Срна, 22.4.2016, Будимир: Заједнички пројекат усташа и елитних комуниста

Милојко Будимир Фото: Медија центар Београд

„Прије него што се изгради меморијални центар у Градини, неопходно је извршити нову сондажу тла, на трагу онога што је Државна комисија СФРЈ на челу са Србољубом Живановићем учинила 1964. године“, наводи члан Одбора за Јасеновац Светог архијерејског синода Српске православне цркве Милојко Будимир.

БЕОГРАД, 22. АПРИЛА /СРНА/ – Историјски извори указују да је Јасеновац могао бити раније ослобођен, али да то није било у интересу усташа и елитних комуниста, који су имали пројекат масовног уништења Срба, сматра члан Одбора за Јасеновац Светог архијерејског синода СПЦ Милојко Будимир.

Он наводи за Срну да ће изаћи на видјело истина о томе зашто партизанске снаге нису кренуле да ослободе Јасеновац, иако су имале информацију о масовном страдању.

Према његовим ријечима, постоје многи, никада отворени архиви, који свједоче о томе да су кључни људи партизанског покрета знали за Јасеновац.

Будимир сматра да треба прекинути манипулације бројем жртава, а посебно нечасно понашање хрватске стручне јавности која их ниподаштава и минимализује, и предлаже да се начини ново сондажно истраживање тла на простору масовних гробница.

„Прије него што се изгради меморијални центар у Градини, неопходно је извршити сондажу тла, на трагу онога што је Државна Комисија СФРЈ на челу са Србољубом Живановићем учинила 1964. године“, наводи Будимир, који вјерује да је бројка од 600.000 до 700.000 људи много ближа истини.

Попис жртава, на коме инсистира и српска страна је свакако потребно обавити, али он, како је Будимир нагласио, не може да предочи тачну слику о броју страдалих.

„Након рата, 1946. године, вршенa је процјена на основу информација скупљаних на терену. То је и тада било веома тешко јер су у Јасеновцу нестала читава српска поткозарска села и свједока није ни било. На основу тих истраживања је утврђена бројка од 600.000 до 700.000 људи“, појашњава Будимир.

Будимир напомиње да се никада неће сазнати сва имена страдалих, али се може бар оквирно доћи до информација. И у њемачким и италијанским архивама се говори о наведеном броју.

„Нису то српски извори да би Хрвати тврдили да ми једнострано гледамо на тај проблем“, истиче Будимир.

Он указује да је Хрватска у рату од 1991. до 1995. године имала Државну комисију која је констатовала да је Јасеновац био само „Радни логор“, те да то „најбоље говори на којим позицијама стоји Хрватска“.

Будимир сматра да канонизација кардинала Алојзија Степинца „више говори о самој природи Католичке цркве и народу који жели да му злочинац буде светац“.

„Пашке, ливањске и јасеновачке жртве добро знају ко је био Алојзије Степинац. Ни ми као народ то никада не смијемо заборавити“, наводи он.

Када је ријеч о Јасеновцу, сматра Будимир, Срби не треба само да пребацују Хрватима што игноришу српске жртве већ и да окриве себе што због разних идеолошких и других странпутица на којима су били нису изградили меморијални центар посвећен жртвама, на начин на који су то урадили Јевреји.

„Суштина је да ми треба да инсистирамо на чињеници да је над нашим народом почињен геноцид, а не да почнемо да прихватамо да смо геноцидни, што нам неки желе наметнути. Српски народ је нестао из Хрватске, а данас се систематски уништавају и његове материјалне заоставштине и топоними“, оцјењује Будимир у изјави за Срну.

Приредила: Сања СРДИЋ МАЦАНОВИЋ