Политика, 18.5.2015, Александар Чотрић: Злочини без казне

Ексхумација жртава комунистичког терора из јаме Велета у зиму 1942/43.

Они који ових дана оспоравају одлуку Вишег суда у Београду о рехабилитацији генерала Драгољуба Драже Михаиловића најчешће као противаргумент истичу злочин који је у ноћи између 20. и 21. децембра 1943. године почињен над 68 мештана села Вранић у околини Београда.

У Вранићу је неоспорно почињен страшан злочин над цивилима. Индикативно је, међутим, да се тај масакр помиње у свакој прилици када треба осрамотити генерала Драгољуба Дражу Михаиловића, који је убиства најоштрије осудио и с њима нема никакве везе. Тек када се отворе тајни досијеи Озне и Удбе и када се отвори и ратна архива генерала Михаиловића, заробљена 1945. године, откриће се ко је злочин починио и ко га је наредио.

Михаиловић је, на основу сведочења његових најближих сарадника, који су успели да емигрирају на Запад, попут предратног професора Правног факултета др Радоја Вукчевића, за ово недело сумњичио Косту Пећанца и његове људе. Због доказане сарадње Косте Пећанца с окупаторима, злочина у Вранићу и још неких злочина, генерал Михаиловић је овог четничког војводу осудио на смрт. Неколико месеци после злочина у Вранићу, Пећанац је убијен у близини Сокобање, по Михаиловићевом наређењу. Исту судбину доживео је и Божидар Ћосовић, односно Божа Јаворски, самозвани четнички војвода из ивањичког краја. А за издајника и злочинца Михаиловић је прогласио и Јована Шкавовића Шкаву, зато што је партизане заробљене на Равној гори продао и предао Немцима у Ваљеву.

Међутим, злочини које су починили Коста Пећанац, Божа Јаворски, Вучко Игњатовић и команданти из Фоче, на процесу 1946. године, приписани су генералу Михаиловићу, иако је командант Равногорског покрета сва ова недела осуђивао, као и њихове починиоце.

Стаљинистички процеси који су у режији НКВД-а вођени тридесетих година прошлог века у Москви против Тухачевског, Зиновјева, Камењева или Бухарина бледа су сенка комунистичке инквизиције примењене над Михаиловићем. И на процесу против генерала агенти НКВД-а били су инспиратори и режисери. Ни католичка инквизиција није посезала за таквим поступцима, да некога убије, па да му годину дана после смрти пише пресуду.

Када је већ реч о злочинима, питам све оне који осуђују тобожње Михаиловићеве злочине, зашто не говоре о „пасјем гробљу” код Колашина у Црној Гори? Уочи Божића 1942. године партизани су на обали Таре убили 240 цивила. Свима убијенима била су извађена срца и потом стављена у руке. Починиоци масакра су убили и једног пса, разапели га на крст и истакли натпис „пасје гробље”.

За овај монструозни злочин никада никоме није суђено, а недело се прећуткује. Зашто је тек недавно објављено да су партизани у Другом светском рату и непосредно по његовом окончању убили више свештеника Српске православне цркве, него усташе? Живот је од „црвене правде” изгубило око 300 свештеника, а хиљаде њих су били у затворима и логорима, осуђени на вишегодишње казне.

У сваком рату, посебно грађанском, чине се страшни злочини, а победа припада онима који су суровији и немилосрднији. Процењује се да је током рата од руке комунистичке гериле страдало десет пута више цивила, него од припадника Југословенске војске у Отаџбини. После рата почињен је идеолошки геноцид над свим стварним и измишљеним противницима бољшевичког поретка у Југославији. До сада је пописано више од 50.000 њихових жртава.

Генерал Михаиловић је био на челу антинацистичке гериле и није имао државу. Усташки поглавник Анте Павелић је имао државу која је постојала на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине и која је вршила геноцид над српским становништвом. Према подацима из Меморијалног центра „Јад Вашем” у Јерусалиму, на територији НДХ убијено је више од 600.000 Срба и Јевреја. За све време трајања социјалистичке Југославије тај велики злочин није назван геноцидом или холокаустом. Објављени су бројни радови, студије и монографије о наводним злочинима Михаиловићевих јединица над Хрватима и муслиманима на подручју НДХ. Тако је одбрана од геноцида проглашена за геноцид. Анте Павелић за почињени геноцид у Брозовој Југославији никада није ни оптужен, те му није ни суђено.

Не оспоравам да су партизани били антифашисти. Када бих изрекао оптужбу да су сарађивали с фашистима, тиме бих увредио део српског народа. Уосталом, Немци знају ко су им били главни непријатељи, а у њихових документима се наводи да је више од осамдесет одсто становника Србије подржавало покрет генерала Михаиловића и да им је његов покрета задавао највише проблема на целом Балкану.

Уосталом, другачије није ни могао да поступа генерал и министар војни владе чије је седиште било у Лондону, а не у Берлину и који је носилац 19 високих војних одликовања за храброст и командовање у балканским ратовима и Првом и Другом светском рату.

Аутор је посланик и председник Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета