Политика, 4.8.2018, Саво Штрбац: Избеглице и доброчинитељи

Саво Штрбац Фото: Вечерње новости

Пре неки дан у просторије Веритаса наврати Бошко К, избеглица из РСК, и затражи да му дамо потврду да је његов рођак Слободан С. био заробљен у “Олуји” како би је приложио уз пријаву на конкурс  за стамбено збрињавање избеглица недавно расписан од стране Комесеријата за избеглице. Слободан се по доласку из заробљеништва не зналази баш најбоље па је он одлучио да узме “ствар у своје руке” тако што  ће му прикупити сву документацију за овај конкурс па  можда му се коначно нешто у животу и посрећи, објашњава Бошко.

Док разговарам са Бошком, разгледам Слободанов досије из којег исчитавам да је заробљен у хрватској акцији “Олуја”, да је правоснажно осуђен од стране шибенског Жупанијског суда због ратног злочина над цивилима (малтретирао их и палио куће) на казну затвора од 12 година, од чега је издржао 10 година и 2 месеца, након чега  је пуштен на условну слободу и истог дана  прешао у Србију, где га је сачекало уверење да је одлуком владе Србије, у групи од 58 крајишких заробљеника, добио њено држављанство и избеглички статус.

Листајући спис, нисам се могао сетити Слободановог лика, што је имплицирало да је једном или ниједном свратио у Веритас. Ипак наиђох на белешку да је по доласку у Србију тражио  смештај  у колективном  центру Крњача, али да га није добио. На питање где сада Слободан живи, Бошко ми објашњава да на Панчевачком путу чува један мотел у којем и живи сам са својим псом.

У Слободановом досијеу пише да је рођен 1964. у Тепљуху код Дрниша од оца Јове и мајке  Јованке. Од Бошка  дознајем  да се Јованка после “Олује” обрела у Новом Кнежевцу у колективном центру, у који је годину, две касније свратила једна домаћа породица  с намером да из тог центра удоме неку угроженију избеглицу и избор је пао на усамљену и времешну Јованку. И од тада Јованка живи у тој породици као члан њиховог домаћинства. У међувремену је умрла госпођа која ју је довела у свој дом, али се о Јованки, која сада “гази” 91 годину, наставила бринути њена кћерка.

У досијеу се налази и медицинска документација из које је видљиво да је Слободан оболео од болести зване “пострауматски стрес синдром”  познатијом као “вијетнамски синдром”, на основу које му је, по доласку у Србију, у првостепеном поступку признато својство ратног војног инвалида В групе и право на личну инвалиднину, али му је све то у поступку ревизије  поништио другостепени орган уз образложење да му то право не припада пошто је правоснажно осуђен због ратног злочина.

У жељи да дознам и још понеки податак о Слободану и његовој породици, назовем га и дознадох: Отац му је родом из села Орлић, радио је као пружни радник, дошао је у Тепљух код Јованке, где су им  се  родила два сина, Слободан  и 6 година старији Јово.

Отац их је давно пре рата напустио и отишао да живи у Сплит у неке радничке бараке и од тада са њим, иако му се родитељи нису никада формално развели, нису имали никакав контакт. Хрвати су га заробили двадесетак дана од почетка “Олује” када је већ био близу Грахова. По хрватским затворима надобијао се “добрих” батина. Отац је знао да је заробљен али га нити једном није посјетио у затвору.

Иако су  Хрвати из Тепљуха сведочили у његову корист, ипак га је суд осудио за нешто што није ни починио. Од изласка из затвора чува и одржава један  мотел иза Панчевачког моста, где и живи сам са својим псом. Брат му Јово ради у Црној Гори исти посао и код истог газде. Због рата ни он ни брат нису се женили. Отац му је умро пре десетак година у родном селу. Ни синови, ни жена му нису били на сахрани. Понекад обиђе мајку. Обишао би је и син Јово, али не може изићи из Црне Горе пошто од докумената има само стару српску избегличку легитимацију. Мајка му се потпуно удомаћила у оној породици у Новом Кнежевцу, која јој је, уместо синова, пружила топлину дома, на чему им је веома захвалан.

Објављено у дневнику „Политика“, 4. августа 2018, штампано издање, пренето са сајта ДИЦ Веритас