Иван Миладиновић: СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Ниска мржње дужа од века

Велики рат – Припадници Централних сила: Немачка, Турска, Аустрија и Угарска. Натпис се налази у неколико верзија: „Желимо да победимо и ми морамо победити!“, „Много непријатеља, много части…“, „Нека Бог казни издајничку Италију“… пропагандна дописница из 1915. године Фото: Архива, Еуропеана

Да ли се могу заборавити злочини Јужних Словена из 1914. године? После првих операција, опште разочарaње у „браћу“ преко Дрине, Саве и Дунава. За јунаштво у рату против Србије, Хрват из Билећe добио титулу барона

МНОГИ и најдобронамернији пријатељи Србије склони су да повремено упозоре да заборавимо прошлост, да заборавимо шта нам се догађало у прошлом и претпрошлом веку, да заборавимо историју, да се окренемо будућности и да градимо нову и другачију Србију. Не сумњајући ни мало у њихове добре намере понекад им је тешко објаснити да нажалост Срби и Србија не могу да побегну од историје, да је она испреплетена са свим оним што нам се и данас дешава. Сусрећемо се са њом на сваком кораку наше свакодневице.

Када је прошле године Милорад Пуповац на представљању Билтена Српског народног вијећа „Говор мржње и насиље према Србима у 2015.“ рекао „да је све очитији национализам у Хрватској од уласка у ЕУ и да га распирују политичке странке које напуштају своје демохришћанске корене и усмеравају га у политичком деловању у савезу с онима који не само да су националисти, него заступају и пронацистичке, односно проусташке ставове“, вероватно ни једног тренутка није помислио да ће те исте речи морати да изговара и ове године.

Рехабилитација Степинца, поништење пресуде Главашу, Книн, Срб, усташки поздрави у дворани „Лисински“, узвикивање пароле „За дом спремни“ на сваком кораку, не да само подсећају на прошлост, него наговештавају повратак у прошли век. У деведесете, седамдесете, у 1941. годину и на, већ помало заборављену 1914. годину. На потиснута сећања на зверства хрватских и муслиманких јединица у Мачви и широм Шумадије у Првом, односно Великом рату. И ето нас опет у сусрету са историјом, са далеком 1914, без спомињања злодела према Србима у Хрватској и Босни Херцеговини у оба рата, већ само на терор и крвопролиће у Србији после аустроугарског напада.

ОДМАХ после првих ратних операција, настало је опште разочарање у „браћу“ преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разумe суров и нељудски однос Хрвата, муслимана, па и Словенаца према цивилном становништву. Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. „Политика“ већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст Аустрија је гурнула Словене на Србију у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију:

– Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију – записано је тада.

Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их, као што видимо, и данас.

Уочи напада на Србију командни кадар је непрестано вршио индоктринацију Јужних Словена пакленим говорима прожетих мржњом да Срби нису заправо људи. Манипулисало се и са Благословом Папе Пијa X у коме поглавар из Рима благосиља војнике Црно-жуте морахије. Мењан је, скраћиван и надопуњаван… Папино слово је преправљано, избацивани су општи мирни делови, пооштравани други… и то како је ко стигао, од кардинала и бискупа до четних капелана. Један од њих, капелана, ће изговорити следеће речи:

– Виена је браник Свете столице. Стога, нека је рука у којој стежете мач Ватикана, благословена. Примите на себе благослов Оца нашега. Ви сте његова света војска која ће за неколико дана покорити тај дивљи народ и земљу њихову.

 

Шта – народ, то није национ већ чопор шизматика. Чопор се мора укротити, послушности дозвати, у праву веру крстити.

 

Децо Цркве нек сте благословени. Опрост сте од Оца нашега на земљи добили. Примите га мирно, кршћански на себе – најавио је зло које ће уследити овај капелан.

ПОЛА године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу „Пијемонт“, пише:

– У овоме страшном рату најгори су били Словени из Аустрије… Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени пошли су на Србију с ропском мржњом – записано је тих зимских дана 1915.

