Srpska24.me, Погледи, 8.12.2020, Верољуб МАЛЕТИЋ: Комунизам и даље жив: Ни ријечи о сарадњи усташа и партизана

Спомен, илустрација Фото: Фонет

СУБНОР Србца је деценијама послије рата користио различите податке и о погинулим борцима, и о цивилним жртвама, као и о преживјелим борцима. У матичним књигама које су устројене `60. година 20. вијека пописано је 294 погинула борца НОР-а, 258 жртава фашистичког терора и 868 преживјелих бораца “Народноослободилачке војске“. Ако се погледа структура од кога су страдале цивилне жртве, стање, према њиховим књигама, је сљедеће: – од усташа 161, од четника 55, од Нијемаца 36.

Седамдесетих и осамдесетих година СУБНОР барата подацима о 395 погинулих бораца и 285 жртава фашистичког терора. У том периоду, од 1970. до 1985, подигнути су споменици погинулим борцима и цивилним жртвама у 15 села србачке општине. Оно што одмах упада у очи је чињеница да нема споменика у Кобашу, гдје су усташе починиле најтежи злочин.

И 71 годину послије рата СУБНОР дјелује по истој матрици. У тој публикацији из 2016. године наведено је да на подручју општине Србац има укупно 974 жртве рата 1941-1945, и то 457 бораца НОР, 506 цивилних жртава и 11 припаднике Војске Краљевине Југославије (мисли се на ратне заробљенике који су умрли у неком од логора).

Нећемо се бавити бројем преживјелих бораца, који је енормно порастао, толико година послије рата, нити великим порастом броја погинулих бораца НОР-а, али се морамо осврнути на поступке СУБНОР-а којима се и даље прикривају усташки злочини и ниподаштавају српске жртве. Поготово што је та публикација о жртвама, по уводној ријечи њених приређивача нешто чему треба „обезбиједити трајну заштиту, како унутар ОО СУБНОР-а, тако и других институција као што су Архив Републике Српске, Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске, Музеј Републике Српске, Академија наука и умјетности Републике Српске и други.“

Значи, ово је „истина“ у коју се не смије дирати.

А гдје су жртве комунистичког терора? Гдје је преко 100 бораца четничких јединица са подручја ове општине, од којих су многи изгинули борећи се против усташа? Гдје су Живојин Божић и Душан Мачковић, који су погинули ослобађајући Србац од усташа, септембра 1942.? Јел то нису жртве рата? По СУБНОР-у, нису.

Оно што посебно боде очи су спомен обиљежја. Зашто ни данас нема спомен обиљежја жртвама усташког терора у Кобашу? Зашто општинска организација СУБНОР-а никада није у својим манифестацијама обиљежила то страдање и поменула те жртве? Од августовске рације 1941. они помињу само страдале у Радињи, али зато што су њихови остаци ексхумирани седамдесетих година и пренешени на гробље у Српцу, јер су се међу жртвама налазили дјед и отац тадашњег предсједника општине и високог комунистичког функционера Драге Ђајића.

Преко 50 страдалих у Кобашу и околним селима и даље су забрањена тема, и даље не постоје у СУБНОР-овим манифестацијама. Али се зато покушава народу и млађим генерацијама наметнути „истина“ по којој су четници злочинци, јер је у званичан календар СУБНОР-ових манифестација уврштен један злочин четника у Новој Веси, над 11 жена. Сваки злочин, па и овај, треба осудити. Али сваки злочин има и име злочинца, не може се генерализовати и приписивати читавој формацији или идеологији. За злочин у Новој Веси се тачно зна ко га је извршио и зашто. Зна се да га је извршио један четник из Брусника, као освету за убиство своје мајке и малољетног рођака, које су починиле управо неке од тих жена, чији су мужеви, очеви и браћа, претежно били у усташким и домобранским формацијама. То не оправдава злочин, али је занимљиво да ни комунистичке власти послије рата нису процесуирале починиоца, већ је он чак радио у милицији, да би га касније један од рођака убијених убио, за освету.

Али опет се намеће питање СУБНОР-у – зашто се раздвајају жртве, по којој основи је тај злочин већи од злочина усташа над 50 цивила, и зашто се тим жртвама не одаје никаква почаст? Да ли зато што су жртве њихових коалиционих партнера из митровачке казнионице?

Можда одговор на ова питања лежи у чињеници да су многи, до јуче, припадници усташких и домобранских јединица промијенили униформу и постали партизани и самим тим били аболирани од злочина који су починили.

