Политика, 8. 5. 2023, Живојин Ракочевић: Ђурђевдан у Призрену

Шиптарски погром над Србима у Призрену, гори све српско – светиње, станови, куће, локали… уз присуство КФОР-а, у зони коју „обезбеђују“ припадници немачке војске Фото: Фонд Слободан Јовановић

Рано је јутро на Шадрвану, на продавници се диже гвоздена решетка. Остаци претходне ноћи просути по калдрми и главном градском тргу. Оријенталне кућице, међуратне средњоевропске фасаде, соцреалистичка зградица и споменик неког ОВК борца у ратничком покрету.

Три ђака у оделима пролазе поред чесме, иду из Богословије у Саборни храм Светог Ђорђа да спреме службу, поправе цвеће, допуне кандила и пробају озвучење. На улазу зеленило, бела кућица косовске полиције и старији униформисани полицајац назива добро јутро. Почиње Ђурђевдан у Призрену. Свештеник Јован дочекује ране госте, игуман Светих Архангела Михаило (Тошић) доноси пуну кесу кашика и кутлача, обилази један круг око храма и у епископској резиденцији, за великим столом, преслишава самог себе и мрмља у браду: „Вода, сокови, салвете… Чорба стиже у дванаест, вино се служи…” Све што се дешава у једној породици и просечној српској слави дешава се данас у огромном храму призренских Срба. Њих је у овом граду остало мање од десет – таман за једну осредњу породицу. Међутим, постоје дани када цео град оживи и многи Призренци дођу да буду са својим светињама, а неки који су први пут ту тврде да нема већих Призренаца од њих и да је само питање тренутка када ће пронаћи некога свога или давно изгубљене родбине и предака.

„Постоји галаксија и Призренска галаксија” непрестано је понављао почивши владика Атанасије (Јевтић). Он се малобројним призренским Србима најчешће обраћао: „Где сте, галаксијо!” и себе сматрао изворним Призренцем.

Да ли ће овог Ђурђевдана, после свега што се дешава, несрећа, страхова, преговора и неизвесности, неко доћи у Призрен у ком стално живи четворо Срба?

За сат времена велики Храм Светог Ђорђа, измољен од отоманских власти 1856, био је готово пун. Двориште препуно деце која су одмах нашла лопту. Девојчица Павлина Радовановић из Ораховца, широко позната по косовским песмама, наступима и гласу, игра одбојку, па улази у цркву. Слободан је дошао из Америке, стигао је хор са Штрпца, а игуман дечански Сава (Јањић) понавља како се чудо обнове и живота дешава упркос свим овдашњим реалностима.

„Кажу неки нема Срба у Призрену, нема православних у Призрену – како нема?! Тамо где се служи Света литургија, где год се окупљамо, где је евхаристија, где је епископ са свештеницима и народом – ту је цела црква, не само призренска црква, него црква Божија”, рекао је у беседи игуман Сава и додао: „Сакупио нас је Свети Георгије велики подвижник љубави Божије, са много деце. Чини ми се да одавно није било оволико људи за славу у Призрену.”

Креће славска литија, један разред албанских основаца стоји на капији и нешто виче, неки долазе до врата цркве, два полицајца који чувају храм разговарају са њима и кажу им да изађу.

Литија три пута обилази цркву, владика Теодосије служи кратки помен просветним добротворима, задужбинарима и знаним и незнаним Призренцима сахрањеним уз сами јужни део цркве. Меша са молитва „Вјечнаја памјат” са прегласном песмом „Your Love Keeps Lifting Me”, која допире из оближњег албанског локала. Слободан као амерички држављанин и неко ко не зна овдашње прилике каже: „Идем да их замолим да утишају музику!” Кажу му да нема потребе и да је све у реду.

„Мој отац је био професор српског језика, одрастао сам на српској епској поезији. Дошао сам први пут и да видим оно о чему сам цео живот маштао. Препуно ми је срце, кад гледам оволико народа и свету земљу”, каже за „Политику” Алекса Стојковић из Винче код Београда.

Недалеко од Призрена, на Гори, на планинама Горанци славе Ђурђевдан, а Свети Ђорђе је и крсна слава епископа Теодосија. Седиште епархије је у оквиру комплекса у центру града.

„Жив је Призрен, и живо је срце наше, заједно са Богословијом, са народом који овде живи и са свима који му припадају, мисле и моле се за њега”, рекао је за „Политику” владика Теодосије.

Живојин Ракочевић