Косово Онлине, 29. 1. 2022, КОСОВО И ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ Антонијевић: Албанци су окупацију Краљевине Југославије дочекали као ослобођење [I]

Немци и шиптарска милиција пале српско село Борчане (Сочаница, Лепосавић), јул 1941. године Фото: Косово онлајн, Војни музеј у Београду

Историчар и музејски саветник у Музеју жртава геноцида др Ненад Антонијевић оценио је као скандалозне тврдње косовског премијера Аљбина Куртија, изречене у неколико наврата током претходних месеци, да се данашња Србија може упоредити са Немачком из 30-тих година 20. века.

Антонијевић, који је докторирао на тему „Ратни злочини на Косову и Метохији 1941 – 1945. године„, истакао је у интервјуу за Косово онлајн да та Куртијева тврдња, наравно, нимало не одговара историјским чињеницама и да је део пропаганде која се већ дуже време води против Србије и шире у региону, па чак и на начин да мења оно што је позната историјска истина.

„Ехо антисрпске пропаганде да су Срби криви за све и да су једини лоши момци на територији бивше Југославије у последњој деценији прошлог века, још увек траје. Та теза о доказаној „српској кривици“ и „злочиначком карактеру“ поткрепљена пресудама Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу, рефлектовала се и на оба светска рата, где су Срби били на победничкој страни, али се покушавало у светској међународној јавности, често и са великим успехом, да те чињенице искриве до непропознавања и тоталног искривљвања, до тада потврђеног историјског наратива о светским ратовима“, истиче Антинијевић.

У каквим су односима са Немачком током Другог светског рата били косовски Албанци и каква била је њихова улога?

На Косову и Метохији од 1878. године и формирања албанске лиге (Прве призренске), потом у читавом 20. веку, али и у првој деценији 21. века, постоји континуитет нетрпељивости већине албанске популације према српском народу, који ескалира у терор и злочин за време ванредних прилика (светски ратови и други оружани сукоби), када се користи присуство војски страних земаља за остваривање својих циљева. У односима између Срба и Албанаца доминирали су напетост, нетрпељивост и сукоби, што је услед окупације омогућило ескалацију албанског насиља над Србима. На просторима Метохије, је у највећој мери кулминирало безакоње, које је олакшавало намере албанских квислинга да са Косова и Метохије, према плановима албанске политичке елите, уклоне српско становништво, уколико је то могуће и трајно. Након Априлског рата 1941, Косово и Метохија су подељени између италијанског, немачког и бугарског окупатора.

Највећи део Косова и Метохије, остао је под италијанском окупацијом и анектиран је „Великој Албанији“. Немачкој је припао северни део Косова, који је укључен у српско управно подручје као Ксовска област у рангу округа, а њему су фактичку цивилну власт имали Албанци. Бугарској су припали Качаник, Сиринићка жупа, део Неродимља и Горњег Поморавља. Албанска заједница на просторима Косова и Метохије, окупацију Краљевине Југославије дочекала је као ослобођење, и са одобравањем подржавала поступке својих политичара и наоружаних сународника, чак и ако су у питању били терор и злочини извршени над њиховим српским комшијама.

Немачки окупатори су доносили најзначајније и коначне одлуке приликом међусобних спорова са својим италијанским и бугарским савезницима. Окупационе зоне мењале су границе у току Другог светског рата, посебно су биле важне комуникације (путни и железнички правци, мостови), привредни објекти и ресурси (рудници су имали посебан значај, а најважнији је била Трепча). Немачка је имала највећи утицај и контролисала је границе са царинама, најзначајније привредне ресурсе и стратешки кључне комуникационе правце, због превоза војске, оружја, оруђа, експлоатације привреде и пољопривреде, транспорта људи и роба, што је имало посебан значај за функционисање економије и привредног поретка на територијама Трећег Рајха, или на подручјима која је Немачка анектирала или окупирала у Другом светском рату.

Немци су били најбитнији фактор на Косову и Метохији за време окупације, иако до италијанске капитулације септембра 1943. нису формално били окупатори највећег дела територије Косова и Метохије. Након капитулације фашистичке Италије, Немачка остварује кључну и једину улогу као окупатор на Косову и Метохији. Трећи Рајх постаје једини гарант остваривања политичких и територијалних циљева албанске националне и политичке елите (беговског слоја, интелигенције, земљопоседника, привредника, трговаца). Немачка је била у могућности да врши ову улогу све до повлачења својих трупа (група армија „Е“), крајем новембра 1944. Формално гледано, бугарска окупациона зона се током окупације највише проширила, али понављамо, немачки утицај је кључан.

Да ли су косовски Албанци масовније учествовали у партизанском покрету или у покретима који су сарађивали са Немцима?

Албанци са Косова су далеко масовније узели учешћа у квислиншким формацијама, него као припадници партизанског покрета. Албанци су тек у нешто већем броју постајали припадници НОВЈ у последње две ратне године, али у том периоду десила се и велика оружана побуна албанских квислинга од децембра 1944. до фебруара 1945, чија је последица била стварање Војне управе на Косову и Метохији фебруара 1945. Такође познати су бројни случајеви дезертирања Албанаца тек моблисаних у редове НОВЈ. Познате су побуне и дезертирања у Банату (Вршац) и у Црној Гори (Бар).

Албанци са Косова били су верни савезници немачког Трећег Рајха, и били су и део њиховог окупационог формата, као и различитих полицијских и војних оружаних формација. На територији Косова и Метохије током Другог светског рата деловале су бројне политичке организације и оружане формације албанских квислинга, које су одговорне за већину извршених злочина над цивилним становништвом. Степен одговорности је различитог обима, и иде од инспиратора, организатора и наредбодаваца до команданата, официра, војника, полицајаца, наоружаних појединаца и банди и других појединаца, који су били непосредни извршиоци и саучесници.

Нарочито су доминирале наоружане групе под руководством албанских квислинга, било као део окупационих снага, било као самосталне јединице без командне контроле у систему субординације и ланца командовања, што је веома утицало на обим и карактер злочина и на несигуран и небезбедан положај цивилног становништва, пре свега српског живља православне вероисповести. Италијани су од албанског становништва формирали помоћну плаћену полицију, полувојничке добровољачке формације и батаљон фашистичке милиције.

Најзначајније квислиншке албанске оружане формације које су извршиле злочине биле су: вулнетари-добровољци, жандармерија, милиција, Косовски пук, батаљон 2. Призренске лиге, албански припадници 13. СС дивизије „Ханџар“, припадници 21. СС дивизије „Скендербег“, припадници немачке шуц-полиције и немачких обавештајних служби, и балисти који су извршили највише злочина у последњим годинама окупације Југославије и Другог светског рата.

Да ли је било разлике између циљева покрета Бали комбтар, тзв. балиста у Албанији и на Косову и Метохији?

Припремајући се за борбу против НОВЈ, комитети Друге призренске лиге у неким местима трансформисали су се у комитет Бали Комбтара (Balli Kombëtar). То је била националистичка, колаборационистичка, фашистичка, антијугословенска и антигрчка организација која је створена на тлу Албаније. Основана је новембра 1942. на челу са Митхатом Фрашеријем (псеудоним Љумо Скендо). Борили су се за окупљање свих Албанаца у границама „етничке“ Албаније и за успостављање републике. Циљ ове организације био је стварање „Велике Албаније“ у коју би ушле територије Косова, Метохије, део Црне Горе и Македоније. Тај подухват подржаван од окупатора био је критикован и раскринкаван од снага НОП-а. После капитулације фашистичке Италије балисти су се ставили у службу немачког окупатора. Мото покрета био је: „Албанија Албанцима, смрт издајницима“, и те речи довољно говоре, какав је то покрет био, какви су му били намере, циљеви и поступци. У једном периоду италијанске окупације у Албанији, било је сарадње балиста и партизана, али је она трајала кратко, до капитулације фашистичке Италије септембра 1943. године.

На Косову је балистички покрет био доследно окренут сарадњи и заједничком деловању са Силама Осовине, што балистима на Косову није сметало да успоставља контакте са Англоамериканцима, при крају рата, када су схватили да они добијају рат.

Албанци су имали и „своју“ СС дивизију – „Скендербег“, која је починила бројне злочине над Србима на Косову. Какве су биле активности те јединице?

Планирана велика акција Друге призренске лиге на војном плану у циљу милитаризације Косова и Метохије није изведена онако како је била замишљена односно понуђена вођама нацистичке Немачке. Од свих разговора и покушаја да се на Косову и Метохији од албанског људства створи више војних јединица остало се само на стварању 21. брдске СС дивизије „Скендербег“. Међутим, подбацило се и у њеном. После шестонедељне обуке СС дивизија „Скендербег“ је ступила у оружане акције против јединица НОП-а. Осим што је једном изненадном акцијом извршила хапшење 281 Јевреја, она није имала значајних успеха. Иначе у тежим борбеним окршајима људство је напуштало положаје. Њене јединице су углавном водиле борбе против јединица НОП-а на територији Косова и Метохије, у западном делу Македоније и у Црној Гори.

Седиште дивизије „Скендербег“ било је у Призрену, а њене јединице биле су распоређене на територији Косова, Метохије, западне Македоније и делова Црне Горе. Оне су биле употребљаване у борби против НОВЈ и НОВА и за обезбеђење саобраћајница и важних привредних објеката, пре свега рудника које су експлоатисали Немци. Још у другој половини 1943. Немци су преко квислинга мобилисали Албанце за познату 13. СС дивизију, чувенију као „Ханџар дивизија“, у којој су већину чинили муслимани са подручја НДХ. После обуке у Немачкој и Француској, дивизија је враћена у земљу и учествовала је у борбама против НОВЈ у источној Босни, одакле су војници са Косова и Метохије враћени на Косово и Метохију да би послужили као језгро за дивизију „Скендербег“.

Немци су настојали да за СС дивизију „Скендербег“ мобилишу и Албанце, ратне заробљенике, који су априла 1941. године, заробљени као југословенски војници. Ослобођени су из логора и око 4.000, колико их је укупно било, упућени су кућама. На Косову и Метохији су им приређивани свечани дочеци на којима су их поздрављали припадници Призренске лиге, захваљујући се Хитлеру на великодушности. Бивши заробљеници су добијали 15 дана одсуства и налог да се потом јаве ради ступања у јединицу. Један број је успео да избегне ову обавезу, склањајући се у суседна места или код пријатеља. Они се нису јављали у СС дивизију „Скендербег“ зато што су били антифашисти, већ из разлога што нису желели да учествују у ратним операцијама, које су се, у у ово време, већ увелико одвијале крајње неповољно по војне снаге Сила Осовине.

Капитулација Румуније и бугарске фашистичке војске изазвао је још већу војно–политичку кризу на балканском ратишту. Ова криза имала је велике последице на СС дивизију „Скендербег“. Рачуна се да је до 1. октобра 1944. године дезертирало 3.425 Албанца из састава СС јединица што значи да је СС дивизија „Скендербег“ преполовљена. Од укупног броја броја подофицира било је 38 Албанаца, а од војника 499 Албанаца.

У пролеће и лето 1944. године настављено је регрутовање људства и формирање јединица СС дивизије „Скендербег“, али никада нису могла бити остварена предвиђања и жеље у погледу бројности заврбованог људства. Зато је сасвим отпала могућност формирања и друге дивизије, односно СС корпуса. Сем тога, новоформиране јединице су већ на почетку претрпеле тешке губитке у борбама са Народноослободилачком војском Југославије, па је њихова улога била много мања него што су Немци на почетку предвиђали, а појавиле су се тешкоће и око опреме ових јединица. Због тога њихова борбена вредност није могла да буде поправљена ни реорганизацијама које су предузимане. Због бројног осипања у дивизији, њен штаб био је принуђен да предузима нове организационе мере утолико пре, јер у њему основни састав чинио немачки командни кадар.

Све ове слабости, које су наведене, наравно, нису израз антифашизма косовских Албанаца, већ слабог борбеног квалитета, као и недостатка мотивације за учешће у борбеним операцијама. Према извештајима немачких команданата са ратишта, Албанци као припадници 21. СС дивизије „Скендербег“, показали су се као слаби борци, у већини случајева. Констатовано је да су једине „успехе“ постигли у убијању незаштићених цивила. Такође је, истицано, да Албанци немилице, без резона троше муницију, тј. шенлуче, у паузама између ратних операција. У сукобу са јединицама НОВЈ (партизанског покрета) у Црној Гори показали су се као слаби и лоши борци.

Наставиће се: У другом делу интервјуа са Ненадом Антонијевићем, између осталог, можете сазнати каква је била судбина Јевреја на Косову током Другог светског рата, као и ко је превасходно био на удару албанских квислинга