Курир, 25. 2. 2021, Чувар истине: Морао сам бар нешто да спасем од заборава – Симо Брдар: Из Јасеновца сам 1991. извукао лобање и кости и осам година их чувао у својој кући [из Архиве]

Симо Брдар Фото: РТРС, Јадовно1941.

Симо Брдар, човек који је пронашао документацију и доказе о усташким злочинима из Јасеновца: Многи су ме сматрали чудаком јер сам се својски трудио да сачувам од пропадања и заборава бар део сведочанства о страдању

Сандуци у којима су спакована јасеновачка страдања, један стан у Козарској Дубици, обичне домаће мачке, а поврх свега тога један упоран и истрајан човек спасли су истину – део грађе Спомен-подручја Јасеновац, која је „утекла“ хрватским „зенгама“ у јесен 1991. године.

А у њој је било чак и делова скелета, силних фотографија, свакаквих „направа“ за мучење, али и ситница: малих-великих ствари осталих иза невиних, а страдалих.

Спасавали смо доказе

Симо Брдар био је помоћник директора Спомен-подручја Јасеновац тог новембра 1991. године, кад су усред крвавих сукоба успели да извуку део грађе која сведочи о усташким злочинима над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу за време такозване НДХ.

– Новембра 1991. било је време поплава и жестоких битака, читаво подручје је било минирано. Буквално си могао погинути од крхотине гранате или нагазити на мину. Паковали смо у сандуке што смо брже и лакше могли. Само смо гледали да што пре извучемо и спасемо грађу. Спомен-подручје Јасеновац је имало око 30.000 музеолошких јединица, али не знам колики је део спасен. У тој паници, кад грабите, носите, падају гранате, није баш неко стање урачунљивости. У неколико наврата смо тај део збирке пребацили у Дубицу, код мене у стан – прича за Курир Симо Брдар, историчар, који је касније и формирао, и био први директор, јавну установу Спомен-подручје Доња Градина, коју је основала влада РС, а заправо је највеће стратиште усташког концентрационог логора Јасеновац.

Национално благо

Прича о националном благу, које међу Србима, али и пред читавим светом треба да чува истину и буде наук за све нове генерације о страшним злочинима и невиним жртвама, имала је у то ратно време деведесетих чудне заплете. И сам Брдар каже да је део збирке завршио у његовом стану ради спасавања и избављења, а непланирао ту остао чак осам година. Док га влада Републике Српске није преузела.

– Десетине сандука, више се и не сећам тачно, можда 30-40 њих, било је у једној соби у мом стану. Соба је била крцата, толико да си врата једва могао отворити и ући унутра. Била је то чудесна збирка. У сандуцима је било и делова скелета, две-три лобање. А знате ли колико остеолошки остаци могу да буду опасни? Па могао сам да инфицирам целу породицу! – прича Брдар.

Вели и да су га многи сматрали лудаком и чудаком јер се својски трудио да сачува од пропадања и заборава бар део сведочанства о злочинима и страдању у Јасеновцу.

– Стан је био на спрату и сув, па бар с те стране није требало да бринем о грађи. Али сам набавио и посебне чуваре – мачке. Баш као што то има и чувени музеј Ермитаж у Санкт Петербургу. Мачке су чувале сандуке од мишева, а тиме и уништења. И баш због тога су ме исмевали. Али ја сам имао само један циљ – да све спасем и да се то што пре реши, јер чување тако важне историјске грађе у приватном стану није решење – прича Брдар и додаје да је у јесен 1999. грађу преузела влада РС и предала Архиву у Бањалуци.

Али ту није крај заплетима. Велика бура дигла се јесени 2000, кад је та јасеновачка збирка завршила у Вашингтону. У музеју Холокауста, а према тадашњим наводима медија, по уговору РС и САД. Неколико година касније грађа је враћена, али у Хрватску – у Јасеновац!

Меморијал Јасеновац, Камени цвет Богдана Богдановића са макетом хрватског концентрационог логора Фото: Bern Bartsch, Wikipedia

КАКО ЈЕ ЛОГОР ПОСТАО ТРАВЊАК

Затирање трагова

Уништавање збирке с почетка крвавих сукоба деведесетих у којима се распала СФРЈ уништавање је само делића онога што је остало од огромног стратишта у којем се угасило стотине хиљада живота. Брдар подсећа и на то да је одмах по завршетку Другог светског рата комунистичка власт уништила све грађевине и логор сравнила са земљом.

– Ту су били остаци зидина циглане, ланчаре и других објеката, које ни данашња артиљерија не би могла разрушити. То је јединствен случај у Европи, па и свету, да су сви трагови логора сравњени са земљом и направљен травњак на коме је подигнут споменик. Нестале су грандиозне грађевине, а међу њима и Логор 3, познат по циглани, који је био град мртвих. Па чак су и нацистичке земље логоре претвориле у меморијалне центре – каже Брдар.

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПОРФИРИЈЕ О ФИЛМУ „ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА“

Било је време да се проговори!

 

Патријарх српски господин Порфирије јуче је објаснио како је доживео филм о ком бруји цео регион.

 

На конференцији за медије коју је одржао заједно с председником Александром Вучићем поглавар СПЦ се, између осталог, осврнуо и на утиске које је на њега оставио филм „Дара из Јасеновца“.

 

– Хвала Богу да је српска кинематографија коначно проговорила филмским шапатом о тако важној теми. Након што сам гледао филм, имао сам поглед у небо и молитву у души за највеће српско стратиште – изјавио је патријарх Порфирије.

 

– Без икакве уметничке оцене овог остварења, за које чујем да је изазвало и мноштво напада и одбране, ја сматрам да је непроцењиво важно то што је српска кинематографија први пут проговорила о овој теми – закључио је он.

ДОКУМЕНТАРЦИ

Филмови о страдању

Симо Брдар је направио десетак филмова о Јасеновцу.

– Моји филмови се приказују и у највећим музејима Холокауста у свету. Највеће признање ми је приказивање филма „Бог је ћутао“ у израелском Кнесету, у дворани „Негев“ – каже он.