На погрешне процене у Београду, које ће се узгред речено, провлачити цео целцати двадести век, да ће се „браћа“ масовно предавати на српску страну, пресудно су утицале многобројне манифестације „српско-хрватског братства“, у годинама које су претходиле рату. Почетком 1912. године, 163 загребачка студента били су гости Београда и клели се у Србију као југословенски Пијемонт, а домаћини су их ословљавали „драгом и најдражом браћом“. И Словенци су били дочекивани као „најрођенији“. У овим сусретима долазило је до братимљења и заклињања на верност „до гроба“.

Због тога нико у Србији није могао да разуме мржњу с којом су кидисали на српске војнике и цивилно становништво.

Однос „браће“ са оне стране трију река осетио се већ у првим борбама које су вођене 1914. Како су се они држали када су у лето 1914. године кренули да поробе Србију, униште је као државу, можда најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра – Хрвата, муслимана, Словенаца, па и Срба – за подвиге у том походу.

Само за „јуначко држање“ у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Јужних Словена разним медаљама и орденима, а на стотине је унапређено у „корпорале“, „фелдвебеле“ и „цугсфирере“… Неки су добили и највиша одликовања која су уопште постојала у царству Хабсбурга – Орден витеза Марије Терезије, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу, аустријско, односно мађарско племство. Међу онима који су проглашени за витеза Марије Терезије за показано јунаштво у рату против Србије 1914. године налазио се и поручник Гојкомир Глоговац, Хрват из Билећа.

ПРИЛИКОМ другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбрамбени појас на Ади Курјачици. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника…

Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

Једно од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви, забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а на петом је остала глава да виси… Деца су била поређана на столовима.

У селима су наилазили на људе обешене изнад кућног прага, или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и децу, или пак поклане у кућама и двориштима… Када су приупитале преживелог старца какви су то људи који су чинили ове страшне злочине, одговорио је „Не знам ко су, али говоре као ми“.

Вести о масовном убијању деце у Мачви стигле су и у Хрватску. Појединци су били згранути у тој мери да се нису устручавали, и поред строгих мера власти, да изразе своје негодовање. Извесни Иштван Хорват, ратар из околине Осијека, у сеоској кафани је негодовао:

– Што су нашим била крива србијанска нејака деца у колијевци, да су их клали – запитао се он.

Убрзо је, међутим изведен пред суд и кажњен строгим затвором „због ширења лажних вијести“.

Један од доказа за велику борбеност Хрвата и муслимана у сукобима са српском војском је и податак да је само у биткама у Мачви, из Треће босанскохерцеговачке регименте, од око 80 официра и 3.000 бораца, животе изгубило више од половине командног кадра и преко 1.200 војника.

За разлику од Чеха, из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, борци хрватских формација, никад се нису предавали, борили су се последњег метка. Када нису имали другог избора, осим смрти или предаје, дизали су руке увис. У децембру 1914. године, на прилазима Београду, код Торлака, изгинула је већина припадника 79. Јелачићевог пука, састављеног углавном од Хрвата. Под налетом српских јединица, засипани артиљеријском ватром, почели су да се предају тек кад их је преостало стотину-две…

Можда би неко преко Саве и Дунава могао да поразмисли о речима Стипе Шувара да се „духовна основа хрватског национализма налази у мистичном схваћању бића нације, у фетишизирању властите нације…“

СМРТ ОД БРАТА С ДРУГЕ СТРАНЕ

Ударна јединица аустроугарске војске у операцијама на Колубари био је Загребачки 13. корпус. Од 18. до 25. новембра 1914. године, на десној обали Љига, у борбама против Моравске дивизије првог позива, нарочито су се истакле 36. и 42. пешадијска дивизија овог корпуса. Од куршума и бајонета припадника Загребачког корпуса настрадало је 4.200 Мораваца.

Међу погинулима налазио се и вођа српских социјалиста Димитрије Туцовић који је, што лако може да се провери у његовом дневнику, наслућивао да ће пасти „од руке брата с друге стране“.