Ако не говорите ништа, друга страна може да ради шта хоће – да поставља срамне табле величајући Степинца, и да игнорише геноцид који је починила, каже контеса Висконти
Недопустиво је да логор НДХ у Јасеновцу, уместо да буде прописно и опомињуће обележен, изгледа као терен за голф, док хрватски представници у Јерусалиму кришом постављају спомен-таблу Алојзију Степинцу, надбискупу геноцида. Србија може да учини неколико ствари како би скренула пажњу света на овај, још од Титовог времена, прећутани геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.
Ово је, у интервјуу „Новостима“, српском народу поручила Џини Тоски Марацани Висконти, контеса, новинарка и директорка америчке фондације „Гери и Франка Малиган“, која је почетком минуле недеље учествовала у Јерусалиму на међународном Академском округлом столу о српско-јеврејским односима који су приредили Институт за студије антитероризма из Израела, Архив Војводине и Центар за друштвену стабилност из Новог Сада, као и Институт за националну и међународну безбедност из Београда.
Међународна заједница, и осам деценија од завршетка Другог светског рата, мало зна о јасеновачком и другим стратиштима под НДХ. Како да јој „отворимо очи“?
– Тито у послератном периоду није урадио ништа да Хрвати признају свој злочин. Када је његов период завршен, одмотало се огромно клупко проблема управо због прећутаних злочина. Сада Србија и Република Српска морају да покрену то питање на нов начин. Много је учинио израелски истраживач проф. др Гидеон Грајф објављујући књигу „Јасеновац – Аушвиц Балкана“, али има још људи који могу да вам помогну. Мислим да треба да Суду за људска права у Стразбуру упутите тужбу која ће садржати сведочења преживелих логораша. То је почетак.
Недавно сте у Бањалуци имали још један конкретан предлог…
– Предложила сам да Србија и Република Српска један дан у години посвете јасеновачким жртвама. То је један од начина да се свету укаже на истину. Али, ако не говорите ништа, ако не обележавате тај неки дан, друга страна може да ради шта хоће – и да поставља срамне плоче величајући Степинца, и да игнорише геноцид који је починила, и да пише књиге у којима умањује број жртава. Ви, Срби, за то време, снимајте филмове, пишите своје књиге, приређујте изложбе. Само немојте да ћутите и да заборавите.
Први пут сте о Јасеновцу чули 1993. од Симона Визентала. Потом сте почели да истражујете истину о том стратишту.
– Била сам запањена да је тако огроман злочин остао непознат. Због тога сам почела да га изучавам. Укључила сам се, ишла на обе стране фронта у Босни и Крајини. Из књиге Марка Ривелија сазнала сам понешто о јасеновачком логору, као и током неколико долазака у Србију.
Учествујући на међународној конференцији о Јасеновцу у Бањалуци 2008, први пут сам посетила Јасеновац и Доњу Градину. Била сам шокирана! То је личило на терен за голф: фантастично однегована трава, језерца, пој птица, велики споменик, али без информација. Само једна плоча са штурим текстом. А у логору Дахау су мапе, бројке, фотографије и обновљене бараке, као упозорење да се такав злочин никада више не догоди.
Хоће ли доћи тренутак да Хрватска под притиском међународне заједнице призна стравичан злочин НДХ?
– Ако припадници једног народа не признају своје грешке, они никада неће имати мира у души. Ако имате нешто на савести и не желите то да признате, бићете све агресивнији јер желите да прикријете свој злочин. Нама треба мир на Балкану. У будућности ће нас очекивати велики међународни проблеми ако се то у Хрватској не уради.
На КиМ сте боравили пре и после Кумановског споразума. Назирете ли решење за проблем Косова?
– Тренутно, мислим да нема решења. КиМ је веома компликована регија која се користи само за прљаве послове кријумчарења наркотика и цигарета. Тамо се обучавају исламски борци. Све док Америци буде било потребно Косово и Метохија, бојим се да се ништа не може учинити. Али, никада се не зна шта ће се десити у будућности. Историја се одвија великом брзином, мења се. У овом тренутку је веома важно и да у Унеску и УН заштитите ваше величанствене храмове. И никада, баш никада, не одустајте од Косова и Метохије.
Клинтонова капија ислама
Ваше књиге о грађанском рату и СФРЈ документациона су грађа, укључујући и „Капију ислама“. Зашто такав наслов?
– Наслов је узет из изјаве генерала Пјера Марија Галоа који ми је 1997. године у Паризу говорио о америчкој политици рекавши да су Сједињене Америчке Државе отвориле у Босни, усред Европе, капију исламу. Од 1994. Клинтон је дозволио увоз иранског оружја у БиХ, а заједно са оружјем, иранска тајна служба је стигла и мислим да никада није отишла. Сарајево је било једно од најлепших и најнеобичнијих места. То је данас место где су Турска, Саудијска Арабија и Иран у пријатељском односу. То је једино место на свету где се шиити и сунити јако лепо слажу.
Јованка Симић