Курир, 24седам.рс, 31.8.2021, Јуначка борба три српска села у Републици Српској

Заједнички споменик страдалим Србима у Тињи, Потпећи и Смолући у Бијељини Фото: РТРС

ОВО ЈЕ БИО СРПСКИ СТАЉИНГРАД: 6.000 Срба било у окружењу 74 дана, на село пало више од 3.000 граната! РАТОВАЛА ЧАК И ДЕЦА!

Током свакодневних напада муслиманско-хрватских снага, бранећи нејач чија је једина кривица била што су Срби, у Смолући је погинуо 51 борац и осам цивила

Током вишевековне историје српског народа мноштво је догађаја који заслужују да буду забележени као пример одбране идентитета и родне груде, те да се о њима говори, пише и снимају, не само документарни, него и играни филмови како би младе генрације знале какву су жртву поднели њихови преци како би они данас могли слободно да живе. Један од тих догађаја, из не тако далеке истоије, свакако је и јуначка борба три села – Смолуће, Потпећа и Тиње, за коју нажалост шира јавност не зна.

На данашњи дан, 1992. године снаге Војске Републике Српске извршиле су пробој до Смолуће и евакуисале становништво које је, без било какве помоћи, јуначки пружало отпор неколико пута јачем непријатељу готово три месеца, пише 24седам.

На почетку рата у Босни и Херцеговини, у близини Тузле, неколико српских села нашло се у окружењу дојучерашњих комшија муслимана (од 1993. године Бошњака) и Хрвата. Некадашње колеге с посла, школски другови и комшије, преко ноћи су постали крвни непријатељи, како они кажу, „четника и агрсора“, који су ту живели стотинама година о чему сведоче и надгробни споменици њихових предака.

Како су притисци муслиманско-хрватских снага постајали све већи, нека села су „потписала лојалност“, тако да су Смолућа, Потпећ и Тиња остали у обручу и само се чекао тренутак када ће бити нападнути. Када је до напада дошло, становништво Потпећа и Тиње се повукло у Смолућу. Око 6.000 људи је било у окружењу 74 дана, изложено сталном гранатирању (на село је током тог периода пало више од 3.000 граната) и пешадијским нападима.

Током свакодневних напада муслиманско-хрватских снага, бранећи нејач чија је једина кривица била што су Срби, у Смолући је погинуо 51 борац и осам цивила.

О овом славном поглавју наше историје за 24седам говоре један од водећих људи одбране Смолуће Љубан Иљић и један од бораца из Потпећа.

Почетак сукоба

Према речима Љубана Иљића, напетости су почеле и пре ратних дејстава.

– Смолућа је била у окружењу од марта или априла 1992. године, када су постављене муслиманске барикаде на путевима. Ја сам почетком маја отишао на годишњи одмор. Међутим, звали су ме на посао и ја сам сео у аутобус како бих отишао у Лукавац, где сам радио. Позвао сам једног колегу из суседног села који ми је рекао да ћемо ићи заједно. На путу није било проблема, међутим када сам дошао на посао, колеге са којима сам до тада нормално радио, почели су да ме вређају, називају четником… Када сам кренуо кући колега Љубомир Тодоровић, који је после постао комадант Штаба одбране Смолуће, ми је позајмио свој аутомобил. На путу ка кући наишао сам на муслимански пункт на којем је, између осталих, био и један човек са којим сам радио. Носио је пушку. Коректно ми се обратио и рекао да не могу да прођем. Вратио сам се у фирму и позвао једног колегу, муслимана, који је пристао да иде са мном. Тада сам успео да прођем до куће – прича Иљић.

Борац из Потпећа, који је желео да остане анониман, додаје да је већина Срба са тог подручја веровала да до сукоба неће доћи.

– Већина људи је мислила да неће бити рата, верујући да нас комшије муслимани и Хрвати неће напасти, с обзиом да смо до тада сасвим нормално живели – каже он и додаје да је то било наивно, те да се данас зна да је већ у том тренутку лукавачка чета тзв. Патриотске лиге била наоружана „до зуба“.

Ипак, како су се ређали инциденти широм тадашње СФР Југославије, многима је постало јасно да се спремају лоше стври.

– Нападом на Тузланску колону 15. маја већ је свима било јасно шта ће се десити. Ја сам 13. маја успео да супругу и децу пребацим до Шабца. На излазу из Тузле, зауставила нас је полиција и комплетно претресла аутомобил. Ишли су чак дотле да су отвараи играчке – каже Иљић.

Напад на Потпећ и Тињу

Проблем за Србе из тог краја је био што су готово у потпуности окружени муслиманским и хрватским селима.

– Смолућа је са свих страна окружена муслиманским селима осим једног малог дела где се наслања на један део Тиње где су живели Срби, који се опет наслања на Потпећ. Још једно српско село, Јасеница, које нам је било веза са српским територијама је у мају потписало лојалност муслиманским властима, тако да су Смолућа, Потпећ и српски део Тиње остали у окружењу – прича Иљић.

Србима није било у интересу да дође до сукоба јер су били окружени вишеструко бројнијим муслиманско-хрватским снагама са свих страна, док је друга страна тражила повод за напад. Вршени су бројни преговори између две стране, где су муслимани и Хрвати куповали време како би нашли разлог за напад. Онда се десио инсцениран напад на санитетско возило, које је муслиманска страна искористила као повод да нападне Потпећ и Тињу што се и десило 18. јуна 1992. године.

