Косово онлајн, 23. 7. 2023, Зашто нема правде за злочине над Србима на Косову? Црна мрља на образу међународних представника

Спомен табла убијеним жетеоцима у Старом Грацком, 23. јула 1999. Фото: СРНА

Масакр у Старом Грацку, минирање аутобуса у Ливадицама, рафали у дечаке у Гораждевцу, масовно киднаповање и зверства у општини Ораховац, страдање породице Столић у Обилићу, погром 2004. године, само су неки од страшних злочина над Србима на Косову од лета 1999. наовамо, за које нико још није одговарао. Извршиоци су албански екстремисти, за многе се тачно и зна ко су, али општи је утисак да главна одговорност лежи на савести међународних представника, који нису испунили своје обавезе на Косову.

Саговорници Косово онлајн подсећају на обећања људи из Кфора, Еулекса, Унмика, да ће истражити и утврдити кривицу за страдање Срба после доласка страних трупа у јуну 1999. То се, међутим, није догодило.

Књижевник и новинар Живојин Ракочевић мишљења је да свака велика српска трагедија, која се током 1998. и 1999. године, али и у каснијем периоду, дешавала на Косову, имала јасан и усмерен циљ.

„Она је захватала поједине области живота Срба на Косову и Метохији и системски их уништавала и обесмишљавала. Ливадице су биле порука усмерена онима који желе да се врате, Гораждевац је осујетио намеру о повратку деце у села око Призрена, а Старо Грацко, и масакр мирних сељака, имао је циљ да одвоји Србе од земље и да за њих више нема жетве. Срби на Косову су доминантно земљорадници, којима је тог тренутка, па у дугом периоду – до дана данашњег, отета земља и јасно им поручено – нећете на њу излазити“, истакао је Ракочевић.

Према речима Ракочевића, некажњивост и непоштовање сваког договора је саставни део живота и институција на Косову, а Старо Грацко је озваничило тај принцип кроз изјаву Бернара Кушнера, тадашњег шефа Унмика, да се ради о актима разумљиве освете.

“То је тренутак када је озваничено зло, и после њега није могло бити ни правде, ни институција”, каже Ракочевић.

Масакр жетелаца је до детаља расветљен, тврди Ракочевић, иако починиоци никада нису одговарали.

“Зна се боја очију убица, таблице аутомобиле које су имали, пронађена су писма и дневници злочинаца. Јединица се звала Фортуна и предводио је Бег Шаћири из суседног села Црни Брег, британски истражитељи су професионално урадили истрагу, ухапсили педесет Албанаца, а све те извештаје интегрално је објавила Политика. Касније је било још хапшења, али се све утопило у некажњивост, у покривање злочина од стране међународне заједнице, а кад је моћ предата онима који су одговорни за злочине све је изгубило смисао – до дана данашњег”, истакао је Ракочевић.

Упркос свему, Срби на Косову остају и опстају, а Ракочевић истиче да су они баштиници једне цивилизације и истовремено “креативни у стварању и опстанку”.

“Њихов потенцијал је много дубљи и већи него што сви мисле, ми га видимо као задивљујуће трпљење и оданост светињама и животу. Мајка Љубица Живић је у масакру изгубила два сина, и после тога подигла седморо унучади. Једном нам је рекла – ‘никад ми сузу нису видела’. То је истина Косова, сам живот и опстанак”, објашњава Ракочевић.

На птање, да ли је могућ суживот међу Србима и Албанцима након свих ових трагедија, Ракочевић одговара: “Суживот је и ова врста преживљавања – једни у гету, а други у граду, и у слободи. Проблем је у томе што је и наша гето слобода доведена у питање и она смета. Сваки развој од културе до економије у гету види се као опасност и биће изложен притиску и нападима. Срби говоре – њихово је време, а наше је да преживимо”.

Гордана Ђорић из Лапљег Села истиче да је период након 1999. године, када се са Косова повукла српска војска, најболнији за Србе.

„Тада сам на улици виђала тела убијених Срба. Бранковића кога су убили у приштинском насељу Кичма, онда троје Столића из Обилића, затим Старо Грацко. Тада смо, са господином Балиновцем који је то време био у влади, у Министарству правде, ишли код доктора Баталија, он је био директор патологије, да видимо како су страдали наши жетеоци.

