Танјуг, 7.3.2018, Канторовичево „Вештачење о кривици за рат 1914.“

Херман Канторович „Вештачење о кривици за рат 1914.“ Фото: screenshot

БЕОГРАД –  У издању Службеног гласника објављено је „Вештачење о кривици за рат 1914.“ чији је аутор истакнути правник и универзитетски професор Херман Канторович, у преводу историчара Велибора Бухе.

По налогу из Рајхстага 1923. године Канторович је почео разматрање и данас актуелног питања кривице за Први светски рат, које је завршио 1927. године, али његови закључци, међу којима и то да да Србија није била крива за избијање Великог рата, нису ишли наруку немачком наручиоцу, па је дело 40 година остало необјављено. Сада је пред српским читаоцима.

Историчар Велибор Буха, на данашњем представљању Канторовичевог дела каже да је књигу нашао пре неколико година у Грацу у коме је истраживао место Србије у немачким интерпретацијама кривице за Први светски рат и да је Канторовичево дело одударало од масе радова на ову тему.

Подсетио је и да је Канторовичево истраживање требало да служи негирању немачке кривице за рат и Рајхстаг је ангажовао до тада узорног Немца, угледног правника, добровољца у Првом светском рату, који је, држећи се чврсто чињеница и строгог етичког кодекса, шокирао своје наручиоце.

Буха наглашава да је за нас свакако најзанимљивији Канторовичев суд о непостојању кривице Србије за Први светски рат и додаје да је то најаргументованија и најупечатљивија одбрана Србије.

„Не постоји ништа теже него са пуним разумевањем судити о туђој кривици – уколико се има око за скривене проблеме, и ништа лакше него правично судити о сопственој кривици – уколико се има уво за тихи, заповедни глас савести“, објаснио је сам Канторович суштину свог сведочења.

Буха пак, примећује да изрицање суда на штету сопствене земље никад није лако, посебно у узаврелој атмосфери после рата када је питање кривице било кључно.

Оно што је по оцени Бухе специфично у Канторовичевом делу је то што он изазивање рата посматра као криминални чин – „злочин убиства мира“ и наступа као судски вештак који покушава да раскринка злочин и изрекне пресуду о кривици.

Канторович је такође сматрао, наводи Буха, да за сваку земљу треба одредити различит степен кривице; и подједнако му је сметало што су силе победнице оптуживале Централние силе као искључиве кривце за рат, као што му је сметала и пропаганда у Немачкој која је одбацивала немачку кривицу.

Буха наглашава да је за нас свакако најзанимљивији Канторовичев суд о непостојању кривице Србије за Први светски рат и додаје да је то најаргументованија и најупечатљивија одбрана Србије.

Србија је, у закључцима Канторовича, уз Енглеску, једина од главних учесница рата ослобођена сваке одговорности за рушење мира, што је, према мишљењу Бухе, нарочито значајно у светлу бескрајних оптужби које су Србији упућиване у оквиру немачке кампање негирања сопствене кривице и њеног пребацивања на земље из противничког табора.

„Канторович је, анализирајући потезе Беча и Берлина током јулске кризе (1914), упечатљиво доказао њихов „безусловни умишљај у односу на балкански рат“, односно решеност Аустроугарске да уз неограничену подршку Немачке догађај у Сарајеву по сваку цену искористи као повод за напад на Србију“, истиче Буха.

Канторович је истовремено далеко од сваке идеализације српске политике.

Неколико пута се негативно изјаснио о Николи Пашићу и осталим српским челницима, а Србија је, како истиче, својим политичким и економским сукобљавањем са Аустроугарском у предратном периоду чинила акте „хроничног угрожавања мира“, као и готово све европске земље; никад, међутим, не прешавши линију која означава пут у рат.

Главни Канторовичев закључак и пресуда, како истиче Буха, јесте да су рушење мира у јулу и августу 1914. године извршиле Централне силе и то с умишљајем у односу на рат са Србијом, Француском и Русијом на Балкану и у остатку Европе и из нехата у односу на његово ширење ван европских оквира, изазвано укључивањем Енглеске у сукоб.

На страни сила Антанте утврдио је, пак, покушај рушења мира откривши га у руској мобилизацији изведеној уз подршку Француске.

„Такви закључци, узети у целини, израз су ауторове тежње да установи удео у одговорности свих актера, без обзира на то да ли се ради о ратним победницима или губитницима, што и јесте императив научног истраживања кривице за рат“, рекао је Буха.

Оно што је по оцени Бухе специфично у Канторовичевом делу је то што он изазивање рата посматра као криминални чин – „злочин убиства мира“ и наступа као судски вештак који покушава да раскринка злочин и изрекне пресуду о кривици.

Канторовичево дело је дуго било у фиоци у Министарству спољних послова, далеко од очију јавности. Долазак Хитлера на власт затекао га је у Фиренци где је као гостујући професор држао семинар и управо је био завршио књигу „Дело и кривица“, које је о сопственом трошку одбјавио у Швајцарској.

Херман Канторович је био међу првих 25 професора који су у новом режиму отпуштени са немачких универзитета.

Преминуо је 1940. године у Кембриџу и његово вештачење о кривици за рат било је готово заборављено.

Спас је стигао са импулсом који је интересовању за узроке Првог светског рата дао почетком шездесетих Фриц Фишер и Фишеров први асистент Имануел Гајс је, истражујући у Министарству спољних послова, открио примерак Канторовичевог рада.

На значај ове књиге указали су данас и филозоф и теолог проф. Богољуб Шијаковић и директор Института за новију историју Србије Миле Бјелајац.

Шијаковић је скренуо пажњу на Канторовичево анализирање фалсификата које су објављивале Немачка и Аустроугарска, на његов став да је Анексиона криза била генерална проба за Први светски рат, који је заправо био „голо поробљавање Србије“.

Бјелајац истиче да је Кантарович као савременик Великог рата био доста ограничен у истраживању, али је унео врсту правничког реда у доступне изворе и био радикалан у тврдњи да ничија мобилизација, па ни руска, сама по себи не значи рат.

Основна порука Канторовичеве књиге и историчарима и политичарима, према мишљењу Бјелајца, јесте колико могу бити фаталне погрешне процене противника, толико и погрешне процене властитих могућности.

Редактура и лектура текста: srpski-memorijal.rs / ам