Вечерње новости, 5.5.2016, Перо Симић: Ревизија историје почела у Глини

ЈБ Тито, В. Бакарић, С. Крајачић Стево Фото: Архива, Вечерње новости

Тито је 27. јула 1952. у Глини одговорност за геноцид извршен у НДХ, уместо овој злочиначкој држави, приписао појединцима „који су хтјели да се богате и да владају на рачун народа“

ПРЕМА немачким изворима, национална структура становништва нацистичко-фашистичке Независне Државе Хрватске 1941. била је: 52,51 одсто Хрвата, 30,63 одсто Срба, 11,14 одсто муслимана, 2,39 одсто Немаца, 1,19 Мађара, 0,64 одсто Јевреја, 0,48 одсто Словенаца и непознат број Рома.

Односе Срба и Хрвата пред крај Другог светског рата још више су нарушавали неспоразуми око Јасеновца. Усташе су 22. априла и 1. маја 1945. до темеља срушили јасеновачки логор и спалили архиву, а једино нису успели да спале све тек побијене логораше и пећ у циглани, у којој су спаљивали живе људе.

– На простору логора имали смо што видјети – сведочио је Перо Шестановић, референт за пољопривреду и домаћинства општине Јасеновац.

– Лешеви по пољима и на сваком кораку, а како је било прољеће и сушно, брзо су се тјелеса распадала.

– Лешеви у логору и на Сави (где су усташе минирале лађу пуну логораша) толико су заударали да се није могло проћи ако не ставиш марамицу на уста.

Оно што нису стигле да сруше усташе, урадила је тек успостављена комунистичка власт у Хрватској. Наложила је да се до темеља уклони зид око јасеновачког логора, поруше све стражарнице и осматрачнице, жичане ограде и пољски бункери. Ускоро је срушена и цигларска пећ, коју су усташе биле претвориле у крематоријум.

Приликом ексхумације неколико гробница поред Старе Градишке, априла 1946, откопано је 528 жртава, од којих ниједна није била убијна метком, већ маљем, секиром или ножем. Међу жртвама се налазила 371 жена, 107 мушкараца и 50 деце.

ЈЕДНОГ дана те 1945. Титов интимни пријатељ, шеф хрватске тајне полиције, високи совјетски обавештајац Иван Крајачић, послао је двојицу својих агената у загребачки дом Диане Будисављевић, пореклом Аустријанке, која је за време Другог светског рата из усташких логора смрти спасла 15.336 деце. Углавном се радило о српској деци са Кордуна, Козаре и из српских села поред десне и леве обале Саве.

Била је то једна од најтежих и најобимнијих хуманитарних акција у овом рату, не само у Југославији, већ и у целој Европи.

За време спасавања или одмах по изласку из логора, од тортуре и болести, умрло је 3.254 деце, а више од 12.000 избављене деце преживело је рат.

СПАСЕНА деца била су смештена код многих хрватских породица и у објектима Католичке цркве, а неки и у зградама у којима су услови били мало бољи од концентрационих логора из којих су спасена. Многа од ове деце васпитавана су у хрватском и усташком духу, како је захтевао Павелић, желећи, тако, да затре сваки траг о њиховом пореклу, вери и националном идентитету.

КРАЈАЧЕВИЋИ агенти су од Диане Будисављевић, наводно по налогу хрватског Министарства социјалне политике, тражили да им преда целокупну картотеку о спасеној деци.

– Кад морам предати картотеку – говорила је спаситељка – онда ћу му (главном агенту) дати све. Кажем му да сам очајно увријеђена. Предајем картотеку, биљежнице за налажење непознате дјеце, регистар за фотографије и биљежницу с пописом особних ознака на дјеци.

– Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју дјецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима у Њемачкој (где су мајке ове деце у заробљеништву), а сада неће наћи своје најдраже.

Тако је онемогућена идентификација великог броја спасене деце и њихов повратак својим кућама, а многима и враћање свом националном и верском идентитету.

ДВАДЕСЕТ година касније, почетком јула 1966, на отварању споменика у Јасеновцу није се појавио главни домаћин, председник Сабора Хрватске Иван Крајачић, који је уместо у Јасеновац отишао у оближњи Липик у лов. По завршетку лова у Јасеновцу припити Крајачић је председнику борачке организације Србије, Радисаву Недељковићу, који је предводио делегацију Србије на отварању јасеновачког споменика, рекао:

– Мало смо вас овдје побили!

Титов интимни пријатељ никад није позван на одговорност због ове више него скандалозне изјаве.

ТИТО је 27. јула 1952, на годишњицу једног од најтежих усташких злочина над Србима, у Глини, у којој су усташе 29. јула 1942. заклале око хиљаду Срба, извршио историјску ревизију и оно мало истине о геноциду над Србима у НДХ. Павелића је формално назвао зверју, руглом и издајником, али је одговорност за геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима, извршен у НДХ, скинуо с леђа ове злочиначке државе и приписао га немачком окупатору!

ДРУГИ, ништа мањи грех починио је тако што је, том приликом, НДХ окривио само за ликвидације „на стотине и хиљаде људи“! Тиме је самом себи скочио у уста, јер је десет година раније, 1942, у „Билтену“ свог Врховног штаба, писао да су усташе само „на Кордуну, у Лици, Босни и Херцеговини“, не рачунајући Банију, Славонију, западни Срем и друге области Хрватске, „попалили хиљаде села и вароши и поубијали стотине хиљада недужних становника ових области“. У јесен 1945. тврдио је да је у „страшним клањима Срба у Хрватској изгинуло стотине и стотине хиљада жена, дјеце и људи“, да су ти злочини „ушли за вјечита времена као највећа мрља у хисторију хрватског народа“, а да је логор у Јасеновцу био „најстрашнија људска клаоница“. Али опет није могао без блефа, говорећи да су усташе у Јасеновцу „подједнако уништавали и Србе и Хрвате“!

ТРЕЋИ, још већи превид Тито је тог дана направио у Глини, када је покушао да за незапамћене ратне масакре ослободи огромну већину ратну машинерију НДХ, која је крајем 1941. имала 262.326 усташа и домобрана. Учинио је то тако што је геноциду дао класно, а не национално обележје, тврдећи да за те страшне масовне злочине нису криви „људи из народа“, већ усташе – појединци „који су хтјели да се богате и да владају на рачун народа“!

ВЛАДИМИР НАЗОР УКИДА СРПСКИ ЈЕЗИК

ПОРЕД „националистичког застрањивања према Србима“ Титовог главног ратног повереника за Хрватску, Андрије Хебранга, подозрење према Србима, који су били главни носиоци антифашистичког покрета у Хрватској, није крио ни номинални шеф партизанског дела Хрватске, Владимир Назор. Он је још 1944. „као Хрват и предсједник хрватске државе“ тражио да се чак и у „Билтену“ Титовог повереништва за информације, који је тада излазио у Хрватској, забрани употреба српског, а да се сви текстови штампају на хрватском језику. Називајући српски језик „језиком београдске чаршије“, он је шефу Прес-бироа Повереништва за информације Првославу Васиљевићу отворено рекао:

– Нас Хрвате то вријеђа и ми нећемо језик београдске чаршије. Док сте овдје на нашој територији имате да пишете хрватски, а кад одете у Србију пишите и говорите како год хоћете, мене се то ништа не тиче.