Отишли смо тамо, а гледала сам кроз прозор да не убију нашег возача, колико је било страшно, јер тада је било потпуно несигурно било где да се крећете. Једноставно, могло је да се деси да вас неко убије. Да не помињем и многе друге, попут Бојанића, који су страдали, професоре који су на Економском факултету заклани, и још много тога. Требало би цео дан да набрајам шта смо све тада преживљавали“, истиче Ђорићева.

У бомбашком нападу на аутобус „Ниш експреса“ који је из правца централне Србије ишао ка Грачаници 16. фебруара 2001. године, у месту Ливадице, код Подујева, погинуло је 12, а повређене су 43 особе српске националности. Гордана Ђорић била је у том аутобусу.

„Ја сам била баш у том аутобусу који је дигнут у ваздух и та сећања никада неће да се изгубе, чак имам осећај кад затворим очи да јасно видим, имам слику шта се све десило тог дана. Много тога се нама догађало, али још више ме боли чињеница да нико од виновника таквих злочина није пронађен, није осуђен.

Мени је било несхватљиво тада, ми смо имали пратњу британских војника Кфора, несхватљиво ми је било да нису могли да открију ко је поставио експлозију. Исто ми је било несхватљиво тада када смо ишли на сахрану Столића, да су тада представници Кфора рекли да ће то морати да открију, да ће то врло брзо да открију и да не смеју овакве ствари да се догађају, ето ни тај случај није решен до дана данашњег, да не говорим за жетеоце, али и сва она убиства која су се догађала после рата. Ја не знам да је неко од убица осуђен“, указује Ђорићева.

Највећа одговорност, према речима Ђорићеве, сноси међународа заједница која је после 1999. године требало да се постара за мир и безбедност, међутим, подсећа да се највише убистава догодило управо пред њиховим очима.

„За то време највећу одговорност сносе представници међународних организација, Кфор и сви они који су били ту да обезбеде сигурност за све грађане, а уствари, највећи погром наших људи, највише убистава се десило баш када се повукла наша војска и када су дошли из међународних организација, када је Кфор дошао.

Једноставно, ја сам живи сведок, у Приштини сам гледала како нападају и убијају Србе, а како возила Кфора само пролазе, нису обраћали пажњу, или евентуално ако некога као ухапсе, он би после сат времена већ био пуштен, и никоме ништа. Једноставно, као да је то био договор са свима њима да нас што више протерају, јер кад нема Срба овде онда они сматрају да неће бити никаквих проблема, а нормално, жеља свих ових је етнички чисто Косово“, каже Ђорићева.

Међу народом и даље постоји иста несигурност и стрепња. Ђорићева истиче да Срби од 1999. године на Косову живе у неизвесности, међутим, сматра да упркос свему, планирају да ту и остану.

„Остајемо овде сигурно. Овде смо сви ми рођени. Не могу да замислим да будем било где друго, а да не будем у мом селу, јер сам овде рођена и за своје 63 године никада нисам одлазила одавде и надам се да ћу и овде завршити свој живот. Овде је моја кућа, мој дом, ја нигде друго не могу да осетим топлину дома, као што осећам овде у својој кући“, одлучна је Ђорићева.

Подсећамо, за масакр у Старом Грацку, који се десио на данашњи дан пре 24 године, и убиство 14 српских жетелаца, под истрагом је било седморо Албанаца. Унмик је у октобру 2007. године ухапсио Мазљума Битићија из села Велики Алаш, у близини Старог Грацка, због сумње да је учествовао у убиству српских жетелаца, међутим, он је два месеца касније пуштен из притвора услед недостатка доказа.

Специјално тужилаштво у Приштини, заједно са Еулексом је 2017. године обуставило истрагу због недостатка доказа.

Исто или слично било је у случајевима истрага свих осталих бројних злочина почињених над Србима на Косову у претходних 25 година.

На данашњи дан, у атару села Старо Грацко, током жетве, убијени су Милован Јовановић, Јовица и Раде Живић, Андрија Одаловић, Новица, Слободан, Миле и Момир Јанићијевић, Станимир и Бошко Декић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепсић. Њихово убиство сматра се једним од највећих злочина након сукоба на Косову 1999. године, за који нико није одговарао.