Политика, 30. 3. 2015, Милан Ристовић: Србија и ратна штета – Закаснела брига

После окончања Другог светског рата један од проблема с којимa су се сусреле нове југословенске власти био je и повратак опљачканих културних добара. Међутим, како се из документацијe Репарационе комисије владе ФНРЈ види, реаговано је споро и без добре припреме.

проф. др Милан Ристовић Фото: Време

Министарству иностраних послова Завод за заштиту споменика културе НР Србије почетком августа 1950. обратио се једним актом указујући на штете које су нанесене културно-уметничкој баштини, указујући на дугу историју ове појаве.

„Као што је познато”, стоји у акту бр. 873/50, „споменици културе и историјски извори наших народа вековима су уништавани, развлачени и на разне начине извожени у иностранство. То се нарочито односи на српски народ кога су разни непријатељи перманентно пљачкали од IV крсташког рата (1204) па све до 1944. године, тако да се данас у НР Србији од докумената налазе само остаци остатака оне високе цивилизације која је дала Мирослављево јеванђеље, Душанов законик, Јефимијин вез, а у архитектури и ликовној уметности Студеницу, Жичу, Сопоћане, Лазарицу, и тако даље. Ово разарање документације наше славне прошлости особито је језиво у области писаних споменика.

После паљевине Народне библиотеке 1941. године у самој Србији најмање се налази оних дела која је српски народ пером и кичицом вековима стварао, а несразмерно више његових таквих споменика има у Софији, Москви, Одеси, Лењинграду, Будимпешти, Прагу, па и у Бечу, Берлину, Минхену, затим у Паризу, Лондону итд. Враћање тих дела народу који их је створио историјски је захтев који поставља не само афирмација наше културе већ и основни људски морал, јер су ти споменици редовно отишли са наше територије путем пљачке, крађе или шверца.”

Пошто се на ове споменике националне културе у највећој мери не могу применити међународни прописи о реституцији јер су однесени пре 1941, предложено је да се позове на принцип рампласмана и на место уништених врате раније однесени, и да југословенска влада на томе треба упорно да истрајава.

Стручно мишљење о овом предлогу дао је др Милан Бартош, главни правни саветник Министарства иностраних послова, изневши мишљење да се „она може прихватити и правно образложити, на оним правним принципима израженим у међународним споразумима у току II светског рата – имајући у виду и то да је сама институција реституције више моралног – него правног карактера”.

Бартош је наглашавао да се са захтевима може изаћи само према побеђеним земљама „и то као рампласман само за оне уметничке предмете који су однети у току II светског рата”, дакле, никако да њиме буду обухваћени они са листа које је Министарству иностраних послова упутио Завод за заштиту споменика Србије. Такође, Бартош је скренуо пажњу да се овакав захтев не може поставити према Ватиканској библиотеци.

О неуспеху ове закаснеле и лоше организоване акције говори и закључак који су Репарационој комисији при влади ФНРЈ поднеле секције за реституцију из бивших западних окупационих зона у августу 1950. године, дакле после проглашења стварања Савезне Републике Немачке.

Нота бене: Поред напора, ма како они били закаснели, неорганизовани и неделотворни, да се барем мањи део опљачканог културно-уметничког блага са југословенске територије врати, у исти мах је у земљи трајао процес првих послератних година присвајања уметничких предмета који су припадали „пораженом класном непријатељу” као и развлачења оних узетих „на реверс” из музејских збирки за потребе високих државних и партијских функционера, којима се у деценијама које су уследиле „изгубио траг”.

(извод из опсежнијег истраживања)

Редовни професор Филозофског факултета у Београду