Курир, Српска инфо, 3. 2. 2020, Усташе у крвавом пиру викале: ’Врати децу, долази Павелић‘ – Чика Раде (90) чудом преживео Јасеновац и клање [из Архиве] Видео

Раде Радивојац , преживели дечак Јасеновца Фото: Документарни филм „Добровољно умро“, РТРС , screenshot

Злодела какве је људски ум у стању да смисли, а рука крвника почини, дешавао се ту, пред нама. Чак и они који данас славе монструме згрозили би се шта су били у стању да ураде они којима данас кличу, узвикујући „за дом спремни“.

Раде Радивојац, једнo од преживеле деце логора Јасеновац, када је први пут посетио ово стратиште Срба, имао је тридесетак година. Само је видео и сетио се, а онда се од бола онесвестио! Имао је ту срећу да дочека дубоку старост. Са својих 90 година, деда Раде је био сведок језивих страхота које су се догађале на овим просторима у Другом светском рату.

– Доведу младе дечаке, моје генерације па их уче да кољу. Код сваког младића стоји усташа, војник. Ми смо гледали, један момак узео нож и не сме заклати човека, дрхће, баци нож и поче плакати, а онај га усташа изведе, узе пиштољ и уби – видео је то са својих десетак година дечак из приједорског села Орловци, који је као и бројна деца Козаре завршио у логору Јасеновац.

Ово стратиште Срба, Рома и Јевреја свих узраста, документују историчари, било је бруталније од Аушвица.

– Где је сад споменик тамо су већином вођена деца. Улазе у шуму и нигде се не види где излазе. Шта је тамо? После сам видео да они децу убијају. Остао сам у логору око годину дана. Била је само кожа и кост од мене, меса није било. Довозили су нам пуна кола убијених паса и бацали нам. Ја сам добио предњу ногу… ја сам и кост појео. Шта ти је глад – горко се присећа ратног детињства.

Ако неко зна пливати,.. тамо је Козара

Раде је старост дочекао у Бањалуци, у насељу Туњице, а са нашом екипом, како му је била жеља, нашао се у свом омиљеном кафићу у Лазареву. Његову потресну причу овде сви знају, преноси Српскаинфо.

– Водили су нас из логора некуда да купимо шљиве, а већином они који оду више се не врате. Ја сам имао срећу па сам се вратио. Молио сам једну жену Хрватицу да ме сакрије код себе, да останем, све ћу радити, рекао сам јој. Није хтела. Било је и финих усташа, извео нас један у село и каже: “Ако неко зна пливати, ето вам вода, тамо је Козара.” Али, кад не знаш пливати, људи су били заостали, сад дете у првом разреду обиђе цели свет – пореди старина разлику у времену и генерацијама.

– Долазио је један лекар и стављао ознаке, ја сам имао ознаку нула и нека три слова још, али нисам знао прочитати. Када дођу лекари са санитетским колима, деца иду посебно и ваде се органи, само се, после видиш, бацају лешеви. Ја сам био у том строју, четврти по реду, кад каже један: „Врати децу, долази поглавник (Анте) Павелић“. Свашта су радили, не дај боже никоме. Не постоји човек који може да верује у та зверства. Највише су људи јаукали кад секу тела, руке, ноге… Кажу сад, човеку тешко. Ништа није тешко, ви имате слободу, што је најважније. Не може се то ничим платити, кад ти слободно идеш, можеш се кретати, неће ти нико ништа. Тамо си само стрепео кад ће нож. Лежеш спавати и мислиш се како ћеш погинути – такве ствари сневао је пре седам деценија невини дечји мозак.

Побегао је једне олујне вечери, заједно са старијим дечаком, док су им меци звиждали преко глава, а по телу падао лед. Реку су прешли држећи се једва за неко дрво, када је Раде погођен у кук. Ногу није осећао и друг му је помогао да изађе на обалу. Крио се у жбуну, да би се потом одвукао до неке бабе која му је рану очистила и превила.

Када је отишао у логор, био је неписмен. Касније, међутим, изучио је занат за аутомеханичара и био возач аутобуса.

Посетио Јасеновац и од бола се онесвестио

Управо возећи аутобус, посетио је Јасеновац први пут са својих тридесетак година. Од бола се онесвестио.

– Нужда ме натерала да све савладам, човек мора бити јачи од свега што дође преда њ’ да опстане. Ако имате вољу, све ћете савладати, ако немате, ако се деморалишете, још је горе. Све сам прошао у животу и није ми ништа тешко. Чувајте се, децо, јер живот је све и није ништа – уз ове мудре речи растасмо се од Радета Радивојца, живе енциклопедије минулих времена, која никада не смемо заборавити, нити дозволити да се икада више понове.

Сећања Радета Радивојца сачувана су и кроз документарни филм “Добровољно умро”, који је недавно снимљен у продукцији РТРС.

– Постао сам ратни војни инвалид, а био сам дете. Таки је живот. Некад седнем и размишљам, да ли је могуће да сам ја и даље жив. Не дај боже никоме. Када би природа дала да се вратим поново да живим, ја бих добровољно умро, само да не проживим опет исто – реченица је којом Раде завршава овај филм.

– Како сам остао жив, појма немам. Сад ми је 90 година. Ви сте млада генерација, да вам кажем нешто. Има нешто у природи што води човека, можете планирати живот како хоћете, али знајте да ће природа планирати своје и шта год да учините другом – учинили сте себи. Ја сам то упамтио. Упамтио сам и једног који ме је тукао у логору. Када је дошла слобода, тражио сам га да га убијем, распитивао се за њега, а онда ми рекоше да се разболео и умро, иако је био млађи човек. И сад знам како изгледа његов лик, од страха – говори Раде.