Познато је да су многи српски сељаци из ових крајева, који су били насилно мобилисани у партизанске јединице, послије рата покушавали да остваре своја борачка права, али нису успјевали, уколико нису били чланови партије или ако за њих није изјаву дао неко од локалних партијаца. А какав је био став СУБНОР-а када су у питању пресвучени домобрани и усташе, најбоље ћемо видјети из њихове документације. Тако у матичној књизи преживјелих бораца НОР-а за 11 муслимана из Босанског Кобаша стоји написано да су прије ступања у НОВ били у домобранима, а један од њих, Мумуковић (Атиф) Ибрахим и у СС трупама. То руководству СУБНОР-а није сметало да их уврсте у борце НОР-а, на основу чега су они отварили сва борачка права и привилегије. Интересантно је погледати и када је тих 11 домобрана из Кобаша прешло у партизанске јединице. Двојица су приступили партизанима у августу 1944, четворица у септембру 1944, један у октобру 1944, а чак четворица у априлу 1945. године! И признат им је статус борца, јер су како је наведено у матичној књизи били у јединици до 15.5.1945. Можда чак и пун мјесец дана!

Слично је и са Чесима и Хрватима из Нове Веси. Њих 28 се воде као преживјели борци НОР-а. Од тог броја један је ступио у партизане у августу 1943, тројица у октобру 1943, двојица у новембру 1943, четворица у децембру 1943, један у фебруару 1944, тројица у јулу 1944, двојица у августу 1944, четворица у септембру 1944, тројица у октобру 1944, један у децембру 1944, један у јануару 1945, а чак четворица у марту 1945. године. За неке од њих пише да су били прије тога у домобранима, док за већину не пише да су били у некој другој војној формацији прије НОВ.

Занимљиво је погледати како су преласком из домобрана (али и усташа, само се избјегавало то написати, већ су сви подведени под домобране) одмах добијали позиције у партизанским јединицама. Тако на примјер, Брана Мирко је постао одмах делегат вода и замјеник командира чете, Брана Алојз делегат вода и командир чете (у Мотајичком одреду), Јанђик Владо делегат вода у 12. славонској, Пиркл Емил водник (у Мотајичком одреду), Бакунић Иван замјеник командира чете, Личеник Вјекослав делегат (у Мотајичком одреду), Јаворек Мирослав делегат вода и замјеник командира чете (у Мотајичком одреду)…

Из евиденције СУБНОР-а види се да је већина домобрана одмах примљена и у партију, чим су именовани за делегате и да им је дата команда над српским борцима, што се посебно односи на Мотајички партизански одред.

Постоји и неколико примјера у СУБНОР-овој евиденцији да су неки борци прешли из четника у партизане, за које је наведено да су у четницима били пар мјесеци у 1942. години (кад овде и није било партизанских јединица), али ни један од тих бораца није догурао ни до каквог командног мјеста.

Да је и данашњи СУБНОР на задатку прикривања усташких злочина, а тиме и ниподаштавања српских жртава видимо и из најновијег примјера, од 27.7.2020. године, када је садашњи предсједник ОО СУБНОР-а Србац, приликом полагања вијенаца поводом дана устанка народа БиХ (који то ни по чему није) изјавио:

„Општина Србац у то вријеме потпала је под усташку власт НДХ која је одмах кренула у прогон српског живља, православних свештеника и ћирилице. Да би се заплашио народ похватано је најприје 200 грађана и одведено у заробљеништво, затим је ухваћено 13 виђенијих грађана из више насеља и одведено преко Саве у славонску шуму Радиња, гдје су звјерски побијени на православни празник Велика Госпојина, а шест мјештана из села Кукуље заробљено је и одведено у Бањалуку гдје су стрељани на основу рјешења усташког суда иако нису били криви ни за шта.“

Нигдје ни помена кобашких жртава – наставак прикривања усташких злочина.

Да све буде још жалосније, на све и једној манифестацији СУБНОР-а, па тако и овој задњој, присуствују истакнути функционери садашње општинске власти. Наравно, СУБНОР је на буџету општине. Да ли је то и данас толико јак хрватски утицај на овом подручју? Тачније, утицај хрватских комуниста?

Подсјетићу, прве комунистичке народно ослободилачке одборе на подручју општине Србац формирали су припадници 12. славонске бригаде, по налогу Централног комитета КП Хрватске. Изгледа да појединим властодршцима који су наклоњени комунистичкој идеологији и даље налози за рад стижу из сусједне нам, прекосавске, државе.

Верољуб МАЛЕТИЋ