Косово онлајн, Б92, 17.6.2021, Византолошки институт САНУ: Псеудонаучници мењају чињенице – негирања српског културног наслеђа на КиМ

Богородица са Христом Хранитељем, 13. век (Богородица Љевишка), Призрен, детаљ Фото: Светигора

Тенденциозно искривљена представе о српској средњовековној материјалној баштини на Косову добија званичну форму у Приштини.

То се дешава будући да све публикације о којима је реч објављују приштинске институције надлежне за заштиту културног наслеђа – Министарство културе, омладине и спорта и Институт за заштиту споменика културе.

Научни сарадници Византолошког института САНУ др Милош Живковић и др Марка Томић за Косово онлајн кажу да се намерни заборав и прећуткивање података о континуитету српске државне и црквене власти на Косову, кроз псеудонаучни приступ последњих деценија примењује у све радикалнијем виду, кроз публикације косовских институција које претендују да буду стручне и научне.

„Маргинализација је само један од аспеката далеко сложенијег механизма негирања, оспоравања и прећуткивања историјских чињеница о прошлости српског народа и његовој уметничкој баштини на Косову и Метохији. Реч је о ’панилирском‘ виђењу етничких историјских процеса на Балкану које је прихваћено много раније у окриљу једног дела албанске академске заједнице и у континуитету се може пратити током читавог 20 века у тамошњој историографији. Та псеудонаучна теорија поткрепљује уверење да су Албанци потомци древних Илира, староседеоци Балканског полуострва, а самим тим и Косова. Без обзира на лингвистичке, историјске и археолошке аргументе којима је та теза давно оповргнута у озбиљној науци, у новим историјским и политичким околностима на Косову и Метохији, интензивно и свеобухватно прожима културну косовску политику“, каже Живковић.

Књига „Монументално наслеђе Косова“ Фејаза Дранћољија која је објављена у Приштина 2011. године представља први преглед споменичког наслеђа на подручју о коме је реч, из пера једног приштинских аутора.

„Већ у предговору књиге изостављен је било какав помен о постојању Срба и њиховом уметничком стваралаштву. Изричито се тврди да су дела из целокупног корпуса сакралне архитектуре грчког, римског и отоманског раздобља подигли албански ктитори и извели албански уметници, па је сасвим јасно да ’споменици Косова‘ припадају албанској култури.

У књизи се фокус ставља на најзначајније српске црквене споменике средњег века а позивање на староседелачки статус из времена пре сеобе народа кључан је аргумент приштинских аутора у покушају да старија здања на којима су, најчешће из темеља, подигнуте српске цркве у XIII и XIV веку прогласе за ’хришћанске илирско-дарданске базилике“. Сагласно наведеној конструкцији, црква Светих апостола у Пећи, Богородица Љевишка, призренски Свети арханђели, Бањска, Грачаница и црква у селу Ајновцима сврстане су у старе албанске светиње, чије су изворне облике Срби само преуредили“, истакла је Томић.

У публикацијама се династија Немањића наводи без обележја српског етничког идентитета и државности и помиње се искључиво у улози ’обновитеља‘ албанских старина, а изостаје и сваки помен Срба, чак и као верника који су присуствовали литургијама у задужбинама о којиме се реч.

„Произвољно датовање и измишљање рановизантијског, то јест илирског културног слоја у случају наведених храмова служи да умање значај њихове обнове у време српске власти и да се ти споменици издвоје из корпуса српске уметности. То се јасно види и из чињенице да придев српски не стоји уз имена њихових ктитора – владара и архиепископа – који се помињу искључиво у улози ’обновитеља‘ албанских старина.

Династија Немањића се наводи без обележја српског етничког идентитета и државности, док се сведочанства која говоре о оснивачима, као што су натписи и портрети ктитора, једноставно прећуткују. Следствено томе, изостаје и сваки помен Срба, чак и као верника који су присуствовали литургијама у задужбинама о којиме се реч, па се говори о томе да су цркве Немањића намењене „православним Албанцима и другима“, каже Живковић.

Намерни заборав и прећуткивање података о континуитету српске државне и црквене власти на Косову примењени су и у случају Богородице Љевишке и Грачанице.

„О тим споменицима износе се само непотпуни подаци из времена обнове у време краља Милутина, а градитељски и сликарски подухвати из треће деценије XIII века, када су та два храма претворена у катедрале новооснованих епископија аутокефалне Српске цркве уопште се не помињу. Српски натписи на фрескама из 13. века у Богородици Љевишкој, међу којима је најбоље сачувана фреско-икона Богородице с малим Христом Хранитељем, као и они на фрагментима живописа липљанске катедрале, из истог столећа, једноставно се прећуткују. Уместо тога, у приштинској публикацији о косовском наслеђу поменута фреско-икона из призренског храма неосновано се датује у преднемањићки, византијски период“, нагласила је Томић.

Кривотворење идентитета српског средњовековног блага остварује се, колико год то било тешко схватљиво, чак и кроз оспоравање припадности српских споменика православној цркви.

„Уверење да је Грачаница, катедрала Липљанске епископије, служила као католичка парохијска црква приштински аутори заснивају на писму папе Бенедикта XI барском надбискупу Марину из 1303, документу у коме се помињу парохијске цркве у Брскову, Руднику, Рогозни, Трепчи и Грачаници. У покушају преиначавања идентитета липљанске катедрале аутори о којима је реч служе се податком који се, у ствари, односи на римокатоличке парохије основане у XIV веку на територији средњовековне Србије. И новобрдска црква Светог Николе такође је постала предмет грубог фалсификовања. Она је сврстана у групу римокатоличких градских цркава, а изостанак било каквог аргумента оваквој тврдњи даје значење агресивног политичког тона“, истиче Живковић.

Уз све наведено, албански аутори из Приштине без икаквог историјског основа покушавају да изградњу и украшавање српских средњовековних споменика на Косову припишу албанским уметницима. Надрастичнији је пример фра Вите из Котора, градитеља католикона манастира Дечана, који се у публикацијама о којима је реч претвара у Албанца, по имену Вита Кучи. При томе се прећуткује постојање других, по имену познатих мајстора, Срба, који су подигли поједина а здања у оквиру манастирског комплекса (Георгије, Никола и Доброслав).

Ако се има у виду шири историјски, друштвени и политички контекст јасно је да стваран однос институација косовских Албанаца према српској културној баштини на Косову поништва декларативно наведено начело поштовања културне разноликости и културног изражаја мањинских заједница на том простору, већ напротив настоји да уклањањем српског етничког обележја присвоји сву културну баштину промовишући је као косовску. Садржаји најважнијих докумената као што је Национална стратегија за културно наслеђе 2017-2027 (МКОС) показују да у косовком друштву не постоји спремност за суочавање са културним геноцидом у којем су у периоду од 1999. до 2009. године уништено и оштећено 155 српских православних цркава.

„Иза смишљеног, програмски постављеног пројекта о коме говоримо крије нечасна намера да се српски споменици на Косову и Метохији насилно издвоје из јединственог корпуса српске културне и духовне баштине. Једно је сигурно. Историјска истина већ је у недопустивој мери искривљена“, нагласио је Живковић.

Чланови српске академске заједнице дају јасан, одлучан и бескомпромисан одговор на неутемељење и бруталне покушаје изопштавања српског наслеђа на Косову из целине којој органски припада. Публикације научне заједнице имају за циљ да на међународном плану зауставе пузајућа опасност од вулгарне политичке злоупотребе и паранаучног скрнављења српске баштине на Косову.