– Дан пре напада на Потпећ смо приметили како су се њихове снаге распоређивале око села и доносиле наоружање. На Потпећ су напали око подне. Из Смолуће нам је упомоћ стигло 30-ак момака, који су чували коридор како бисмо могли да дођемо до Смолуће. Ти момци су се јуначки држали на веома неповољном терену и мислим да су имали једног погинулог и једног рањеног. За то време цео Потпећ се повукао и из села смо последњи изашли нас четворица бораца. По доласку у Смолућу смо имали времена да се консолидујемо, с обзиром да није било напада јер су непријатељи били „заузети“ пљачкањем напуштеног Потпећа – прича борац из овог села.

Организовање одбране

Организација прихватања избеглица из Потпећа и Тиње је, с обзиром на услове у којима се одиграла, била на највишем могућем нивоу.

– Избеглице су смештене по приватним кућама у Смолући. Војно способни мушкарци су уведени у линију одбрне. Тада је формиран и ратни штаб, које је руководило одбраном села – прича Иљић, а борац из Потпећа додаје:

– Поред нас локалаца, било је људи који су се игром случаја нашли ту. Тако је један момак из Новог Сада дошао у посету колеги из Смолуће који је тамо студирао. Он је заједно са нама бранио то село. Био је и један медицински техничар, иначе Хрват, који се забављао са неком девојком из Тиње тако да је и он остао са нама. Поред њих је било још 20-30 људи који су се једноставно задесили ту, тако да су све време провели са нама. Сећам се да је међу њима био и један муслиман.

У почетку је требало мало времена да се живот у окружењу организује, али се убрзо знало како шта функционише.

– Прва три дана по доласку у Смолућу смо провели на линији, а онда су направљене смене, тако да смо 24 сата стражарили, а 24 сата имали за одмор. Наравно, у случају напада сви смо се враћали на линију да бисмо бранили положаје. Колико је све добро било организовано, говори и чињеница да су два аутобуса, који су раније служили за одвожење радника на посао, коришћени да се борци превезу са линије до куће и обрнуто – прича борац из Потпећа.

Линија је тада, ради лакше одбране, сужена на 25 квадратних километара.

– Захваљујући знању које смо стекли током служења војног рока, а неки и у војним школама, направили смо ровове-земунице који су биле наткривене балванима, гумом и слојем земље који су били савршена заштита. Сами ровови су били повезани траншеама – објашњава Иљић.

Свако на свој начин учествовао у одбрани

Линије одбране чуване су 24 часа девно, јер су напади били свакодневни. У Смолући је иначе био Техничко-наставни центар у којем су мештани пронашли много униформи ЈНА, тако да су сви били униформисани и личили на озбиљну војску. Такође, било је доста и маневарске муниције која је коришћена да би се непријатељи заварали како не постоји проблем са муницијом.

– Велики проблем је био недостатак муниције. Зато је борцима забрањено рафално пуцање, а коришћени су и маневарски меци како би се код непријатеља створио утисак да смо добро наоружани – каже Иљић.

Ратовала и деца

Он додаје да је било око 1.100 бораца, али да су у одбрани села учествовали сви.

– Да би млађи борци могли да се одморе, користили смо старије људе који би током дана осматрали линију, да би млађи могли да одремају у рову. Регрутовани су војно способни људи. Међутим, како је било доста губитака, започета је и обука млађих како би се и они укључили у борбу ако би било неопходно – каже Иљић, а борац из Потпећа додаје:

– Пар пута су успели да нам помере линију, али смо некако успевали да се утврдимо на новим положајима. На крају, више није било бораца. Доста њих је погинуло, а било је и много рањених. Тада је почела мобилизација и млађих момака. Знам да је, пар дана пре евакуације, погинуо један младић из Тиње стар 16 година.

Током ратних дејстава било је више разговора са непријатељском страном, који су сви неуспешно завршени.

– Они су тражили да предамо наоружање. Знајући шта се дешавало са онима који су им „пали у руке“, ми то нисмо могли да прихватимо и тражили смо да нам отворе коридор и да изађемо на територију под српском контролом. Нажалост, они су то одбијали – објашњава Иљић.

Домаћице правиле хлеб, интендантска служба 1.600 оброка дневно

Поред одбране територије на којој су се налазили, било је још мноштво ствари које је требало решти како би живот колико-толико нормално функционисао. Добром организацијом то је и постигнуто.

– С обзиром да је требало обезбедити храну за огроман број људи, направљена су три млина за млевење пшенице које су покретали трактори. Формирана је и цивилна заштита којој су се могли обратити они којима је фалилио намирница. Основане су све неопходне службе које су биле неопходне за функционисање одбране. Између осталог формирана је и интендантска служба, јер је поред бораца, било неопходно обезбедити храну за становништво које је дошло у Смолућу. У почетку су ти људи имали нешто залиха, али када им је нестало, становници Смолуће су давали поврће, воће и месо од којих је интендантска служба правила оброке. Према мојим сазнањима сваки дан је прављено око 1.600 оброка. Било је и одређено колико ће хлебова која домаћица да прави, који су после дељени борцима и народу – присећа се Иљић, док борац из Потпећа додаје:

– Све је, с обзиром на услове у којима смо се налазили, било савршено организовано. Жене су биле задужене за кување, па је храна доношена нама на линију. Није то било много, али је било довољно да се преживи. Ја сам за тих 74 дана изгубио 17 килограма.

Иљић додаје да је, после одређеног времена, дошло до несташица основних потрепштина.

– Проблеми су настали када нам је нестало шибица. Струје свакако није било, јер су нам је муслимани искључили пре напада. Зато смо чували жар током ноћи како бисмо ујутру могли да запалимо ватру. Када је нестало квасца, остављано је по мало пшеничног теста које би укисло и онда се то користило као квасац – прича он, док борац из Потпећа додаје да је једна девојка, иначе по занимању фризерка била задужена за шишање и бријање:

– После одређеног времена је нестало жилета, па су неки људи смислили и начин како да оштре оне већ искоришћене.