И Београд вапи за јасеновачким меморијалом: Српска тела су реком стизала из Хрватске

Драган Вујичић | 03. мај 2016 | Вечерње новости

Жртве хрватског усташког логора Јасеновца, тела извађена из Саве на насипу у Београду Фото: Вечерње новости

Архитекта Пеђа Ристић: На три места у Београду прикупљани лешеви из реке.Хрватски злочин Савом расут до Црног мора. Код Куле Небојше на Калемегдану, на Ратном острву од 1942. до 1945. сахрањиване су усташке жртве

ДВЕ реке, Сава и Дунав, на неки начин одредиле су судбину архитекте Пеђе Ристића, аутора неких од најлепших новијих српских цркава. Бивши члан „Медијале“, а потом Enfant terrible београдске уметничке сцене данас има 87 година. Био је у тиму Богдана Богдановића када је овај правио јасеновачки споменик Камени цвет. Потом је прошле деценије у Скупштини града покренуо иницијативу да се на Великом ратном острву подигне црква мученицма чија је тела избацила Сава и где их је сахранио Тома Максимовић, Недићев министар за избеглице. Прошле године овај човек био је у жирију за израду Меморијалног комплекса жртвама Јасеновца у Доњој Градини, а нада се да ће 2017. и његова црква почети да се гради на месту страшног злочина у Доњој Градини.

Партизани били присиљени да минама разбијају „чепове“ од људских тела на срушеном мосту која су стизала из Хрватске Фото: Вечерње новости

– Сећам се Београда 1941-1944. – прича нам Ристић док шетамо дуж савског кеја подно Калемегдана. – Са четири године научио сам да пливам, а од девете до петнаесте више нисам улазио у Саву. Лешеви су тада пливали уместо људи. Вадили су их код Куле Небојше и сахрањивали на лицу места. Вадили су их на Великом ратном острву, где је никло велико гробље од малих белих крстача. На острву, које су тада држали Немци, сахрањивао их је Тома Максимовић. Никада после рата та гробља нису обележена.

Док осматрамо шпиц Великог ратног острва, где је било гробље, Ристић се „враћа“ на мирис смрти током окупације Београда. Каже, то му је одредило занимање. Да прави цркве.Тих година обале су биле пуне лешева људи побијених у Хрватској.

Према речима неимара, на три места у граду, током окупације, прикупљана су тела уморених у Јасеновцу. Једна масовна гробница, за коју се причало да је у њој укопано 2.000 жртава, налази се код Куле Небојше на Калемегдану, а масовне гробнице са не зна се колико сахрањених постоје и с друге стране реке. Поклане Србе вадили су лађари, а Ристић се сећа Словенца који се презивао Рак и који је увек био ту да помогне да се људи достојно сахране.

– Слике лешева поређаних у врсти испред куле никада нећу заборавити – наставља Ристић. – Први пут 1942. Дунавом су стигле мађарске жртве из Новог Сада. Због тих призора у мени се родила мисао како смо као генерација дужни да оставимо белег где су ти људи сахрањени и да у историји оставимо траг ко су ове жртве, зашто су уморене и ко је крив за то. Јер, јасеновачки злочин је хрватски геноцид расут Савом све до Црног мора.

ЗАБОРАВЉЕНА ПРИЧА

ДА су Савом до Београда и даље пролазили лешеви, заборављено је у нашем граду. Ристић се данас подсећа на то да је Антун Милетић у својој збирци докумената из Јасеновца објавио и обдукционе протоколе из ондашњег Београдског патолошког завода од 13, 14. и 15. маја 1945, када су из Саве извађена 42 и 54 леша у Београду код Куле Небојше и 24 леша из Саве код Шапца, који су сви у протоколима описани. Много таквих протокола је пожутело, а нико их се не сећа. Већина стоји у два затворена сандука у Институту за патологију у Београду.

Јасеновачке жртве на неки начин стигле су и до Земуна. Код Харишеве капеле постоји споменик на коме пише да су испод сахрањене жртве које су допловиле из Хрватске.

МИНАМА СУ „ЧИСТИЛИ“ ПОБИЈЕНЕ

ТОКОМ рата Ристић је живео у Сењачкој 3, у Београду. Када су партизани дошли у град, ту су уселили групу од тридесетак војника.

– Испоставило се да су то били простодушни људи, који су чували срушени железнички мост на Сави – сећа се Пеђа. – Негде у новембру 1944. ови људи су причали да је толико лешева долазило реком да су морали минама да „разбијају“ чепове на мосту. Сећам се да је моја мајка ишла да гледа те призоре. Пошто тада цивилима није било дозвољено да прилазе мосту, ја сам партизанима украо неколико слика моста које су направљене од кафане „Шест топола“. Гледао је потом како ваде остатке тих људи код Куле Небојше и сахрањују…