Искра, 27.5.2017, СТИДЉИВО ИЗВИЊЕЊЕ: Тибор Церна или како се увек огрешимо о хероје

Тибор Церна (1978-1999), командир стрељачког одељења 125. моторизоване бригаде ЈВ, јунак са Кошара

Ако хероји наког преласка у легенду могу да посматрају како се од њих опраштамо, онда сигурно умиру поново, далеко теже и болније него први пут. Готово да је правило да се о наше хероје огрешимо колико одмах чим уочимо њихову јуначку кончину и да неправду не исправљамо дуго, дуго.

У низу срамних погреба наших хероја сврстао се и опроштај од Тибора Церне. Још једном смо сами себе поразили дозволивши да ране на родитељском срцу додатно буду посољене. Пала је на испиту држава, обрукала се војска, а црква изгубила из вида једног свог анђела. Српска Православна Црква, баш та у којој се својевољно Тибор крстио.

Република Србија
ВЛАДА

 

Одбор Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије
има част да замоли за Ваше присуство обележавању годишњице

 

БИТКЕ НА КОШАРАМА

 

Дебељача (централни парк), Ковачица, споменик Тибору Церни
14. јун 2017. године у 11.00 часова

 

Хероју је капа коју је носио одредила и веру и судбину. Беретка коју је носио и крст којем се молио, нису га испратили. Данас, 17 година касније, исправља се део неправде, именује се херој, подиже се на пијадестал она вредност коју смо згазили чизмом заборава или још прецизније, аљкавишћу свести. У среду 14. јуна у Дебељачи, откриће се споменик њеном најславнијем грађанину, симболу слободарског духа и блиставом примеру патриотизма.

Попут стидљивог извињења, уз речи неизговорене готово две деценије, опростићемо се од Тибора, онако како смо морали без задршке, онако како доликује, а и даље далеко од онога како је заслужио, јер време је немогуће вратити. Можда је и ова постхумна судбина Тибора Церне управо потврда његове величине. Можда је то орден који се, неизоставно, додељује само највећим јунацима, наших заложницима за слободу.

Можда је и Тибор попут Милунке Савић, прво отишао тихо, да сачека да приметимо да га нема и да му нисмо рекли само бар ону једну реч коју смо остали дужни – ХВАЛА. Можда и светосавска заједница на то дода и једно – ЗБОГОМ! А епитаф, који је сам себи оставио у смртном ропцу нека угледа светлост и сачекује случајне пролазнике и будуће намернике који на споменику Тибора Церне буду долазили да погледају лице онога који је посведочио своје речи – „За ову земљу вреди погинути“. Тибор је вечно жив. Његов пулс одзвања у душама нашим. Опипајмо наше груди. Чујете ли ехо његовог срца?

Бошко Козарски