије доношење су једино они овлашћени. То му не дозвољава не само међународно право, већ ни унутрашње право у БиХ.

Ни Савјет безбједности УН то никада није учинио, с чим у вези је довољно само поновити да у 41 резолуцији, колико их је СБ УН донио о БиХ од децембра 1995. године до данас, никада ни тај орган УН није овластио високог представника да у БиХ намеће уставе и законе или друге акте. СБ УН то није ни могао учинити, с обзиром на Повељу УН, из које јасно произлази да се Организација Уједињених нација (чији члан је БиХ) “темељи на начелу суверене једнакости свих својих чланова” и да, досљедно томе, ништа у Повељи УН не овлашћује Уједињене нације да се мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе.

Када су се сусрели са овим необоривим чињеницама и доказима, онда су криминогене структуре ОХР-а сада већ далеке 1997. године сковале план у виду агресије на БиХ, а посебно на Републику Српску. Оне га нису могле саме да остваре, већ им је за то био неопходан тзв. Савјет за примјену мира у БиХ. Њега у ствари чине државе, и то не било које, већ САД, земље ЕУ (на челу са Њемачком), затим Британија, Канада, Јапан, Турска, и да не набрајам даље. Нико тим, као ни било којим другим државама, не забрањује да се повремено састају и да разговарају о чему год хоће, али садржај тог разговора не могу наметати сувереној држави нити овлашћивати било кога другог да то према сувереној држави чини у њихово име.

Е те државе су, што подстрекнуте сопственим интересима, што од оних криминогених структура ОХР-а, ипак те 1997. године смислиле да у својим Бонским закључцима, на чије доношење немају право ни према једном правном извору на свијету, напишу ријечи према којима они, ни од кога позвани нити овлашћени, наводно овлашћују ОХР да нама у БиХ намеће “обавезујуће одлуке и мјере”, сматрајући да ће им то бити довољно да послије тога она криминогена структура Канцеларије ОХР-а и високи представници лично даље одраде свој задатак, то јест да те ријечи тумаче тако да наводно значе и могућност да високи представник у БиХ намеће уставне амандмане и законе. Међутим, превидјели су да ријечи “одлука” и “привремена мјера” немају нити икада могу имати значење устава, закона нити било ког другог правног прописа.
Подвала

Осим што су се, барем из угла правне науке и истине гледано, превариле мислећи да њихова подвала звана “обавезујуће одлуке и мјере” може значити устав и закон, све те државе чланице фантомског Савјета за примјену мира у БиХ су превидјеле да, понашајући се на такав начин, заједно са ОХР-ом чине и агресију против БиХ. Јер, на тај начин све те државе употребљавају или пријете употребом своје силе, атакујући тиме на суверенитет и политичку независност БиХ, што по својим карактеристикама, тежини и размјерама представља кршење Повеље УН, односно обавезе прописане њеним чланом 2. став 1. тачка 7) да се не мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе.

Унутрашња је надлежност суверене државе да одлучује да ли ће и шта ће бити кривично дјело на њеној територији, да ли ће се приватизација државног капитала у предузећима извршити на овај или на онај начин, како ће бити организовани послови одбране, итд. Међутим, управо због агресије држава из тзв. Савјета за примјену мира у БиХ, БиХ је десуверенизована и учињена политички зависном од тих држава, тиме што су те државе и ОХР, а не надлежни парламенти у БиХ, ставили под своју контролу све важне аспекте живота у БиХ. Учинили су то сопственим удруженим агресорским подухватом у виду бројних тзв. закона, одлука и налога ОХР-а којима је ОХР на противправан начин не само стварао институције на нивоу БиХ (Тужилаштво БиХ, Суд БиХ, Државну граничну службу БиХ, Регулаторну агенцију за комуникације БиХ и друге), већ је уређивао и друге области друштвеног живота. На крају, као својеврсни крешендо те агресије су тзв. услови за затварање ОХР-а, које је 2008. године поставио тзв. Управни одбор тзв. Савјета за примјену мира у БиХ, што није ништа друго до услови за окончање њихове и агресије ОХР-а на БиХ. Сви ти услови своде се на један, онај посљедњи, који каже да ће ова њихова агресија бити окончана када тзв. Управни одбор тзв. Савјета за примјену мира позитивно процијени ситуацију у БиХ. Дакле, они који су извршили агресију на нас, на начин који сам, надам се, успио да објасним у овом тексту, сада су самовољно дали себи право, без икаквог упоришта и у једном извору права, да они одлуче када ће они и ОХР завршити своју агресију на БиХ.

За крај сам оставио нешто што се тиче домаћих квислинга, којих у оваквој ситуацији не мањка. Не чуде мене бошњачки домаћи квислинзи, па ни они од њих који су носиоци правосудних функција, а који све вријеме прихватају ову агресију, јер је вријеме показало да је то агресија искључиво у њихову корист. Али, болни су, не и зачуђујући, домаћи српски квислинзи, нарочито они у политици и правосуђу, који су се лично окористили и користе овом агресијом. Они, заједно са домаћим хрватским квислинзима, све ћутке посматрају и згрћу паре на бројним функцијама на које их је довело и(ли) одржава то њихово полтронство према агресорима, иако је та агресија атак на владавину права и Републику Српску, те због ње хрватски народ у БиХ не може бити истински конститутиван, већ му Бошњаци бирају његове представнике у власти.

Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке