Kosovo Online, 9. 4. 2024, Четврт века Битке на Кошарама: Симбол херојске борбе

На Кошарама 1999. године Фото; Вечерње новости, Б. Антић, приватна архива

На данашњи дан пре 25 година, 9. априла 1999. започела је Битка за Кошаре.

У склопу Нато интервенције, више хиљада припадника ОВК уз подршку Оружаних снага Албаније и ваздушну подршку Натоа напало је караулу на југословенско-албанској граници која се налазила на ободу Проклетија, на врховима Јуничке планине. Борбе на југословенско-албанској граници трајале су 67 дана, а на страни тадашње ВЈ однеле су 108 живота. Саговорници Косово онлајна, учесници тих догађаја, истичу да је ова битка била једна од најтежих, али и највећих примера храбрости и патриотизма у новијој историји Србије.

Дугогодишњи начелник Школе националне одбране, адмирал у пензији Бошко Антић каже да је битка на Кошарама била прва фаза ваздушно-копненог напада Натоа на СРЈ 1999. познатија као операција “Стрела” и да је та битка пример “добро испланиране одбране и доброг јединства командовања”.

“То је пример како висок морал и добар однос командног кадра према својим војницима доприноси успеху у борби. Када сам био на Врбници 1999. године, док је командант 55. батаљона био мајор Јовић, прошетао сам се до једног војника који се налазио у рову, у снегу, само му је глава вирила. Иза њега нека митраљешчина. Приђем и питам како је, а он каже, одлично, смеје се. Каже: ‘Нема проблема, Лаза и Павке нас стално обилазе’. Када војник свог команданта зове таквим надимцима знајте да је висок морал”, навео је Антић.

Према његовим речима битка на Кошарама је била класичан пример ваздушно-копнене битке из доктрине оружаних снага САД.

“То је била класична ваздушно-копнена битка по војној доктирини САД, доктрини копнене војске која обично почиње са ударима са дистанце, а када се створе одређени услови долази употреба копнених снага и продор погодним правцима на територију коју желе да освоје”, каже Антић.

Додаје да су обавештајни подаци говорили да је Нато првобитно планирао да до интервенције на тадашњу СРЈ дође у јесен 1998. године.

„Вероватно зато што агресор тада није био довољно припремљен акција је одложена за пролеће и Приштински корпус је потпуно спреман дочекао агресију која је практично због Косова и почела“, рекао је Антић.

Објашњава да је битка на Кошарама означила почетак операције “Стрела” која је била замишљена да се изведе у две етапе.

“У првој етапи требало је да се на Моринском правцу продре у Метохију према Ђаковици и одатле погодним правцима да се иде према Пећи, превоју Троја, а затим према Приштини и десно према Призрену. Сви смо очекивали да ће агресија ићи Моринским правцем, такозваним Бакалијевим путем који води од карауле Морина ка Ђаковици јер је то доста погодан правац. Међутим, непријатељ је ту извео само демонстративни напад, а главни правац је био преко Кошара. Проценили су да ће ту бити мањи отпор, да ће ту доћи до правца Јуника и Ђаковице”, наводи Антић.

Тврди да је тадашњи Генералштаб ВЈ још 1997. године имао разрађене сценарије копненог напада Нато, а у анализи која је направљена после рата утврђено је да су се те процене у 85 одсто показале тачне када је реч о метама напада.

“Био сам начелник Школе националне одбране и руководио командно-штабном ратном вежбом Обука ’97 која је кроз вежбе и елаборате у потпуности предвидела догађаје годину ипо дана касније. Тај елаборате је однет негде, нисам знао где. Тек када је Момир Булатовић дао изјаву 2019. године да је 85 посто предвиђено циљева Нато и да су за то најзаслужнији наши школовани офирици било ми је јасно где је тај документ завршио. Поносан сам што су 90 одсто командног кадра Приштинског корпуса Треће армије били слушаоци ШНО којој сам био начелник: од генерала Лазаревића, Делића, Живановић… Било је 20-так старешина”, каже Антић.

Наводи да су према обавештајним подацима ВЈ напад на Кошаре 9. априла, извеле три бригаде припадника ОВК са укупно 6.000 војника.

“У првој фази дејства налазило се између 1.500 и 3.000 припаника са око 300 муџахедина. Њима се у другој фази прикључило још толико људи. То су биле огромне снаге које је требало сачекати”, каже Антић.

Истиче да су им се у првих неколико дана, од 9. до 11. априла, на Кошарама супроставила укупно 120 граничара и старешина из 53. граничног батаљона и осморица војника на минобацачима из 125. моторизоване бригаде.

“Истовремено, 53. гранични батаљон је био и предњи одред 125. моторизоване бригаде. Многи греше па мисле да је требало да буде неко други на тој првој линији. У сваком борбеном распореду постоји тај предњи одред који треба да дочека први удар на непријатеља, да омогући снагама из позадине да се припреме и дејствују. Овог пута те снаге су биле у борбеним дејствима, водили су борбе у позадини граничног појаса који је износио пет километара”, наводи Антић.

Каже да су се граничарима после неколико дана прикључили припадници 125. моторизоване бригаде, делови 72. бригаде за специјалне операција и 63. падобранске бригаде, као и делови 5. и 52. полицијског батаљона.

“На Кошарама су се у тих шездесет и нешто дана водиле крваве борбе, често пута прса у прса. Ту је било пуно херојских подвига које треба истаћи. Пример Ивана Васојевића Јагуара који је са 12 бораца протерао 300 припадника ОВК. На несрећу након два дана је погинуо од маскираног припадника ОВК јер је мислио да је наш војник”, каже Антић.

Као својеврсни куриозитет битке на Кошарама открива да су током борби на планину довезена и два тенка.

“Та надморска висина је незамислива за њихов транспорт и употребу. Један италијански стручњак који је учествовао у припреми и дејству снага непријатеља касније је рекао да када су чули тутњаву тенкова са планине ухватила их је паника и мислили су да ће их најурити све до Јадранског мора. Тај тенк је данас симбол 125. моторизоване бригаде”, каже Антић.

Адмирал Антић је са тадашњим командантом Треће армије, генералом Небојшом Павковићем пре неколико година објавио књигу “Кошаре и Паштрик – српски Термопили”.

Упитан због чега је дат такав наслов и да ли је претенциозно поређење, Антић каже да оба догађаја, у војном смислу, имају значајних подударања.

“Познато је да је Леонид са својим Спартанцима спречио продор Персијске војске према Атини и омогућио Спарти и Атини да се припреме за одбрану. Тако су и борци на Кошарама, а касније и на Паштрику које не треба раздвајати, то је јединствена операција, успели да зауставе непријатеља омогућивши да снаге иза њих воде против терористичких снага јер је било неколико јаких бригада и да могу да уведу расположиве снаге у одбрану на Кошарама и преласку преко границе”, казао је Антић.

Он је одбацио тврдње да су некадашњи команданти Треће армије ВЈ, генерали Небојша Павковић и Владим Лазаревић у лошим односима.

“Интересантно је да су њих двојица цело ратно време на Косову провели заједно, практично дружећи се. Данас нажалост неки покушавају да их заваде наглашавајући час једног, час друго. Они су нераздвојан тандем. Ја их добро познајем. Павковић ми је био начелник катедре Оператике, а Лазаревићу сам био начелник и професор у Школи националне одбране”, казао је Антић.

Ратни командант карауле Кошаре и заменик 53. граничног батаљона, пензионисани потпуковник Драгутин Димчевски оценио је за Косово онлајн да је ова битка симбол највеће и најдуже херојске борбе у одбрани отаџбине, и да тадашња Војска Југославије тада није била војнички поражена.

“Кошаре јесу и остаће симбол највеће и најдуже херојске борбе у одбрани отаџбине од Нато агресије и шта је снага, захваљујући пожртвовању и храбрости једне младости не жалећи своје животе која је бранила и одбранила отаџбину”, каже Димчевски.

Истиче да сећање на дане током битке за Кошаре, од 9. априла до 14. јуна ни данас, 25 година касније, не бледе ни код њега ни код његових сабораца.

Димчевски је рекао да они и даље воде борбу за Кошаре, али сада да би се сазнала права истина.

“Ми и данас водимо битку за Кошаре како би истина изашла на видело јер се појављује велики број лажних бораца и команданта, свако снима филмове, пишу књиге на основу неистине, а стварних учесника нема нигде. Оних који су били 67 дана у битци на Кошарама”, наглашава.

Истиче да су борбе за Кошаре били део копнене интервенције Нато 1999. године и да је веома поносан што је командовао током те битке.

“Копнена агресија није успела, војнички нисмо поражени. И данас после толико година анализирам моје одлуке које сам доносио у битци на Кошарама. Закључак је да сам исправно поступао и исто би урадио ако затреба. Веома сам поносан што сам командовао у битци на Кошарама и одајем признање мојим саборцима”, наглашава.

Каже да му је јако тешко да издвоји неки посебан догађај из 67 дана борби, али да су без сумње најтежи били почетак напада – од 9. до 11. априла и затим у време Ускрса, од 1. до 6. маја.

“Најжешћи напади били су за време наших празника. А од свих дана најтрагичнији био је за Ускрс, 11.априла када сам током изузетно тешке борбе имао највеће губитке. Погинуло је осам бораца, седморица војника на редовном одслужењу војног рока и један старешина, повређено је још десет бораца. Али, ови губици нису нам умањили борбени морал, већ су нас подстакли на већу одлучност да истрајемо у тој неравноправној борби у одбрани рејона Кошаре. Ми смо својом оспособљеношћу, обученошћу, упорношћу и истраношћу извршили задатак. Зауставили смо непријатеља на граници и нанели му губитке и тиме војнички одбранили отаџбину”, закључује Димчевски.

Некадашњи припадник 53. граничног батаљона и један од граничара који је цело време рата провео на Кошарама Димитрије Жупић оцењује за Косово онлајн да сећања на ову битку годинама не бледе, а да су ову караулу одбранили српски инат и братство граничара.

“Познавање терена, српски инат и братство. Бодрили смо једни друге јер било је ако напустите положај тај простор остаје празан пошто смо међу собом били удаљени 10-15 метара. Ако напустите, онда ту неко може да прође, да вам приђу у леђа. Зато се највише уздате у тог поред вас. Он вам је био и брат и сестра и мајка и отац, све. То братство и дан данас негујемо, дружимо се, виђамо се сваке године, организујемо скупове. То нас одржава”, каже Жупић.

Каже да сећања на рат нису избледела ни после 25 година, а да су годишњице период када и он, али и његови саборци изнова преживљавају све оно што су доживели на самој граници са Албанијом и 1998, а посебно током рата 1999.

“Од 24. марта када крене, онда се врати све, сећате се сваког дана, све више и више. Онда, када прође, а траје до маја-јуна, е онда се стиша, па сте шест месеци мирни и све то тако иде. То је у неку руку и добро и лоше. Срећом се налазимо често. Нас Београђана има петоро-шесторо и онда причамо. И колико год седнемо у кафану и договоримо се да не причамо о Кошарама, већ о колима, фудбалу, о женама… довољно је да само неко помене неки детаљ са Кошара то се аутоматски пребацује и креће поново прича о Кошарама. То је неки вентил. Тада се издувате и буде вам много лакше”, каже Жупић.

Објашњава да је рат код многих оставио последице.

“Има момака који су почели да пију, све то има своје последице. Има и код нас, само што их ми ваљда вешто кријемо или је нешто друго”, истиче.

Рођени Београђанин, Жупић је био војник на редовном одслужењу војног рока, партија војника 1998/1999.

“У Зајечар сам отишао на служење војног рока, после тога у Ђаковицу, а затим караула Кошаре. Одатле сам се спустио када је рат завршен”, прича.

Са још стотинак својих вршњака са карауле Кошаре, из састава 53. граничног батаљона пуна три дана су сами, од 9. до 11. априла, одолевали вишеструко бројнијем и опремљенијем непријатељу.

Каже да свих 67 дана борби на граници са Албанијом, све и да хоће, никада не може да заборави.

“То никада не може да се заборави. У ових 25 година то су, не могу да кажем да су трауме, постоји и то, али то је нешто што би рекао наш другар из војске, песник: ‘Ми смо напустили Кошаре, али Кошаре никада неће напустити нас’”, каже Жупић.

И даље су му свежа сећања на све што се догађало те 1999, а посебно почетак напада на Кошаре.

Био је Велики петак, а прво је нападнуто заседно место Ц4/6 где је, како истиче, водник Иван Васојевић са 12 војника одбио напад 300-350 припадника ОВК.

“Ту су их разбили. Кренули су на другу страну, ка караули. Онда је почео напад и на коту 601 Раса Кошарес. И то је стварно била борба. Нова година је ништа. Када кажете ватромет, то је стварно ништа. Био сам иза карауле код минобацача, давали смо подршку људима у заседама и ишао сам напред према караули. Када сам погледао према коти 601 то је буквално падала мина поред мина. Не знам како су ти људи преживели. Само сам се питао да ли је неко остао жив. И када сам видео те људе после, када смо се после два дана повукли, видео сам их. Било је рањених, али је било доста живих, и тада сам био јако срећан”, прича Жупић.

Каже да су га после рата најчешће питали да ли је било страха.